Дневник читаоца

четвртак 28. јануар 2016.

У Библиотеци "Радоје Домановић", пред публиком навикнутом на ову врсту догађања, истинским љубитељима књиге,  представљен је нови наслов Милана Р. Симића "Дневник читаоца". О есејима у којима се аутор бави савременом светском прозом на неуобичајено занимљив и оригиналан начин говорили су редитељка и књижевница Вида Огњеновић и књижевни критичар Гојко Божовић.

Библиотека „Огледало” зрењанинске Агоре већ неколико година негује оно што дефинитивно нестаје из српског издаваштва на почетку 21. века – рецепцију и вредновање савремене српске књижевности. Књиге ове библиотеке прате рад данашњих књижевних критичара, али и писаца који се осмеле да на овај начин кажу нешто о другим писцима чија дела представљају лектиру или тек улазе у свет књижевности.  Једна од њих је „Дневник читаоца” Милана Р. Симића у којој се аутор бави савременом светском прозом. У рубрици "Огледало Агоре" у дневном листу "Данас" аутор К.А.Д. представљајући нова издања у категорији есеја о најновијој Симићевој књизи забележио је кратку црту која неоспорно "топло" препоручује "Дневник" љубитељима ове врсте књижевности.

"Дневник читаоца" спада у оне књиге за које се подразумева брисање граница између реалности и маште, живота и књижевности... Писци оног специфичног лука који устаје у одбрану самог смисла књижевности - Борхес, Сабато, Маркес, Фуентес, Гомбрович, Сиоран, Хамваш, Мараи, Шулц, Бекет, Пинтер, Фрил, Волас, Блајстен, Валенсуела, Сарамаго... постају Симићеви сабеседници у једном свету који своје постојање утемељује овом књигом."

- Мислим да се критичарско полазиште ових укоричених текстова да лако одредити: лепо писати о лепом. И наравно, спреман сам за велико стваралачко задовољство ако ови дневнички записи (п)остану књижевни есеји посебног типа зато што сам писао само о писцима који су ми присни, блиски, залазећи и даље и дубље све се помало претварајући у писца о чијем стваралаштву пишем. Проверите -  поручио је аутор, између осталог, наводећи да је збирка од 150 есеја резултат десетогодишњег бављења литератором и да представља први део запажања о одабраним писцима савремене  светске књижевности, а да ће ускоро пред читаоце ставити нови доказ опредељености за свакодневно читање и ишчитавање кроз огледе усмерене на домаћу литературу. Кратка реченица "Проверите" на самом крају  препоруке упућује интригантно на читање и промишљање књижевног дела које нема толико присталица колико их имају издања из категорије лаког штива. Колико је лако и једноставно, или тешко и заморно, пратити мисао есејисте Симића, указали су на промоцији књиге у библиотеци "Радоје Домановић" Вида Огњеновић и књижевни критичар Гојко Божовић.

- Књижевност дугује истинским и верним читаоцима какав је Милан Р. Симић. Када гледамо, читамо, пратимо, преиспитујемо његов дневник читања који је поделио са нама у њему нису само текстови који су настајали последњих пет година од којих су многи објављени у књижевним новинама, часописима, дневној штампи, недељницима, магазинима, видимо како је то једна врста личне и јавне поруке. На основу њих могли бисмо да кажемо како је Милан Р. Симић уживалац читања, како  бескрајно радо чита. У савременој књижевности више него у ранијим епохама присутна је једна врста мрзовоље. Можемо видети у савременим часописима како се говори да има превише књига, да нема довољно времена да се све те књиге прочитају; можемо видети како у нашој савременој критици постоји један врло присутан талас критике која се не радује књигама. Заснована је више на ниподаштавању ауторских напора, на негацији књижевних вредности  која говори  више о њима као критичарима, него о књижевницима као ствараоцима. Улога књижевне критике, посебно у савременом периоду је да нам каже које су добре књиге изашле, да истинске вредности подели са нама као потенцијалним читаоцима. Има превише лоших књига, то не можемо порећи. Лако је данас рећи да су велики писци Кафка, Пруст и Џојс, или из ранијих времена Достојевски и Флобер, али у нашем времену треба препознати писце који пишу у часу када деле са нама књижевно време. То је права улога књижевног критичара. Милан Р. Симић је такав читалац који нескривено ужива у књигама, који се радује новим књижевним делима и који заправо верује да књижевност јесте израз посвећености и истинске страсти. Сваки његов текст сведочи са колико радости и поверења он очекује те књиге, како их врло пажљиво и студиозно чита, не са циљем да неком анализом поништи властиту читалачку фасцинацију, или да унапред уништи нашу могућу фасцинацију неким савременим писцем. Посматра ствари са њихове боље стране. Даје нам разлоге зашто те књиге морамо обавезно да прочитамо. Цитира узбудљиве делове тих књига, мисли које када их једном прочитамо,  или чујемо, неминовно морамо запамтити. Наводи разлоге због чега је књижевност важна баш данас, баш нама, баш овог тренутка и баш овај аутор - рекао је, говорећи надахнуто, са нескривеним радовањем што је збирка есеја, настајала десет и више година, угледала светлост дана и постала доступна читаоцима који деле исту страст према књигама коју поседује Симић и њему слични аутори, творци новог жанра у модерној књижевној критици.  

