Све на свету постоји да би се нашло у некој књизи

Језик и писмо, дуго историјско трајање, традиција и етно наслеђе вечне су вредности заједнице које једно друштво сврставају међу цивилизацијске творевине. Да би прича о писању и приповедању, значају писане речи за културу једног народа била верљива и оправдана, кажњавање о нашим писцима почињемо српским елитом чији се корени сежу у ове наше дане кажу задужбине, наше писце започињемо српским елитом. државе, у нашим крајевима, овде рођени, који је завичај изнедрио и усмерио у незаборав.

Академик Владимир Петковић , први српски историчар уметности, рођен у Доњој Ливадици, своје место међу истакнутим српским научницима служио је прегалачким радовима у области историје уметности и археологије, науке о. које представља основно обележје културног идентитета српског народа.
Немогуће је започети листу најумнијих и најзнаменитијих глава рођених у Србији, а да се међу првих десет непомена академик Радомир Д. Лукић. Он је за живот, делањем, стваралаштвом и харизмом оставио неизбрисив траг у српској историји и култури. Његов живот био је одређен ратовима, витешким борбом српског војника, можда је баш зато водио тих рат са студентима борећи се да се задржи у себи вредности које су рођењем добили – доброту, вредну вредност и. одвајају од других бића. Поље интересовања овог високоумног човека било је, између осталог и поезије. Међу заоставштином која се чува у спомен кући у Милошевцу, налазе се његове песме.
Истакнуто место међу најбоље српске песме и ауторе најлепше српске поезије, по мишљењу бројних критичара и његових савременика, припада Велимиру Живојиновићу Масуки. У биографији књижевника, позоришног критичара, редитеља, преводиоца ... записано је да су му корени у овим крајевима, на друмском путу између Велике Плане и Смедеревске Паланке, око Буковичке Масовке ују. неизбежно је говорити о њему као једном од виђених и најзнаменитијих планских писаца.
Света Лукић је у другој половини прошлог века био незаобилазна личност у југословенском духовном простору – оцењени естетичар, критичар, прозни писац. Ко се сећа овог човека који није припадао једној партији, једној странци, ни једном покрету зна да је био радо виђен пуне три и по деценије на трибинама и редовно читан у часописима широм света. Говорио је о писању, о руској поезији, уметности Октобра, моћи и немоћи уметничке критике на нашим просторима. Корени су му са ових простора, из срца Милошевца. С пуним правом, једног од најистакнутијих српских представника хуманистичких наука, можемо да уврстимо међу знамените Планане чије дело доприноси да су ондашње, садашње и будуће генерације чиновнике и биће.
Иван Студен , касних педесетих и шездесетих година прошлог века био је један од најзначајнијих књижевника, драмских писаца са ових простора. Рођен као Светолик Станишић, познат под псеудонимом Иван Студен ,оживео је у послератном периоду културног живота у нашој варошици која се тих година борила за напредак у свим областима. Студент почетак управо овде, на нашим просторима, књижевну делатност, најпре као песник и приповедач, а потом као драмски писац, какав је глумцима Позоришта „Масука“ познат по драмама „Вожд“ и „Вук“.
др. Љубиша Јовановићједан је од најпознатијих наших писаца. Драму „Узроци пропасти српске“, за коју је награђен признањем од стране Удружења драмских уметника Србије, играли су наши глумци и нека професионална позоришта. Објавио је тридесетак књига, добитник је бројних награда и признања. Запажене сатиричне и хумористичке текстове доктор је писао током такмичарског циклуса „Турнира духовности“.
Добрила Николић , песникиња, преводилац дечије књижевности са афричког континента, више пута награђена књижевница на савезним и републичким конкурсима, објавила је осамдесетих година драму „Пред земаљским романима и вратима“ „Бранко“, као и самосталну збирку песама „Зле воде“. Други роман посвећен је пријатељству и љубави према великом српском, трагично преминулом песнику, Бранку Миљковићу. Са њим је објавила заједничку збирку „Седам небеских кола“. Цео њен живот се вртео око овог „Добрилиног сећања“ због чега је остала упамћена као велика неостварена Бранкова љубав. Ми је памтимо и као чувара давно прошлих времена чија су сећања преточена у кратке приче о људима и догађајима у послератној Великој Плани.
