Карађорђева муштикла у кући Животе Стојановића из Великог Орашја

Крајем прошлог века Живота Стојановић, пензионер из Великог Орашја, понудио је на откуп Историјском музеју Србије муштиклу Карађорђа Петровића, коју је његов далеки предак добио на поклон од вође Првог српског устанка одмах по повратку у Србију, јула 1817. године. Одбили су га и породична реликвија је још у кући Стојановића.  Муштикла је величине 12 х 3 цм, од руског ћулибара, горе жуте боје, у наставку тамне. На средини има плави прстен, емајлиран. Оба дела су повезана гозденом цевчицом.

Радовањски луг, злокобно место страдања српског вожда, великог турског непријатеља, Црног Ђорђија

Ако се при помену Велике Плане као асоцијација на знаменитости краја најпре помисли на Покајницу, Копорин и Радовањски луг, јасно је да су три најутицајније личности српске историје и  два догађаја везана за њих заслужна за препознатљивост овог дела Шумадије и Поморавља. Деспот Стефан, вожд Карађорђе и Милош Обреновић учинили су да Копорин, Радовањски луг и Покајница буду белези историје српског народа у периоду наславније српске историје, стварања дсеспотовине и рађања незавине српске државе. Радовањски луг, супротно свом поетичном имену и раскошној лепоти крајолика, представља место туговања и стида пред трагичним погубљењем човека који је повео измучену српску рају у одлучујућу борбу  против Турака.

Турци освајачи, по доласку на Балкан, изабрали су најплодније земљиште и најлепша насеља за спахилуке турског цара – царске мукаде

Леп и богат крај Смедеревске нахије одабрали су освајачи са истока за спахилуке турског цара. Такве територије, са којих је приход припадао цару, звале су се мукаде, а једна таква област заузимала је добар део административне површине данашњег подунавског округа, концентрисана око Аџибеговца, због чега се звала Аџибеговачка мукада. Област Доње Јасенице је због географског положаја, богатог и питомог крајолика, са густим шумама и чистим водама била позната и у римском периоду.

Брдо Чукара, повезује градски део насеља Плана са Бугаријом и Радовањем. Са врха се пружа поглед на фабричке димњаке, путеве и стамбене блокове...

У више наврата српска раја је подизањем устанака покушавла да се одупре вишевековном турском ропсту. Широм Србије, хајдуци и хармбаше потпомугнуте кнезовима и виђенијим људима поробљене српске територије, зпалили су пламен устанка који је кренуо почетком 18. века, читаво столеће пре него што је Карђорђе дигао угњетано робље у Орашцу и означио почекат краја моћне отоманске империје.

Како се некад живело у јасеничком крају

Према Јовану Цвијићу “Земуница је најпростији облик куће који дозвољава минимум простора и сувоте неопходне за живот”, а према Александру Дероку, “човек напуштајући пећину заснива себи склоништа укопавањем”. Преко ових најпростијих облика становања стигло се до дрвених кућа, брвнара, дурунгара и вајата, да би временом и оне добиле доксате, проширене тремове и камене темеље, све до зиданица којима време и невреме не могу ништа. Такав след градње виђан је и на овим нашим просторима где се још по негде могу видети старе српске куће покривене ћерамидом, опшивене талпама са прозорским окнима заштићеним капацима.

Ракинац на ободу Шумадије

Тешко је прецизно одредити да ли Ракинац, село између Велике Плане и Раче и његова црква припадају Шумадији или Поморављу. Село је смештено на падинама брежуљака од којих почиње Радовање и Шумадија, али само којих стотину метара испод најдоњих сеоских кућа почиње равница, кроз коју тече Велика Морава и читавом крају даје карактер Поморавља. Граница између смедеревске и крагујевачке нахије била је у селу Златарићу, данас је то заселак Марковца – Пиносава. Ту негде је и постојећа граница између Подунавског, Поморавског и Шумадијског региона. Ову границу мештани зову Доловски поток.