У КОРАК С ВРЕМЕНОМ
Школски психолог, Сања Павловић, о проблемима младих и разлозима зависности од екрана
Сања Павловић, школски психолог у ЕУШ „Вук Караџић“ у Великој Плани говорећи о проблемима младих и њиховој зависности од екрана каже да јој се ученици обраћају све више и све чешће за помоћ и да то нису превелики проблеми али се ради о ситуацијама које траже мишљење и подршју стручних лица. Млади долазе код ње да размене мишљења, послушају савет психолога, провере да ли се са њима нешто чудно дешава и буду уверени да им се само чини да су постали другачији и помало особени. Често не знају да препознају проблем, збуњени су пред собом и околином, траже одговоре на сва питања и појаве које им изгледају другачије од уобичајеног понашања. Незадовољство, анксиозност, депресија све се чешће јављају код младих. На таква осећања утичу очекивања која намеће друштво, породица, па и сами млади. Везани у великој мери за друштвене мреже условљени су да одговоре на захтеве које им постављају пријатељи с оне стране екрана.
Некада успешно балансирају исти ти неснађени млади људи, још чешће не могу да држе корак са захтевима које им намеће неко њима небитан у животу а ипак важан да би размишљали колико се коме допадају, зашто их друштво не прихвата и због чега нису омиљени ликови када се толико труде да то буду. Млади су прихватили као образац понашања правила која намеће друшто и захтева од њих да испуне низ неписаних "захетва" који су општеприхваћени као критеријуми успеха. Од њих се очекује, а очекују то и они сами од себе, да заврше школу са добрим просеком због уписа на жељени факултет, да на време заврше студије, нађу посао, осамостале се, у право време да пронађу одговарајућег партнера, формирају породицу... Све су то захтеви који притискају и обавезују.
Млади прво поричу проблем, кажу стручњаци за ментално здравље. Док дође до тога да га препознају и буду свесни да је помоћ неопходна, углавном протекне неко време што значи да „осећај беспомоћности траје" што још више збуњује младог и неискусног човека. Млади често правдају ово пропуштање времена да се ствар слегне и проблем реши сам од себе чињеницом да нису спремни да се суоче са психологом из више разлога - немају новца да плате психотерапеута и затраже помоћ, али и да не желе да се о томе говори изван четири зида свог омеђеног простора. Истраживања Кровне организације младих у прошлој деценији показала су да више од трећине испитаника, између 15 и 29 година, има анксиозност, а половина симптоме умерене или тешке депресије. Психолошкиња Ана Мирковић, наша саговорница на сличном пројекту, рекла је да резултат истраживања указује на то да практично 50 одсто младих има неки психички проблем.
Млади гро проблема који су се искристалисали као појава учестала код велике већине ове популације не доживљавају као велике или посебно угрожавајуће, али су три, рекли би смо ми старији споредне ствари, издвојили као највећу бригу. Мада и они схватају да наведени проблеми нису у категорији великих и забрињавајућих, за већину је проблем број један мало занимљивих места за изласке (46%), следи недостатак слободног времена (41%) и преокупираност учењем и обавезама, док је на склаи вредновања проблема треће место заузела досада (35%). Изненађујуће мали број младих има озбиљнијих проблема у односу са родитељима (22%) и вршњацима (14%). Девојке и старији средњошколци доследно процењују скоро све разматране проблеме као теже.
- Генерални закључак је да добијена слика није онеспокојавајућа, чему вероватно највише доприносе лепота, енергија и оптимизам саме младости, као животног доба, закључује психолошкиња Ана Мирковић.
Из сопственог искуства сличне податке наводи и Сања Павловић, психолошкиња која са својим ученицима разговара отворено о свим проблемима. Обраћају јој се без устезања они који дођу, говоре отворено шта их мучи, послушају савете и враћају се поново да покажу колико су напредовали, шта су предузерли, или да добију потврду од психолога да су искорачили из зачараног круга који проблему не дозвољава да изађе изван омеђеног простора. Проблем пак представља то што има приличан број оних који сами покушавају да реше недоумице и што се не усуђују да говоре о томе.
- Ментално здравље је после пандемије нарушено свим генерацијама, нарочито код деце. Генерално, ученици су слободни да говоре о томе шта их мучи. Имам отворен однос тако да се без проблема обрате за разговор и помоћ. И те како им је потребно да их неко саслуша, посвети им пажњу, пружи подршку. Родитељи су доста посвећени послу, не баве се довољно својом децом због чега нису у могућности да од њих траже савете. Нису у стању да много тога промене без нечије помоћи, зато им значи да их неко саслуша, да поделе оно што их тишти, притиска, на известан начин мучи. Потребно им је да их неко саслуша, да их разуме, да буду сигурни да неће изневери њихово поверење. Некад то буду пријатељи којима могу да се повере, они који не могу да нађу таквог пријатеља саговорнике проналазе међу старијима, најчешће су то разредни старешина, психолог, неко одрастао – каже школски психолог Сања Павловић.
