Нови пројекат "Света речи" 

Психологија, Смиља Синђелић, о родним предрасудама и оснивању девојака да препознају различите међу половима.
Пројекат „Снажно да животу! Оснажене девојке у борби против родних стереотипа“, реализује УГ „Свет речи“ уз подршку Фондације Реконструкције Женски фонд, са девојкама средњих школа из Велике Плане, Града Смедеревске Паланке, Смедеревске Паланке, Алексића Куће. Тренинг је одржан 24. новембра у Великој Плани. Психологија, Смиља Синђелић, тренерица на пројекту, приближила је девојкама, чланцима школских тима, основне појмове феминизма, помогла им да схвати суштину материјала која им је била недовољно позната, раније се инспирисало. начин позабаве њиме.

- Ову едукацију сви стварно треба да прођу, у том смислу је добро што је још једна генерација младих у прилици да заврши обуку за оснаживање девојака. Пројекат „Снажно ДА животу! Оснажене девојке против родних стереотипа“ нуди девојкама сазнања која ће им бити корисна за живот. Мој утисак је, сваки пут када дође нова група, да оне нису родно освећене и да мало тога знају родно заснованим разликама, управо, потребно је само мало подстицаја и мало појмовног разјашњења због неколико претходних питања. њиховим очима, и да се код њих покреће процес унутрашњег уређења наслеђеног искуства, да оне препознају о чему се ту ради. Можда би то са мушкарцима, ако би се радило заједно са њима, ишло мало теже. Код девојака иде једноставно лако и већ после неколико радионица то више нису иста деца с почетка рада са њима – коментарише Смиља Синђелић,тренерица на пројекту, рад са новом групом девојка, задовољство и интересовање у новој основи и интересовању. себе за нова животна искуства.
- Оно што је можда најбитнији моменат у тренингу јесте тренутак када почиње да износи личне примере. То је врх нашег заједничког рада, када нешто научимо са сопственим искуством више никада нећемо заборавити, то нешто што смо чуле и прошло заједно дубоко нас је дотакло и остало у свести као што нам треба податак који треба да буде. Кад учеснице пројекта слушају нечију причу, влада пуни тајац у групи – каже професорка психологије у Гимназији Велика Плана.
- Школа је најмањи извор овог облика сазнања, што је мени веома жао – преноси своје утиске са семинара, професорка Синђелић уређује прилике младих да изван школског градива учи више к по њима. цео живот, наспрам онога што учи на оваквим образовањем..
- Настава је претрпана неким садржајима који нису у функцији социјалног развоја адолесцената. Мислим да би неко растерећивање програма требало да следи да би се увело нешто што је у великој мери везано за живот. Лако ће они током школовања покупити неопходна специфична сазнања. Ми током целог живота учимо, највише посматрајући односе у друштву и око нас и најчешће то није свесно и мотивисано учење. Накнадно, када се нађемо у одређеној ситуацији, или када нам се на један систематизован начин о томе прича, некако се повезује тим искуством. Као свесна људска бића нисмо табуле разе, пуни смо искуства, само што она нису стављена у функцију и нису потхрањена на месту где имају извршну функцију и где се могу користити. Зато је потребна ова врста одређења и то јесу едукације које су преко потребне да оно што имамо најзад и користимо у смислу уређења друштва професор у складу са потребама, између осталих – коментар и санародних потреба. значају пројекта за оснивање девојака и савлађивање предрасуда.
- Дрвојке би са ових редионица требало да се изађу са одређеним сазнањима и вештинама, као што је препознавање родно заснованог порекла; да уоче родну матрицу у свему што раде, не зато што би требало да ово познавање материјала доказују мушкарцима у свакој прилици, него зато да би друштво било хуманизовано, да би сваки појединац, без обзира на пол, род и неку другу особину. Било која врста контролисане акције која није у складу са потребама појединаца или заједница, управо се освети друштво зато што друштво за такву особу треба нешто да субвенционише. Све иде на штету друштва и зато много развијена друштва управо највише средстава улажу у образовање. Ми се већ дуго налазимо у улози тог појединца који треба да објасни да је све ово што радимо са младима за младе корисне њима и друштво у целини – рекла је овим поводом едукаторка и додала да су извесне промене две видљиве.
