Хранитељство с почетка прошлог века кроз приче о првим хранитељицама из Милошевца

О Милошевцу би било могуће написати сваки дан по неколико прича; све о људима који су за непун век постојања хранитељства у овом селу живот посветили деци без родитељског старања, о селу у чијим се домовима зањихала колевка хранитељства, о значају хранитељства, штићеницима установе која ове године обележава девет деценија постојања. Биле би то истините приче, без имало улепшавања о хуманости, доброти, честитотсти и посвећености житеља овог села позиву који им је утемељен самим рођењем, пренет од генерације предака, који ће бити прихваћен од стране нових нараштаја и тако преношен, као епско стваралаштво с колена на колено. Данас причамо причу коју је забележио човек који је допринос хранитељству дао залагањем да документација о селу и људима везаним за ову племениту делатност буде сачувана. Говорићемо на посредан начин

Око стотину публикација, књига, романа, кратких прича, семинарских радова обимнијег формата, на стотине репортажа у јавним гласилима, безброј списа рађених без повода или наменски, да би се одгонетну фономен Милошевца, говоре о хранитељству и деци без родитељског старања одраслој у овом селу. Kњиге из пера дугогодишње хранитељице, Драгице Радојковић Танасковић, представљају један од најтоплијих и најдирљивијих писаних докумената о селу великог срца. Садрже приче о љубави између хранитеља и штићеника, детаљне описе по много чему различитог живота деце Центра у Милошевцу од живота деце која имају пуну пажњу родитеља кад одрастају у свом природном окружењу, у породицама са рођеном браћом и сестрама.

Хранитељице могу све – да чувају децу, брину о породици, баве се пољопривредом, буду запослене али и да буду списатељице. Једна од њих је Драгица Радојковић Танасковић

Хранитељица, Драгица Радојковић Танасковић, уз позив који је одабрала да би удобност свог дома и велико срце поделила са децом без родитељске бриге, време које оставља за себе користи да забележи догађаје који јој испуњавају живот и зачини их измаштаним мислима да улепша стварност. Тако настају приче о деци у Милошевцу, о хранитељицама и селу у чијим кућама расту деца без родитељске бриге. 

Прича из живота

Како је бивши штићеник Центра у Милошевцу, Драган Алексов Жира, усвојио оца и заувек остао део породице Проговац у којој је одрастао

Сећања Владимира М. Проговца на први сусрет са дечаком чија је мајка била приморана да га препусти неком на бригу и васпипитање су још увек жива. Детаљи су се урезали дубоко у мозаик важних догађаја из детињства. Пробуде се кад затреба, измигоље се из кутије сећања, сасвим случајно, тек онако као да их сам гопод подстиче да оживе, појаве се као слике филма чија радња тече до последњег кадра.

Животни пут деце у хранитељским породицама - 90 година од оснивања Центра у Милошевцу

Према актуелним подацима Министарства за рад, запошљавање, социјална и борачка питања, деца и млади без родитељског старања смештени су у 4.460 хранитељских породица. У њима се налази 5.510 деце до 18 година и 964 младих узраста од 18 до 26 година, до када по закону може трајати хранитељство, под условом да је та особа на редовном школовању. Основне информације о хранитељству су добра препорука за све будуће хранитеље, али могу да служе и као подсетник за хранитељске породице са дугогодишњим стажом уколико су у дилеми шта закон прописује и налаже у домену хранитељства. Од времена када је Центар за породични смештај деце и усвајање у Милошевцу основан пре девет децнија и када је збрињавање деце без родитељског старања било хумано дело од срца и из душе, данас се друштво побринуло да бављење овим одоворним послом има цену.  У овом тексту говоримо о свему што представља изазов у одгајању деце о којима брину социјалне установе, али и о томе шта са собом носи одлука да се живот посвети деци лишеној љодитељске љубави и пажње.

Остварење једног сна

Ово је прича о човеку који је детињство провео у Милошевцу и цео свој живот оријентисао ка људима који су му били ослонац у животу, подизали га кад је падао истрајали кад је било неопходно да чврсто стоји на ногама; били му породица коју није имао. Настала је пре десетак година када је њен јунак јурио за сновима. Шта данас ради биће приче неком другом приликом.

Алмир Арслановић, некадашњи штићеник Центра у Милошевцу и радник Градске чистоће, у хранитељској породици Катарине Кудић провео је пуне 33 године. Најлепша сећања чува на овај период живота, радо прича о доброти људи код којих је био уважаван као члан породице, подпомогнут њиховом добротом започео је сопствени живот у селу у ком је одрастао. У овој причи говоримо о остварењу његовог двношњег сна.