Глумац млађе герације, Ђорђе Живадиновић Гргур (1990), још од вртића је био предодређен за сцену. Волео је као мали да рецитује, глуми, буде на бини, макар који сантиметар изнад земље. Та разоружавајућа комуникација са публиком пренела се на професију.
.................................................
Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат листа МОРАВА ПРЕС и портала 
ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019. години Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
.........................................................................................
Данас га често можемо гледати на даскама које њему живот значе у представама Рефлектор театра, познато је лице позоришних, филмских и телевизијских продукција у којима се појављује као трагичар, комичар или престолонаследник Петар II Карађорђевић. Због превелике сличности са историјским ликом који му је отворио врата филма, Ђорђе је одлучио да ипак већи део живота посвети уметности него дипломатији.
Неоспорно талентованог глумца Ђорђа Живадиновића Гругура најчешће срећемо на позоришној сцени, врло често импровизованој како и приличи младости, у домаћим серијама, па чак и на билбордима. Леп је и драг, уме да скрене пажњу на себе, да се наметне стилом, начином одевања, наступима и понашањем на сцени и изван ње.
Рођен је у држави која се непосредно по његовом рођењу распала, зато и нема носталгију за оним временима када се све другачије радило, лакше и лепше живело, волело и поштовало. Једно је од лица Рефлектор театра где глуми у друштвено-ангажованим представама. Студије је започео на Факултету политичких наука, а онда, упоредо, трагајући за сопственим идентитетом, преиспитујући себе у улогама и стварном животу, одабрао је свој прави позив - глуму. Каже да није погрешио. „Идеалан савремени театар види као искерну, посвећену, промишљену љубав“. Глуму је завршио на Новој академији уметности у класи професора Светозара Цветковића и Љиљане Тодоровић.
Шира јавност у Србији упознала га је кроз улогу краља Петра млађег, дечака који је морао нагло да одрасте и да преузме превелику одговорност. Са њим је заједно растао и Ђоле, до нових изазова и улога за које га није припремао живот. Изненадио је са колико се емоција и озбиљности упустио у одбрану лика младића у „Убицама мог оца“ који се није стидео најискренијих осећања због губитка љубави свог живота, макар то био партнер истог пола. Зато је увек био спреман да са лакоћом одговара на питања која су била усмерена на геј улогу и знатижељу како се припремао да буде што уверљивији.
- Мислим, нема ту шта да се посебно спрема, ја се нисам спремао за улогу хомосексуалца, већ за улогу младе особе која се налази у неким околностима у којима не може да се понаша онако како би желела. Јер, ако имате некакав интимни емотивни однос који је угрожен, а с друге стране имате породичну ситуацију какву је имао тај мој лик, у целом том контексту тог и таквог друштва у Србији јако је битно то шта та особа доживљава унутра, а не које је његово сексуално опредељење или чиме се бави. То јесте питање које ми се често поставља, али ми заправо не смета, зато што сам навикао и било је очекивано. Мени није представљао проблем ни да играм тог лика, нити да одговорим на та питања.
Посрећило му се када је на кастингу редитељ Радош Бајић одлучио да му због превелике сличности са младим Карађорђевићем повери улогу која доноси популарности и пружа прилику да се наметне талентом и шармом, који неоспорно поседује у великим количинама, довољним да се са лакоћом пробија кроз свет позоришта, филма и телевизије.
Ђорђе се по оцу презива Живадиновић, и под тим презименом га памте другови из Гимназије, улице, детињства, суграђани. Радећи на себи, новим улогама и нижући успехе, додао је свом презимену још једно, Гргур, по мајци, како би јој се одужио за подршку, неизмерну љубав и веру у њега да ће успети оно што пожели и да ће довести до краја оно што започне да ради.
Популарност је стекао у серијама „Равна гора“ и „Убице мог оца“, а доказао да је његов лик примамљив и за филм у футуристичкој верзији Београда 2021. „Тмина“. Прве кораке направио је на сцени позоришта „Масука“, као ђак основац, у представи „Пфуј, Мато, срам те било“, последњем редитељском остварењу Вите Стефановића, која представља адаптацију Нушићеве „Ожалошћене породице“.