Истичући да су ретки  данас књижевни критичари који се тако нескривено радују књигама и који о књигама имају заиста шта да кажу, Божовић је приметио да су међу књигама и писцима из Симићеве плејаде аутора које препоручује и које описује у свом денвнику читања и са њима поделио своје читалачко време маестрална имена савремене светске књижевности. Од Фуентеса до Маркеса, од Сабата до Валенсуела.

-  Симић о репрезентативним писцима који превазилазе време  пише страсно, понесено, аналитично са снагом препоруке. Он никада о њима не пише хвале, не пише прорачунато, не пише лидерски, он заправо сведочи о властитом одушевљењу књигом коју је прочитао, властитом фасцинацијом писца који је непрестано у његовој библиотеци. Зато се често враћа писцима као што је Кафка, Маркес, Хамваш, Борхес, зато ова књига одличних, паметно написаних  есеја, показује да читање јесте прича за сваки дан, да је књижевност део нашег свакодневног живота, не нешто што превазилази време, нешто што је анахорно нашем животу, што је нама недоступно и недостижно.  Она је део нашег живота, може са нама да подели важне теме, понуди одговоре које свакодневно тражимо. Свако од нас трага за неким могућим смислом и Милан врло лепо, надахнуто говори да тај смисао пре свега треба тражити у књиживности као креацији и као последњем уточишту слободе,  што није мало. Читајући есеје видећете како ће вас лако убедити да читате баш ове писце које он воли и баш оне књиге са којима је он толико друговао - закључује коментар Гојко Божовић о дневнику читања Милана Симића, препоручујући неоспорно чудну збирку есеја, притом здушно нудећи читаоцу низ препорука Симићевих фаворита које свакако ваља прочитати, макар једном, да би им се изнова враћали на онај начин како то ради аутор књиге о којој су изречене од стране писаца и читалаца бројне похвале.

Вида Огњеновић, о чијој је збирци есеја о култури и књижевности "Висока волтажа" Милан Р. Симић написао есеј, узвратила је на промоцији  Симићеве књиге истом мером, усменим есејистичким приступом "Дневнику читаоца", штиву које је подсећа на старе немачке предлутеранске молитвенике.

-  Књига пред нама је нобично ваљано и ауторски заводљиво штиво. Припада хибридном жанру заснованом на ауторовом испитивању асоцијативних праваца исчитавања књижевног текста. Ови записи су заправо аутентично сведочење о дејству текста на читаоца. Нису ово расправе о значењима, ни критичаски прикази домета и промашаја писаца, ово су примери читалачког усхићења, читаочевог схватања литературе. Ни за једну од ових књига он не каже да су то писци који сада већ припадају класицима књижевне речи који су омеђили или обележили своје време, иако су  међу њима многи нобеловци. Он о њима говори истичући бескрајност књижевне речи. Ретки су читаоци који могу овако као Милан Симић да следе, или трагају за бескрајем у литератури, да се не задрже на једној разини, на једном месту, најчешће препознатљивом. За Симића литерарно или филозофско дело није скуп, или низ лепо обликованих језичких претпоставки, још мање их чита као нечије занимљиво опричане доживљаје. За њега је књижевност дограђивање света, надграђивање прочитаног, искушавање оног што не познаје - истакла је Вида Огњеновић прва, непосредна запажања о збрици која ће по тврђењу редитељке лако наћи пут до читалаца, који ће можда поведени фасцинацијама и запажањима Милана Р. Симића пожелети да напишу своје есеје о неким другим писцима из сопствене лектире, или макар пожелети да прочитају нешто из литературе којој се Симић увек радо враћа.

- У читалачком походу овог аутора има нечег обредног. За њега читање није лутање страницама у потрази за познатим местом, или за пријатним пределима умирујућих угођаја, нити он читалачким одушевљењем хрли у сусрет занимљиво описаним доживљајима главног јунака, још мање трага за потврдом сопствених ставова о извиканим друштвеним проблемима и препознавању сродних мишљења. Напротив, његово трагање је друге природе. Овај читалац не чита, нити о томе сведочи у оквирима читалачког шаблона, он прочитава или ишчитава. Он свој утисак темељно разграђује, пореди са утисцима других текстова писаца из своје обимне лектире. Његов утисак надилази самог себе. Он свој утисак не ограничава на добро и лоше, у томе му бескрајно помаже његова интуиција. Ова књига највише говори о тајанству литературе, чији је велики део одгонетнуо Милан Симић. Она је свдочанство једног књижевног зависника најбоље врсте. Књига је доказ, уједено и браник да је књижевност далеко од кризе коју јој критичари прописују, који говоре да је читању одзвонило - рекла је књижевница, ауторка сличне збирке есеја, инсистирајући на чињеници да Симићева књига "Дневник читаоца" није упутство како да се чита, већ препорука зашто да се чита.