Почетна

Гете: „Слике су ту да се гледају, а не да се о њима прича.“
Поштооци уметничких дела и ликовни уменици на свим скуповима посвећеним сликарству и ликовном стваралаштву залажу се за доступност фундуса Ликовне колоније јавности.

Ликовна колонија „Покајница“ у Великој Плани једна је од седам најстаријих и најпознатијих манифестација ликовне уметности у Србији. Постоји од 1968. године и за више од пола века рада великог броја ликовних уметника из земље и света легат располаже са око 400 вредних уметничких дела – слика, графика, скулптура и композиција. Сакупљено благо "чами" више од пет деценија у депоу Центра за културу „Масука“ где ће остати све док се не обезбеди простор за градски музеј и галерију.

Део експоната далеко од очију јавности краси зидове канцеларија општинских институција, а за неке од уметника нико поуздано не може да потврди где се налази. Мисао великог Гетеа, „слике су ту да се гледају, а не да се о њима прича“, могли смо на познат начин да искористимо као лајт мотив акције који настављамо заједно са уметницима за „ослобађање б“ окуп.
Пре више од пола века, у пролеће 1968. године, три завичајна уметника из Велике Плане, Томислав Милошевић – Проја, Велимир Михајловић – Веља и Витомир Стефановић Вита оформили су Ликовну колонију „Покајница“. Ношени мишљењем да је метод рада у колонији Надежде Петровић, основан 1905. године, идеалан за афирмацију уметности и промоцију места познатог по немилим догађајима у српској историји, дошли су на идеју да у непосредној близини Покајнице, окупе на неколико дана сликаре да кроз ликовну радионицу опредмећују своју инспирацију и имагинацију и да завичају поклоне дела настала као резултат колективног стварања на том месту. Већ првог лета придружила им се група уметника из Велике Плане и суседне Смедеревске Паланке. Почела је, по замисли оснивача, да се формира скупина уметничких дела која ће једног дана красити зидове галерије или градског музеја. Међутим, до данашњег дана није обезбеђен простор за излагање вредних уметничких радова насталих на колонији.
Почетна идеја о скромној ликовној радионици кроз неколико година надмашила је очекивања оснивача. Ликовна колонија „Покајница“ финансијски подрска од стране општине, касније и Културно просветне заједнице Србије, прераста у правну ликовну колонију. Материјална потпора значила је да ће поред домаћих аутора у амбијенту погодном за стварање у срцу Поморавља и на ободима Шумадије, уз домаће ликовне уметнике, бити виђени гости уметника из целе земље. Југославије. Да би се спојило лепо и корисно установљени су и данас важни принципи - учесник колоније одржавања организатора једног рада. До данашњих дана купило се више од четиристотине сликарских, вајарских и графичких радова, велики број инсталација, мултимедијалних креација, које још увек чекају стрпљиво на завичајну сталну поставку.
Тешко је проценити истинску материјалну и уметничку вредност колекције која је сачињена од изузетно вредних дела с обзиром на чињеницу да је, као једна од старијих и познатих ликовних заједница у области данашњих колонија. бардове сликарства као што су: Бранко Протић, Мома Антоновић, Владислав Шиља Тодоровић, Александар Луковић Лукијан, Драган Лубарда, Бранко Милуш, Мома Марковић, Јагода Живадиновић, Никола Вукосављевић, Здравко Мандић, Даница Баста, Јанош Месарош... Великоплањанска колонија је још почетних 90-тих стекла статус међународног окупљања уметника, познатих београдских уметника због кинеских, бугарских, македонских, италијанских и румунских стваралаца. Рекло би се да је пресудан и њен утицај на посебан „планански феномен“ - рађање великог броја завичајних остварених ликовних уметника, који су на катедрама београдске, новосадске, нишке и приштинске црквене академије универзитета. ликовне уметности. Има их преко 30 – половина су академски сликари и графичари, друга половина магистрали ликовних уметности. Сваког јула - августа, када се Ликовна колонија „Покајница“ одржава у Великој Плани , понеко из „завичајног клуба“ учествује у сазиву, уз гостујуће уметнике.
