Ракинац на ободу Шумадије

Тешко је прецизно одредити да ли Ракинац, село између Велике Плане и Раче и његова црква припадају Шумадији или Поморављу. Село је смештено на падинама брежуљака од којих почиње Радовање и Шумадија, али само којих стотину метара испод најдоњих сеоских кућа почиње равница, кроз коју тече Велика Морава и читавом крају даје карактер Поморавља. Граница између смедеревске и крагујевачке нахије била је у селу Златарићу, данас је то заселак Марковца – Пиносава. Ту негде је и постојећа граница између Подунавског, Поморавског и Шумадијског региона. Ову границу мештани зову Доловски поток.

Црквина у Бугарији голица машту и буди интересовање археолога

Да ли ће икада бити разрешена дилема шта се налазило некада давно код столетног храста који су мештани у стара времена, нарочито у периоду између два рата, посећивали као свето место, радознало се питају житељи Бугарије, једног од најстаријег насеља општине Велика Плана. Трагови указују на дупле темеље цркве брвнаре, а ископани делови керамике више указују на то да је извор у непосредној близини био посећен и цењен као лековита вода, него да се налазимо на локалитету изузетне вредности.

Предања и митови о деспоту Стефану, Крушеву и кнежевој клетви, деспотици Јерини и извору у Водицама.

Јасеница је некако била предодређена за легендарну причу. У њој је, у дворцу Некудиму, боравио деспот Стефан Лазаревић, али и Ђурђе Бранковић са женом, деспотицом Јерином. На њеној територији, смрт је задесила деспота Стефана и деспотицу Јерину. У њој се налази неколико знаменитих светилишта: Рудничко Никоље, Благовештење, Вољавча, Копорин, знатан број развалина, селишта, манастиришта и црквишта који сведоче о бурном средњовековном периоду српске историје. Легенде је  сакупљао и објављивао паланачки књижевник, Драгутин Паунић, преносиле су их у својим текстовима новинарке Зорица Голубовић и Славица Барбарић, а у хроникама о насељима и знаменитим објектима овог краја писали су Миле Недељковић, Боровоје Перић, Дарко Ивановић…

Легенде о Копорину

Копорин, најзнаменијитији културно-историјски споменик јасеничког краја,  задужбина је деспота Стефана Лазаревића, по мајци кнегињи Милици изданак је лозе Немањића, а по оцу кнезу Лазару, наследник Хребељановића. Народна и манастирска предања, због ктиторске слике на западном зиду цркве манастирског здања, вољеног деспота Стефана одредише за ктитора, а 1402. за годину оснивања светиње. Рушен и обнављан више пута, велико уздигнуће и препород доживео је 1880. године. Свете мошти Деспота отварају се два пута годишње 1. и 15. августа.

Најзначајнији споменик културе јасеничког краја

Има ли шта светије, светлије и значајније вернику и родољупцу од светих места за које народ вековима мисли да имају исцелитељску моћ. Таква моћна дејства на људе који посете Копорин има манастир са светом водом и земним остацима самог деспота Стефана, ктитора цркве у којој нероткиње налазе утеху, a болесни спокој.

На овој саобраћајници укрштали су се римски, византијски, отомански, балкансии и свачији интереси

Цариградски друм, као главна балканска уздужна комуникација на територији Србије и суседних балканских земаља, Бугарске, Грчке и Турске, била је столећима, све до увођења железнице, најфреквентнија саобраћајница за везу Европе са истоком. Овом трасом ишли су трговачки каравани, хорде освајача са истока, војне формације, крсташи, прекаљени борци моћних империјлистичких и вазалних држава, путописци, сватови са невестама које су из родитељских палата и раскошних дворова одлазиле у непознато, везане уговорним обавезама са надом да ће њихова брачна заједница донети дугогодишњи мир и спокој новим пријатељима, неретко љутим противницима.