Био је Ђоле део „Масукиног“ омладинског ансамбла у „Београдској трилогији“, остварењу које је бележило најзначајније резултате на фестивалима широм Србије, заједно са Анитом и Стевом, који су постали професионални глумци и у том периоду се смењивали на трону за најуспешније младе глумце где год да су се појављивали као тим предодређен за победе.
И у „Свету речи“ оставио је дубок траг. Био Црњански, Оскар Вајлд, Хесе, са Јованом Милић научио да воли књижевност док су се такмичи ко ће више књига да прочита, бољи перформанс да осмисли, да се оствари као аутор сценског приказа живота и дела великих писаца. По одласку на студије постаје део АП „Бранко Крсмановић“ и тамо наставља да се бави глумом. Позоришне нити основане на разбоју „Масукине“ сцене, настављају да се плету кроз живот младих глумаца пониклих на истом тлу. Често је у пројектима које реализују заједно редитељка Анђелка Николић и глумица Анита Стојадиновић. Успехе постужу у „Епским игрицама“, Женидби Душановој“, „Зидању Скадра на Бојани“ и залажу се да заживи пројекат „Позориште на селу“. Прошлог лета су заједно радили са децом у Марковцу, поделили међусобно љубав, посејали клицу међу клинцима и заказали сусрет идућег лета.
- Сваки човек би тебало да тежи остварењу својих снова, ма колико му се чинило да му често измиче снага и енергија, да губи самопоуздање. Ја сам тек почео и сматрам да сам на добром путу. Шанси има и нема, рад је најважнији, па се ја тешим тиме да све док имам посла, док ме ангажују, могу да остварујем себе у улогама које су увек нови изазов. Позориште је на срећу нас младих отворено за све нас жељне игре и нових искустава, пружа нам прилику да се докажемо – прича увек оран за причу, ведар, насмејан, озарен као да ће сваког часа крочити на сцену где га чека нови свет, нешто непознато, тајанствено, што ће морати да разоткрије и представи публици као решење свих дилема пред којима се налазе док мирно чекају да се подигне завеса. 
Ту чаролију демаскирања сцене дубоко носи у себи од када је постао глумац и растао заједно са њом.
- Што се тиче серија, имао сам среће, надам се да ће ми се посрећити и у новим остварењима, не могу да проценим како ће се одвијати моја каријера у том правцу, али знам да ми позориште остаје као уточиште, сигурна оаза у којој се осећам као на облацима. Ако неке од својих маштарија остварим у будућности, мислим да ћу бити заиста веома задовољан човек. У позоришту сам највише играо до сада, али не бих издвајао ни један медиј као најдражи јер сматрам да су сва три врло различити и корисни полигони за истраживање и вежбање глумачких способности.
Рано је искусио глумачки живот као веома млад, на време успео да се припреми на нова искушења, да утврди разлику како се понашати пред камерама и на сцени, закључи да ни публика није иста.
- Са друге стране, позоришна представа, радио драма, као и филм или серија, имају свако своју кодификацију, свој процес и, на крају, као финални продукт јединствено уметничко дело, и највећа је срећа када је глумац задовољан њиме у целости - рекао је у једном интервјуу млади глумац и поручио својим млађим колегама да не губе веру у свој таленат и да искористе прилику да се остваре као глумци на великим сценама.
- Свако треба да зна шта жели и да се свом снагом труди да реализује те жеље, да ради на себи и стално учи, покушава, тражи, и верујем да ће наћи свој пут.
О краљу Петру Ђорђе није знао много пре него што је ушао у његов лик, осим основних података из школе. Прочитао је припремајући се за улогу много тога што му је помогло да у потпуности оживи младог краљевића на екрану. Обрео се на кастингу на предлог Ивана Вучковића који је први приметио његову велику сличност са младим престолонасаледником. Све остало је било једноставно и очекивано. Физичка сличност није била пресудна, рекли су му на аудицији, пресудило је оно битније што Ђоле поседује да би био изабран.