Међу сликама који су стварали су још и: Чен Ли Фан, Иванка Живановић, Јармила Вешовић, Мишел Барзан, Синиша Жикић, Ана и Филип Пангреш, Никола Вукосављевић, Јулита Малиноска... Ердељановић Цурк, Слађана Павловић, Франц Цурк, Сузана Вучковић, руски сликари Еузебио Спину и Јоана Лавинија Стреину, македонски уметник Мирослав Масин, црногорски сликар Драган Мијач, још и Миливоје Богосављевић, Данијела Лилић, Зоран Мишић, Тања Миловановић, Стојан Ђурић, Иван Ивановић, Анита Јовановић, Јасмина Јовановић, Александар Милетић Михајловић... Били су у сазиву ликовне колоније последњих година: Дамјан Ђаков, Мила Гвардиол, Александра Грбовић, Весна Татар, Адријана Симовић, Мирјана Стајковић, Зоран Круљ, Силвија. Јовановић... Премнеколико година: Пипо Алтомаре из Италије, Милош Шобајић и Славољуб Радивојевић из Београда, Биљана Билбилоска и Симонида Филипова Китаноска из Македоније, Горан Михајлошевић из Николића. Севојна, Марион Дедић из Гроцке и Мирослав Живковић Сире, кустос галерије РТС.
Сакупљено је право добрих домаћих и страних аутора које ће, надају се уметници окупљени око ове идеје,“ ускоро“ добити адекватан простор за излагање и чување будућим генерацијама. Када се, (ако се то икада догоди), обезбеди простор за излагање, богата поставка биће доступна свакодневно посетиоцима , ученицима на располагању за часове огледне наставе - истакао је свуда и у свакој прилици дугогодишњег малог културног наслеђа „савремене културе“, Јовановић, у највећој мери заслужен за континуитет и вишедеценијско трајање колоније, историјско прикупљено и сачувано ликовно благо. Сваке године ову његову идеју подржавају гостујући уметници тако што у изјавама за медије и потписима петиције лаком руководству сугеришу да се у што скорије време простор, зарад очувања завичајног пословања, ликовног богатства понуде за сталну богату понуду пословања. вредним остварењима различитих поетика, различитог рукописа и сензибилитета, скупљану током безмало шест деценија постојања Ликовне колоније „Покајница“. Својим инспирацијама уметности светског гласа, професори на академијама, тек свршени студенти оставили су за собом трајни печат стваралаштва пред којим ће стајати посетиоци будућег градског музеја, ђаци и млади људи. Волеће још више уметност или ће бити инспирација да још неко са ових простора крене истим путем.
Колико интересовања за ликовну уметност и рад колоније показују грађани, сведочи посета на редовним годишњим изложбама организованим у малој галерији ЦЗК „Масука“. Посебно интересовање влада за поставку која се уприличи пред отварање Колоније „Покајница“ стварањем уметника прошлогодишњег сазива. Тада се окупе ликовни ствараоци који су били гости лане и уметници који стварају у сазиву те године. Размењују се искуства, склапају нова пријатељства, развијају нове идеје, а као обавезна тема разговора наметне се отварање галерија и обезбеђивање музејског простора за неповољан положај
колоније. „Покајница“ има дугу традицију, што се може проверити на основу расположивих података и утврдити проматрање постојањем „заоставштине“ као доказ вредности и дугогодишњег постања. Оно што је добро, то и опстаје, кажу уверени да ће ипак неко од надлежних схватити значај повољног богатства и осетити потребу да друштвена имовина буде заштићена и изложена очима јавности. У редовном периоду настаће, сигурно, још стотину слика које ће као и уметности из фундуса чекати да буду представљене јавности у будућој музеји - галерији.
Да ли ће све то што град поседује као имовину, вредну збирку сликарских дела признатих домаћих и страних уметника на којима се препознају пејзажи из околине Велике Плане, ликови са ових простора, измаштане композиције и стваралаштва. окружењем етно села „Моравски конци“, Покајнице, Радованског луга и Копорина, бити доступно грађанима, или ће и даље остати похрањено у депоима Центра за културу. Масука, зависи само од сензибилитета локалне власти за ову врсту умености. До сада нису имали довољно слушања за потребе надградње људи који показују љубав према уметности тако што стрпљиво чекају да оно што им припада буде изложено погледима свих грађана, а не само упослених у државном сектору. позајмљено дело уметника да им „привремено“ краси пословни простор.
У деценијском трагању за идеално место које се може претворити у галерију неким уметничким делима се губи траг. Нестала су када и величина предузећа која су у процесу приватизације променила власника. Тако су и слике, велика и вредна плата са неких од ранијих Ликовних колонија „Покајница“ промениле власника. На њих „полаже право“ неко коме мање значе него онима којима су имена.