Миодраг Стојадиновић у кућној радионици израђује опанке за све прилике. Спретно, са пуно искуства и страсти као да у обућу за фолклорце уплиће део себе. Од старог заната који одумире себи је обезбедио егзистенцију, заједници и потомцима незаборав.

Више од пола века негује се опанчарски занат у породици Стојадиновић. Миодраг је од оца наследио умеће преплитања опута од праве коже, сада покушава да научи сина занату који, судећи по његовом ангажовању не одумире, иако су опанци одавно изашли из свакодневне употребе и постали реквизит етно нслеђа, сувенир и поклон коме се радују наши земљаци широм света. Његови опанци су обућа за све прилике – користе их фолклорци, глумци, љубитељи удобне и меке обуће за по кући, ако неко воли и за излазак. Израђени су од праве овчије коже, украшени кљуновима, или без њих, са преплетом од танких тамнијих трака од кучеће опуте.

Богатство традиције и маштовитост народа у тешким временима огледа се у разноврсности и занимљивости свадбених обичаји од којих су неки надживели све промене и утицај модернизације.

Били су и остали важни догађаји не само за младенце него и за чланове уже и шире породце. Према народном веровању у Србији, ови обичаји будућим супружницима доносе срећу и балгостање. Сем ове симболике поштовање наших обичаја укључује у чин венчања и родбину и пријатеље, због чега су свадбе биле прилика да се гости забаве, развеселе и приреде  доживљај за незаборав младенцима.

Са радошћу се планира весеље, а са радошћу бирају родитељи и парови шта ће испоштовати од традиције кад приређују свадбу. У Великој Плани су некада за своје синове  родитељи просили девојку. Била је то „прошевина“, „прстен“ или „јабука“, како за кога.  Свекар је девојку даривао јабуком искићеном новчићима, свекрва златним накитом.  Свекар и таст, пријатељи од овог догађаја, погађали су се око плаћања и мираза. 

Ово су сјајна деца, без обзира на то што нам је било најављено да ће међу њима бити по неко од њих са проблемима у понашању

Мирослав Николић, тренер на пројекту „НАЈјаче против насиља“ који реализује УГ „Свет речи“ уз подршку Министарства омладине и спорта у седам средњих школа Подунавског, Поморавског и Браничвског округа, каже да се насиље може предупредити превентивним деловањем, разговорима и договором. По њему, народна пословица дубоко уврежена у корене српских породица, могла би да буде један од метода решавања вршњачких сукоба.

Како спречити насиље међу вршњацима, на који начин их анимирати да раде корисне и паметне ствари, подстаћи их да нагомилану негативну енергију не усмере на туче и међусобне обрачуне...

О насиљу међу вршњацима своје ставове и методе за сузбијање насилног понашања износи у оквиру пројекта „НАЈјаче против насиља“ Милош Дилкић, тренер Форум театра, члан ТОК тима за образовање и културу. Правник по струци, запослен у образовању, сарађује са многим школама и установама и бави се формалним и неформалним образовањем деце. Дилкић је почетком школске године био тренер на пројекту „НАЈјаче против насиља“ УГ „Свет речи“ који се реализује у седам партнерских средњих школама: Кучева, Великог Градишта, Велике Плане, Пожаревца, Деспотовца и Смедеревске Паланке. Пројкат је подржало Министарство омладине и спорта.

О конзерваторским радовима у градској цркви Светих апостола Вартоломеја и Варнаве.

Црква је споменик културе, храм који је регистрован као добро које ужива претходну заштиту. Не припада групи објеката који су проглашени за културно добро, или културним објектом изузетног значаја и без обзира на ову чињеницу има културно историјску вредност коју би требало поштовати и сачувати за будуће генерације.  Са благословом његовог преосвештенства господина Игњатија Мидића, епископа Браничевског,  градска црква Светих апостола Вартоломеја и Варнаве започела је  2016. године обнову, рестаурацију и конзервацију фресака у олтарском простору. Радове су извели стручњаци Високе школе - Академије Српске православне цркве за уметност и конзервацију у Београду, као најстручнија лица за ову врсту заштите култруног добра. Сачуване су од пропадања слике светаца у олтарском простору и делу цркве око олтара. Остатак радова се очекује у блиској будућности и зависи углавном од финансијске ситуације инвеститора.

Пре пет година срушио се стари храст у Марковцу, симбол села, састајалиште возача, место познато широм земље и света. Дрво заштићено као природна вредност, баштина као сведок густих шума дуж корита Мораве. Нема га  више. Одолевао је четири столећа и као уморни старац заспао на стражи.

Већ неко време не показује пут возачима столетни храст крај ауто-пута у Марковцу. Симбол Поморавља и Шумадије срушио се готово изненада једног дана из корена. Мирно, без ветра и олује, без самртног ропца, као да се, изнемогао и дотрајао, опростио од живота и уморан опустио гране на мекану траву да досања последњи сан.