- Добити улогу поред толико младих глумаца који чекају прилику, значило је много за почетак моје каријере и опредељење да се бавим глумом професионално. Тумачим историјску личност о којој постоје факти и ту није било много простора за домаштавање као код измишљених ликова. Било ми је интересантно зато што је то нека врста епохе, нешто што нећу имати прилике да играм поново, због тога сам био презадовољан – сећа се своје прве важније улоге Ђорђе.
- Када сада гледам продукт свог рада, сматрам да сам успео. Било је позитивних коментара о мојој улози, а како то иде са идеолошким поделама мене нису занимала тумачења која нису везана за глуму. У нашој земљи се увек причало за и против нечега тако да се не обазирем превише на оно што се негативно коментарише – каже сада већ искусан глумац, користећи временску дистанцу да просуди колико је било добро оно што је радио на самом почетку каријере, ипак не тако давно да би заборавио. 
- Кад ме је Радош видео био је одушевљен колико личим на младог краља Петра. Спроводио ме кроз канцеларије, представљао члановима екипе, као да сам неко чудо. Био сам и сам запањен, наравно и обрадован развојем догађаја. Добити улогу у серији која претендује да обори популарност већине актуелних и раније снимљених серија не догађа се често, посебно не неком ко је тек почео да глуми.
Опречни коментари о серији, покуде и похвале, примедбе на понашање младог краља који спава док непријатељ бомбардује Београд, нису бринуле младог глумца.
- Наше ангажовање увек је подложно коментарима. Некима се допадамо, неки сматрају да смо промашили. На суд јавног мњења не можемо да утичемо. Свакако, то је важно искуство на почетку каријере, за коју нисам ни био сигуран да ће се развијати у жељеном правцу. Постојао је тренутак када сам био у дилеми да ли да се определим за дипломатију, или се отиснем у политичке воде, али срећа, таласи су ме одвуклу у другом правцу. Сада пливам, не како ме вода носи, него стилом који ме испуњава у целости. Даје ми снагу да тражим у том смеру нове изазове.
Ђоле је најчешће у серији играо са Лазом Ристовским. Био му је највећа подршка и подстрек. Помогло му је његово огромно искуство, добронамерне примедбе су га осоколиле.
- Стрпљивост у најзахтевнијим сценама, то што се према мени односио као према колеги равном себи ми је значило више него било каква похвала или савет. Био сам почетник у односу на све глумце у серији, готово без искуства у кадру и ван њега. Сигурност коју сам стекао поред њих кортистио сам на новим пројектима. Био сам оснажен и охрабрен да могу да се носим са бардовима о којима сам маштао када сам почињао.
Ђоле ни тада није био баш почетник. Имао је иза себе десетине улога у омладинским представама, једну у серији „Шешир професора Вујића“. Знао је да се постави, да слуша редитеља, прати глумце, буде ту кад затреба, склони се кад смета. Када је гледао себе на екрану, био је збуњен, али и задовољан учинком. Чинило му се као да је копао руду и дошао до златне жице коју ће следити стрпљиво, зналачки, све док не оствари оно што себи постави као циљ.
- Прву епизоду серије гледао сам у кругу породице и пријатеља који су били узбуђени више него ја. Предпремијеру сам имао прилику да видим у Београду и Крагуејвцу, знао сам тачно шта сам урадио, како све изгледа, шта је могло боље и другачије. Узбуђење су пренели на мене па је атмосфера била прилично стресна за све нас – прича сада већ искусан глумац сећајући се прве непроспаване ноћи након гледања први пут себе у великом пројекту. Тада је прву своју улогу коментарисао сам са собом у највећој мери јер су сви остали били срећни и задовољни, једино он искрен до даске.