- Стварно су хуманији односи између пола, а сами мушкарци препознају да је њихова улога у родитељству изузетно важна, такође да су жене као пословни партнери изузетно добре. Наравно, говоримо на личном плану, нису све, нити су сви мушкарци добри и успешни. Тај лични допринос требало би да прерасте у систематски, а ми већ сада на овај или онај начин имамо појединце и организације које су освећеније од других делова друштва, самим тим дају свој допринос како год се на то гледало. Преливају се нека добра искуства и на нас, на нашу заједницу. Ја управо усмеравам пажњу младих на препознавање механизама – каже писма изражавајући наду да ће свака нова едукована генерација довести до нових значајних промена у превазилажењу родних стереотипа у друштву.
- Да ли је могуће да се значајније промене десе, зависи од свих нас. Кад ми причамо на овим радионицама како неке жене остају безнаследства зато што је такав обичај укорен у нашој традицији, јасно је шта хоћемо да кажемо и на шта желимо да скренемо пажњу читавом друштву. Кад се питамо зашто је то тако и кад имамо одговор на питање зашто се нешто тако ради, онда је могуће одговорити како доћи до промене, до хуманизације друштва, до уједињења права. У том случају је лак одговор на питање како, када и зашто треба да урадимо. То је исто као у психотерапији, кад пацијент свом терапији каже „ја знам то што ви причате, али не знам како да радим“. Ако добро разумемо механизам зашто то треба да урадимо, ми као заједница и било ко као појединац, можемо да нађемо начин и чудимо се колико има могућности и прилика да очекујемо промену.
На питање како мушкарци схватају потребу жена да се изборе за своје место у друштву, да ли их због таквих ставова и потребе да се изједначе са њима сматрају феминисткињама које су преоптерећене због своје равноправности, захтевају своју равноправност. тога реализују ове радионице где се девојке едукују на време да познају своје место у породици и друштву.
- Помало ми мушкарци недостају у оваквим групама, зато што они у почетку реагују побуњенички са питањима: „где смо ово дошли“, „шта се овде дешава“. Како време пролази они и те како разумеју о чему се ради, почињу да разумеју, што је најзанимљивије, ни они у овој материји не пролазе баш најбоље. Како изгледа да све иде њима у корист, чињеница је да су дистанцирани од деце, да су под притиском да буду економски лавови да би интересовали девојке, да морају више да се труде, да буду галантни и слично. Они увиђају да ова разлика није добра ни за њих, јер ниједна дискриминација не даје добре резултате. Само се чини да је добро и воље за њих. Када су изван система, онда је то мало теже. Гледају нас као неке феминисткиње или неке побуњенице, сматрају да је ово што радимо улудо трошења енергије и времена, отуда нека врста потребе за променама. Проблем је ако заиста дође до нарушавања права где одлучују судови, када се жена под притиском патријархата пита да ли да остави све брату... Најбоље би било када би се школство укључило у неки облик образовања, у средњој школи основана школа и школа. највише добили – каже Смиља и истиче да за сада оваквим образовањем у школама у оквиру националног плана и програма места нема.
- Грађанско је посебна прича, то је предмет којим се најчешће допуњава норма. Осећај кад изађеш са радионица да си оснажен је нормалан, неко време те држи жеља да нешто мењаш, што је нормално, касније енергија опадне. Пожељно је да се задржи тај ниво да када се нађеш у некој ситуацији у којој можеш да извршиш утицај на другу особу, то и урадиш тако што плазираш свој став и посматраш реакцију. Чак и кад није на почетку добра и очекивана реакција, временом постаје тако да се питамо да ли је могуће да се ово десило, а десило се. Уствари, начин на који ми мењамо друге је такав да ми највише мењамо себе. Тај мали талас промене код нас доводи до промене код других у нашем окружењу, што и јесте циљ ових едукација.