Пре пет година срушио се стари храст у Марковцу, симбол села, састајалиште возача, место познато широм земље и света. Дрво заштићено као природна вредност, баштина као сведок густих шума дуж корита Мораве. Нема га  више. Одолевао је четири столећа и као уморни старац заспао на стражи.

Већ неко време не показује пут возачима столетни храст крај ауто-пута у Марковцу. Симбол Поморавља и Шумадије срушио се готово изненада једног дана из корена. Мирно, без ветра и олује, без самртног ропца, као да се, изнемогао и дотрајао, опростио од живота и уморан опустио гране на мекану траву да досања последњи сан.

У периоду између два рата, повратници са Солунског фронта, покретали су у својим селима и варошима акције за подизање споменика изгинулим саборцима

Читава дивизија са укупно 3.679 бораца општине, укључујући Малу Плану и Сараорце, остала је на мртвој стражи након завршетка ратних сукоба у Великом рату. Животе за краља, отаџбину и Србију дали су борци: из Марковца 276, Новог Села 131, Старог Села 378, Ракинца и Купусине 193, Радовања 143, Велике Плане 374, Мале Плане 73, Великог Орашја и Крушева 283, Крњева 346, Трновча 137, Милошевца 357, Лозовика 473, Сараораца 235 и Доње Ливадице 280. У рату су многи добили официрске чинове, разна одликовања и признања, а 22 ратника завредила су најсјајнију Карађорђеву звезду за храброст, оданост и пожртвованост у рату.

Kако је некада функционисало судство

Начелник округа Смедерево, Живојин Блазнавац, четвртог априла, 1869. године, послао је писмо министру унутрашњих дела, ондашњем Радивоју Милојковићу, са предлогом да се у његовом округу, од постојећих срезова Јасеничког и Подунавског, одузме одређени број села да би се формирао нови, Моравски срез са седиштем у Великом Орашју. Предлог је неко време разматран и усвојен тако што је новом срезу припало 13 насеља дуж Велике Мораве.

Србе је кроз историју карактерисала посебна ношња за сваки део територије. Јелек, антерија и опанци по томе се знају Србијанци…

Српска народна ношња заузима истакнуто место у култури и традицији народа који је свој карактер, особености и културолошки значај сачувао кроз бурну прошлост. Њена улога кроз историју је веома битна као симбол етничког идентитета, а истиче се и по ликовним и естетским вредностима. До нас су углавном стигле сачуване одевне целине из 19. и првих деценија 20. века, са разноликим облицима и украсима како у женским тако и у мушким ношњама. Сведоче о једном времену и на њима се, као из књиге читају карактеристике краја коме припадају.

Сви детаљи на сваком комаду ношње имали су своју симболику и разлог постојања.

Скровит од погледа, непосредно уз прометну џаду, Точак је био примамљиво место за народне хајдуке. По легенди, овде је добар део године боравила чета Станоја Главаша.

Нема много изворишта на територији општине Велика Плна, нити их  је било више  у ранијем  периоду (Точак, Чесма и Јасеновчић). Од давнина вода тече у неограниченим количинама  на природној чесми коју мештани зову Точак. Није уништена жица воденог тока  ни код  Покајнице, а нешто смањеним капацитетом тече вода испод некадашњег Игришта, код Старог одбора. Од свих поменутих природних непресушних извора у народу је најдуже остало сећање на Точак. Ваљда зато што и данас вода у млазевима тече кроз чесме. И данас се на овом месту излетници освеже изворском водом, извиђачи на платоу испред ограђеног и заштићеног извора бивакују, на дан пробоја Солунског фронта, 15. септембра, мештани и борци полажу венце погинулим родољубима на Солунском фронту.

Свечани воз који је пошао из Топчидера, долином Мораве, до Ниша кроз Велику Плану је прошао у подне 4. септембра 1884. године, 24. августа по старом календару, 60 година после пуштања првог воза у свету, у Енглеској 1825. Прве две локомотиве назване су “Милан” и “Наталија”, по краљевском пару Обреновића. Српски кнез Милош Обреновић, земљопоседник и свињарски трговац, још 1837. године предложио је изградњу “гвозденог пута” од Београда до Румуније, где је имао велика имања, низ Дунав, кроз источну Србију, свестан колико би тиме трговина била олакшана и унапређена.