Брдо Чукара, повезује градски део насеља Плана са Бугаријом и Радовањем. Са врха се пружа поглед на фабричке димњаке, путеве и стамбене блокове...

У више наврата српска раја је подизањем устанака покушавла да се одупре вишевековном турском ропсту. Широм Србије, хајдуци и хармбаше потпомугнуте кнезовима и виђенијим људима поробљене српске територије, зпалили су пламен устанка који је кренуо почетком 18. века, читаво столеће пре него што је Карђорђе дигао угњетано робље у Орашцу и означио почекат краја моћне отоманске империје.

Како се некад живело у јасеничком крају

Према Јовану Цвијићу “Земуница је најпростији облик куће који дозвољава минимум простора и сувоте неопходне за живот”, а према Александру Дероку, “човек напуштајући пећину заснива себи склоништа укопавањем”. Преко ових најпростијих облика становања стигло се до дрвених кућа, брвнара, дурунгара и вајата, да би временом и оне добиле доксате, проширене тремове и камене темеље, све до зиданица којима време и невреме не могу ништа. Такав след градње виђан је и на овим нашим просторима где се још по негде могу видети старе српске куће покривене ћерамидом, опшивене талпама са прозорским окнима заштићеним капацима.

Ракинац на ободу Шумадије

Тешко је прецизно одредити да ли Ракинац, село између Велике Плане и Раче и његова црква припадају Шумадији или Поморављу. Село је смештено на падинама брежуљака од којих почиње Радовање и Шумадија, али само којих стотину метара испод најдоњих сеоских кућа почиње равница, кроз коју тече Велика Морава и читавом крају даје карактер Поморавља. Граница између смедеревске и крагујевачке нахије била је у селу Златарићу, данас је то заселак Марковца – Пиносава. Ту негде је и постојећа граница између Подунавског, Поморавског и Шумадијског региона. Ову границу мештани зову Доловски поток.

Црквина у Бугарији голица машту и буди интересовање археолога

Да ли ће икада бити разрешена дилема шта се налазило некада давно код столетног храста који су мештани у стара времена, нарочито у периоду између два рата, посећивали као свето место, радознало се питају житељи Бугарије, једног од најстаријег насеља општине Велика Плана. Трагови указују на дупле темеље цркве брвнаре, а ископани делови керамике више указују на то да је извор у непосредној близини био посећен и цењен као лековита вода, него да се налазимо на локалитету изузетне вредности.

Предања и митови о деспоту Стефану, Крушеву и кнежевој клетви, деспотици Јерини и извору у Водицама.

Јасеница је некако била предодређена за легендарну причу. У њој је, у дворцу Некудиму, боравио деспот Стефан Лазаревић, али и Ђурђе Бранковић са женом, деспотицом Јерином. На њеној територији, смрт је задесила деспота Стефана и деспотицу Јерину. У њој се налази неколико знаменитих светилишта: Рудничко Никоље, Благовештење, Вољавча, Копорин, знатан број развалина, селишта, манастиришта и црквишта који сведоче о бурном средњовековном периоду српске историје. Легенде је  сакупљао и објављивао паланачки књижевник, Драгутин Паунић, преносиле су их у својим текстовима новинарке Зорица Голубовић и Славица Барбарић, а у хроникама о насељима и знаменитим објектима овог краја писали су Миле Недељковић, Боровоје Перић, Дарко Ивановић…

Легенде о Копорину

Копорин, најзнаменијитији културно-историјски споменик јасеничког краја,  задужбина је деспота Стефана Лазаревића, по мајци кнегињи Милици изданак је лозе Немањића, а по оцу кнезу Лазару, наследник Хребељановића. Народна и манастирска предања, због ктиторске слике на западном зиду цркве манастирског здања, вољеног деспота Стефана одредише за ктитора, а 1402. за годину оснивања светиње. Рушен и обнављан више пута, велико уздигнуће и препород доживео је 1880. године. Свете мошти Деспота отварају се два пута годишње 1. и 15. августа.