- Колико су им важне мреже показују свакодневно качењем објава, често и баналиних ствари, понекад непримереног садржаја. Некад се из тих њихових активности изроди насиље или се настави преко друштвених мрежа. Шаљу фотографије, сплеткаре... Раније усменим путем, сада чешће и лакше преко друштвених мрежа. Преко вибер група, ФБ, инстаграма то има већу тежину. Сачувају и прослеђују постове, доказују се преко мрежа, живе у виртуелном свету. Још више се сукоб закомпликује када се укључе истомишљеници и помагачи преко мрежа. Сада све више ове платформе користе у сврхе вербалног сукоба. Када започне сукобом на вербалном нивоу, укључују друге људе, прете, сукобљавају се тешким речима, претњама. Не воде рачуна о патњи жртве – преноси своја искуства школски психолог у намери да младима укаже на последице оваквог непромишљеног деловања.
- Несвесни да је сајбер насиље равно било ком облику насиља они праве грешке због којих се касније кају. Када увиде да је штета већ начињена покушавају да се оправдају и да ублаже патњу вршњака који су увучени у њихове сукобе. На срећу, едукацијама се ствар побољшава – истиче психолошкиња опомињућим тоном уз коментар да се стање последњих месеци значајно мења.
- Чини ми се да су се мало тргли. Више је то било изражено ранијих година. Када смо поводом дана менталног здравља радили истраживања кроз радионицу на тему коришћења интернета, са освртом на то како друштвене мреже утичу на њих, сазнали смо да озбиљније прилазе објавама на интернету. Разговори и едукације су ипак утицале на њих. Смањило се у извесној мери дигитално насиље. Опомињање је уродуло плодом. Они су данас обазривији. Користе телефоне, немамо забрану, али не смеју да их укључују за време наставе. То је повреда обавезе ученика, скренута им је пажња, осим када наставници дозволе у сврху наставног програма. Опомињемо их, уписујемо напомене, ако не рагују буду кажњени. Сакрију и упркос забранама користе мобиле, кад видимо реагујемо. И они као и ми, тешко се одвајају од модерне технологије. Смањење оцене из владања следи, што их не погађа много. Неке школе су забраниле и на нивоу школе, ми нисмо конкретно увели то правило. На одмору најчешће свако гледа у свој телефон, али и даље се друже у школи... Нису отуђени да би то била забрињавајућа појава – рекла нам је на ову тему психолошкиња Сања Павловић. Потврђује и она да је вишесатно коришћење телефона појава међу младима која се тешко може сузбити.
- Дневно потроше доста времена на интернету. На радионици смо коментарисали да се по неким статистика сматра нормалним на дневном нивоу коришћење два три сата ових справа; они су се сви смејали, рекли су да и по десет сати остану на телефонима. Увече највише. Нешто је ипак допрло до њих након тог разговора. Запитали су се неки, не сви, колико је исправно толико времена провести на телефону. Гледају Тик - Ток, дописују се. Генерално их ова навика омета доста, слабија им је концентрација, немају стрпљења, пажња им је доста смањена, брзо им нешто досади. На интернету, Ју тјубу и Тик - Току им је све занимљиво... стално неки нови садржаји. Тамо где треба да се укључе, да мисле, да реагују и покажу неки резултат им је напорно, оптерећујуће. Омета их свакако толика окупираност телефонима. Ако се не ограничава време и нешто не предузме радикално по том питању постаће озбиљан проблем – упозорава школски психолог родитеље и одрасле да у оваквим приликама служе као пример деци и младима.
- И као родитељ реагујем на исти начин. Боримо се. Ограничавамо време на интернету, указујемо на последице. За сада нема тако импулсивне реакције, али се примећује да утиче на његову пажњу ако дуже проведе уз екран. Кад мора да се чита књига то је досадније него модерна технологија. И у том случају траже пречице, скраћене садржаје на интернету само да не би читали. Предност дају у свакој прилици телефону. Причамо, ограничавамо, инсистирамо на читању, предочавамо на све начине да мора да се развија говор и разумевање. Проводи сат до два свакодневнмо пред екраном, викендом може и по пет шест сатим не досади му, али бар за сада прихвата забрану без поговора – каже психолог и родитељ Сања Павловић и образлаже на шта њен школарац троши време.
- Игра игрице, на јутјубу прегледа клипове и скечеве, а највише игра игрице. Не браним увек, али ми се не свиђа да много времена потроши на такве бескорисне ствари. Кад је лепо време у парку је са друговима. Сада воли да иде, једно време нерадо је излазио из своје собе. Неке ствари се мењају што ме радује и охрабрује да се нешто у глобалу мења код деце. Враћају се игри и дружењу и на исти начин његови другови проводе време – закључује разговор на ову тему школски психолог истовремено и родитељ, што нам даје наду свима нама који се боримо да нам одрастају здрава и одговорна деца да ће ипак нове генерације бити спремне да се супротставе изазовима које живот ставља испред њих.