Милан Р. Симић, афористичар, есејиста и прозни писац из Велике Плане, члан Клуба књижевника Србије, једини од наших писаца је члан ПЕН-а и један је од стотинак српских писаца који су својим радом у вези са српским књижевницима којима се бавимо. стекли право на чланску карту клуба елитних књижевника. Шумадијски песник, романописац, приповедач, драматург, уредник, а понајпре врсни критичар, виспрени есејиста и научни афористичар – Милан Р. Симић, у четири деценије свог књижевно-плодоносног рада створио је и објавио двадесет књига прозе, песама, есеја, књижевних критика, радио-драма и афоризама. Добитник је десетине престижних књижевних награда.
Историчар др Милош Ивановић са одличном оценом одбранио је докторску дисертацију „Властела државе српских деспота“ на Катедри за историју Филозофског факултета у Београду. Објавио је преко 40 научних радова у земљи и иностранству. Монографија „Добри људи“ у српској средњовековној држави публиковала је 2017. године, пре две године издао је књигу „Коњ добри и оружје“ - Властела Државе српских деспота ( 1402. године) исказом. сложену, целу слику времена које претходи неповратном слому Српске средњовековне државе.
Како велики број наших мање познатих и „непризнатих” писаца није успео да се избори за простор на полицама библиотека, нису успели да се тихо увуку у домове читалаца, желели смо да им овим пројектом пружимо прилику да се изборе о овоме. Вођени овим циљем отварамо врата песницима и прозним писцима чији путеви успеха започињу или се завршавају на нашим просторима. За Живомира М. Ивановића,који је изборио своје место у антологији „Крик песника из сенке“ и својим ангажовањем у књижевности добио чланску карту успеха Удружења књижевника Србије, објављена на нашим листовима није. Ово је за њега део стазе којом корача запитан да ли ће крупним корацима стићи до „места где се гаси мрак“, како гласи назив његове збирке поезије, или је, рекло би се, само који му се усталио. око себе пије још по некој слици која ће заузимати значајно место у новој, седмој књизи поезије из душе.
Етнолог Младен Милосављевић, аутор сеновитих прича, Миланче Марковић, сакупљач легенди и чудних скаски из ових крајева, локални чувари прошлих времена историчари Дарко Ивановић и Бора Перић, Душан Марић, у неколико бораца страдали су у аутору. најновијим ратовима, песници Срђан Симоновић, Јова Илић, Србин Милошевић, Милан Марисављевић, песникиње Милана Милановић и Милица Станковић , и представнице новог песничког таласа Горана Радосављева и Мирјана Радовића. Крстић, заслужују да се о њима говори и пише. Можда би многи рекли за њихову поетику и приповедачко умеће да не носи одлику уметности, да није штиво које скреће пажњу, или су склони да кажу како није ни вредан назив, усудићемо се томе како се судимо на то како се суд врати. читалачке публике што оправдава нашу жељу да се о њима нешто избори. Ако им не пружимо шансу, оно што су они створили остало негде скраћено, осуђена заборав. Признати од њих су кренули из својих малих средина, ка већим пространствима, наставили да с боре ако су вредели и били истрајни да се освоје наклоност публике. Не тврдимо да ће после објављивања њихових речи бити сви признати и познати, али смо сигурни да ће њима бити довољно да људи из њиховог окружења желе да их чују, да су разумели да су стихови желели. Уосталом, тако су многи почели и оправдали крилатицу „Млади долазе” која сваки пут кад се одговори има за циљ промоцију стваралаштва младих.
Упознавање са завичајним писцима у чијим се делима негује српска реч, подстиче култура сећања и чување локалног дијалекта је разлог због чега би требало посветити већу мрежу пажњом стваралаштвом и друштвеним медијима. Мото ове иницијативе са жељама да подстакнемо читање и неговање традиције писане речи, могла би да буде Малармеова мисао: „Све на свету постоји да би се коначно нашло у некој књизи“.