Српска национална капа прешла је одавно границе Балкана одакле путује по свету где год иде Србин у потрази за спокојем и бољим животом

Говорити о шајкачи, њеном значају и пореклу, исто је што и распредати причу о береткама, панама шеширу, рубашкама или козачкој шубари. Сви поменути одевни предмети представљају културну тековину једног народа која је на известан начин сведочанство судбине и развоја не само тог народа коме припадају, него и целог историјског и цивилизацијског тока карактеристичног за период настанка.

Велика Плана је с почетка 19. века у односу на већа села дуж главног друма, као што су Лозовик, Сараорци, Марковац, Стари и Нови Аџибеговац, Велико Орашје, заостајала по броју кафанa; касније је тај „недостатак“ допунила дупло већим бројем него сви остали заједно

Дуго су ослобођени од турског ропства житељи насља у околини Велике Плане чекали на кафане и дућане. О њима су само приповедали трговци и путници који су се послом или школовања ради одвајали повремено од завичаја. Тек после Другог српског устанка и добијања повластица од Порте, у Србији почињу да ничу угоститељски објекти а да нису уз Царигрдски друм, формирани зарад потреба каравана и војних формација које су се кретале овом трасом главног правца ка истоку и обрнутим смером ка Београду. По селима у самом средишту насеља ницале су кафане чим се прочуло да их имају и у дригим местима и да служе за окупљање, па и забаву.

Изузетно вредну уметничку целину у цркви Светог Вазнесења у Старом Селу представљају иконе на иконостасу, које је 1885. године осликао један од  највећих представника српског реалистичког сликарства Ђорђе Крстић

Црква Светог Вазнесења у Старом Селу, некада Старом Аџибеговцу, подигнута је 1882. или 83. године, није прецизно утврђено због спорне документације на коју се наилази у летописима и пописним листама цркава из периода првог нововековног краља Србије, Милана Обреновића. По категоризацији Регионалног завода за заштиту споменика културе Смедерево стављена је на листу културних добара 1986. због иконостаса који је урадио чувени српски сликар оног времена Ђорђе Крстић. Бавио се и религиозним сликарством. Осликао је иконостасе у нишкој Саборној цркви, Чуругу, Лозовику, Старом Аџибеговцу.  То вредно уметничко дело у Старом Селу пуно црвоточине пропада и чека конзервацију како би се оригиналне уметничке слике светаца и библијских сцена сачувале за наредне генерације.

Трновче, jедно од најмањих села у доњојасеничком крају, лежи у долини Мораве од које је удаљено непуна два километра

Малим селима, удаљеним од главних саобраћајница, без мноштва становништва и природних могућности за развој, далеко је теже било да опстану на истом месту кроз векове него већим насеобинама. Ишли су у збегове пред моћним непријатељима, расељавали се, припајали већим селима, враћали на огњишта и почињали испочетка. Такву судбину имала су и данас мала села Трновче, Крушево, Купусина и Пиносава...

Миодраг Стојадиновић у кућној радионици израђује опанке за све прилике. Спретно, са пуно искуства и страсти као да у обућу за фолклорце уплиће део себе. Од старог заната који одумире себи је обезбедио егзистенцију, заједници и потомцима незаборав.

Више од пола века негује се опанчарски занат у породици Стојадиновић. Миодраг је од оца наследио умеће преплитања опута од праве коже, сада покушава да научи сина занату који, судећи по његовом ангажовању не одумире, иако су опанци одавно изашли из свакодневне употребе и постали реквизит етно нслеђа, сувенир и поклон коме се радују наши земљаци широм света. Његови опанци су обућа за све прилике – користе их фолклорци, глумци, љубитељи удобне и меке обуће за по кући, ако неко воли и за излазак. Израђени су од праве овчије коже, украшени кљуновима, или без њих, са преплетом од танких тамнијих трака од кучеће опуте.

Богатство традиције и маштовитост народа у тешким временима огледа се у разноврсности и занимљивости свадбених обичаји од којих су неки надживели све промене и утицај модернизације.

Били су и остали важни догађаји не само за младенце него и за чланове уже и шире породце. Према народном веровању у Србији, ови обичаји будућим супружницима доносе срећу и балгостање. Сем ове симболике поштовање наших обичаја укључује у чин венчања и родбину и пријатеље, због чега су свадбе биле прилика да се гости забаве, развеселе и приреде  доживљај за незаборав младенцима.

Са радошћу се планира весеље, а са радошћу бирају родитељи и парови шта ће испоштовати од традиције кад приређују свадбу. У Великој Плани су некада за своје синове  родитељи просили девојку. Била је то „прошевина“, „прстен“ или „јабука“, како за кога.  Свекар је девојку даривао јабуком искићеном новчићима, свекрва златним накитом.  Свекар и таст, пријатељи од овог догађаја, погађали су се око плаћања и мираза.