- Са другом епизодом је било опуштеније и без тензије. На слави колегинице са класе у друштву пријатеља било је све лакше. У ствари, кад завршим неку улогу, не волим себе да гледам и тумачим шта сам урадио. Не размишљам више какав сам био. Тачно знам шта сам пропустио и где је могло боље и другачије. Више волим да дам све од себе кад припремам улогу, него после да се мучим сумњама.
Ђоле је често играо улоге за децу, био део глумачког ансамбла Народног позоришта за децу који путује Србијом и увесељава малишане. „Васу на тајном задатку“ испратили су клинци мамине групе у „Дечијем цартству“ и били одушевљени, не колико и мама васпитачица Цеца, којој је било пуно срце док гледа на малој сцени свог великог, одраслог сина, оствареног као глумац у разним улогама, за велике и мале.
Ђоле вредно и темељно све ради. Ентузијаста је и систематичан. Све што започне доведе до краја, посвећен је у потпуности ономе што му заокупља пажњу и што воли да ради. Широм је разапео једра усмерио брод ка воденим путевима без препрека. За сада једри Савом и Дунавом, понекад Моравом, кад се зажели завичаја и своје најоданије публике. Волео би да зна куда ће га ветрови носити, шта му живот спрема као ново изненађење, али и не брине превише, каже, умеће да се постави као прави капетан заокупљен кормилом које ће усмеравати куда сам жели.
- Глума је оно чиме желим да се бавим професионално, до краја живота. Ако буде среће и прилике, можда ћу се окушати као редитељ, није важно да ли је позориште, филм, или телевизија. Такве ствари просто одаберу човека, сам човек их не бира. За сваки случај ја имам још једну карту у џепу. Надам се да неће имати потребе да вадим кеца из рукава. Ако будем морао бавићу се оним што знам да радим, зашта сам се образовао. 
Од краља Петра II Карађорђевића до балетског играча Петра Ковачевића, преко битних друштвено ангажованих позоришних улога, Ђоле гради своју каријеру, пажљиво и мудро,
Позоришне улоге: „Мушкарчине“, режија: Војислав Арсић и Милена Богавац, „Црвена: Самоубиство нације“, режија: Војислав Арсић, „Жудња“, режија: Војислав Арсић, „Сумњиво лице“, режија: Војислав Арсић, „Gamma Cas“, режија: Милена и Јелена Богавац, „Понека скуша и нешто мало туша“, режија: Никола Завишић, „Пет нивоа пет разговора“, режија: Влатко Илић…
Филмске/ТВ улоге: „Убице мог оца“, режија: Предраг Антонијевић, „Равна гора“, режија: Радош Бајић, „Тмина“, режија: Лука Бурсаћ...
Није се Ђоле сам од себе окренуо глуми, она га је некако, наметљиво, превише нападно повукла за рукав. Није јој се опирао.
- Уметност је нешто што махом свако поседује у себи, само је питање сензибилитета, квантитета и аспирација, препознавања њеног значаја. Постојао је транзициони период у ком сам схватио да желим да се бавим уметношћу и да на тај начин пробам да дам најбоље и највише од себе. И моје колеге политоколози, исто као и глумци, страхују, раде неке друге ствари или се просто боре, возе своју вожњу. Из поезије Милене Марковић научио сам, између осталог, да је страх најгоре место, па се трудим да страхове претварам у бригу и оријентишем се на промишљање кроз рад, не остављам простора страху да буја – одговорио је једном приликом на питање новинара искуствено мудро, промишљено као да је бреме животних обавеза пребацио преко својих још нејаких леђа.
- Живот је једна свепрожимајућа активност и све вештине сигурно могу да користе у неком тренутку. Свакако да мислим да ми је оно што сам учио на Факлутету политичких наука значајно проширило видике, у сваком смислу, разне дипломатске способности су увек и више него добродошле у сваком послу – што значи да неће бежати од компромиса, ако буде затребало да одћути, балансира, промисли, каже са задршком...
