Времешне, оронуле куће, са траговима прошлости често се срећу по селима и у мањим варошима, готово нетакнуте. Говоре више него што би хтеле, сведоче колико (не)бриге домаћини улажу да би опстале
У Доњојасеничком крају, географској области централне Србије којој једним делом припадају Велика Плана и њена насеља, током вишевековног постојања насеобина, мењали су се стилови градње кућа и прилагођавали се архитектонским токовима и стварним потребама. У далекој прошлости на овим просторима градиле су се куће од блата, обложене летвама, облепљене ситним деловима црепа или прућа. Касније су градитељи осмислили нове трајније технике. Нешто од тог доба преостало је као сведок давно прохујалог времена.
Још по негде могуће је наићи на трагове ових грађевина. Лепе су у својим исхабаним "капутима", сетне са полупаним прозорима, занимљиве као сведок живота људи који су иза себе оставили нешто што траје. Чувају, једва усправне, склоне паду, нахерене на једну страну, улеглих кровова, свака на свој начин успомене на давно прохујале године. Говоре о времену када је мало било довољно да се постигне складан живот и мир усели у породицу, напуни кућа благостањем и чељад буде задовољна.
Мешањем становништва, доласком нових фамилија из разних крајева Србије, преплићу се стилови. Напретком породица, по градњи и уређености авлија видело се ко ком сталежу припада. Већа и китњастија капија јасно изражава упечатљиву моћ и углед у крају. Данас свему томе сведоче остаци времешних кућа: великих, малих, лепих и мање очуваних… Радује поглед на њихове обрисе и буди се машта размишљањима о породичном стаблу власника који је на путу да заборави корене, или пак прикупља енергију да сачува старо. Нешто између није могуће… Бар тако изгледа – или постоји брига да се сачува прошлост и традиција, или је очигледно присутно одсуство жеље да се време заустави и залече ране запостављеним грађевинама. Кад макар један власник крене у авантуру која ће изнедрити опипљиве резултате жеље да се сачува старо, кренуће и други за њим. Биће нам лепша околина, а срце испуњено радошћу што се од заборава отрже материјално и културно добро за будућа поколења.