Није у стању Ђорђе да издвоји глумце који су неким чудом утицали на њега, или због којих је пожелео да добије неку улогу која би била налик ликовима за које се каже да су бесмртни ликови српске кинематографије. Каже да би био сретан да је у могућности да док је млад ради оно што су радили у његовим годинама Драган Николић, Беким Фехмиу, па и професор Светозар Цветковић коме се бескрајно диви и поштује га истовремено.
– Волео бих да сам имао прилике да радим и са Батом Стојковићем, Чкаљом, Оливером Марковић, Ђузом, Ташком, има стварно превише наших дивних глумаца који су отишли, ја се некад нашалим с пријатељима и колегама у смислу да нам неће остати нико од тих и таквих глумаца, сваком власи аутентичних, али страшно је и то што је Соња Савић неко због кога бих морао да враћам време да бих с њом радио…
Ђорђе Живадиновић Гргур није сигуран да је прави представник младих у Србији због биографских података и усперха који је за кратко, некако на брзину постигао и остао ту где је наумио да буде. У врху, у ситуацији да бира и буде изабран.
- На основу чега бисмо могли да опишемо типичну младу особу у Србији? Како су млади третирани? Шта они раде, а шта им се говори и приписује? Мала дигресија могао би да буде део сонга из наше представе „Сумњиво лице“ према Нушићевом комаду, који каже: „…млади к’о млади – више не важи, младе на улице па нек’ се снађу, ко зна да плива следи му кинта, ко не зна – канта, нек трпи крађу и нека ћути; к’о што се учи у кући исто к’о и у школи: купи диплому, ћути морону, млади су данас тешки ментоли!“ Тако нама поручују и о нама говоре свашта, а истина је да нема једног „правог“ представника – рекао је у једном интервјуу за портал Мондо (Тамара Секуловић 2017), дубоко уверен да није стекао неку славу, него је успео да ухвати тренутак и стицај околности преокрене у своју корист.
- То да те неко препозна на улици па има жељу да ти каже како си нешто одиграо је заправо једна супер ствар, која прија. До сад нисам имао никаквих непријатних искустава – напротив. И онда ми то доказује заправо колико те неке медијске сензације и постављање неких питања, као то у вези са сексуалним опредељењем мог лика, заправо нема везе, јер су људи честитали на сјајно одиграној улози без икаквих подтекста у смислу: „Али, ти си ипак играо хомосексуалца...“. Мислим да је највећи проблем нашег друштва то што смо склони предрасудама и стереотипима, све пакујемо у кутије – како треба да се понаша жена, мушкарац, дете… И ако се одступи од тога онда настаје некаква збуњеност или отпор, али ако се то представи на искрен и пријемчив начин онда може лепо да се искомуницира.Као што мислим да смо ми то у серији урадили, нисмо се служили никаквим стереотипним одликама некога.
За њега је најдивнија ствар од свега што му живот на даскама и на филму пружа да има прилику да учи из свега што ради, зато што из сваког новог пројекта, тезе, особе с којом ради и лика којег тумачите може да научите нешто ново.
- И то учење је за мене можда и најбитнија ствар зато што сам ја искуствени и интуитивни тип. Више волим да кроз рад, анализу и кроз неки осећај долазим до нових сазнања и решења него кроз класично учење за столом – вероватно сам зато одлучио да се преусмерим с политичких наука!
А када се ради о публици ненадокнадив је тај предиван моменат када глумац комуницира с публиком.
- Позориште је за мене управо то – полигон за пропитивање и размишљање, заправо комуникација с људима који дођу да гледају. Ми се позориштем бавимо зато што нам прија, али оно би требало да има и озбиљну едукативну и освешћујућу улогу у животу сваке особе. Сматрам да је то најбољи начин да се човек с неким стварима упозна и суочи.
И на крају спозна и самог себе. Има још доста времена да се Гргур препусти свему што га изазива, учи, искушава и чини га бољим у свему. Биће занимљиво питати га исто ово за десетак и више година. Уосталом, „свет је позорница на којој свако игра своју улогу“ (Шекспир). Докле је догурао носећи своје бреме талента, открићемо тада.