четвртак 30. јун 2016.
Власина је непресушни извор инспирација Власинаца ма где се обрели у животу тражећи сигурно место под сунцем, где год да су се зауставили и засновали нови дом. Нема већег Власинца у целој Србији и широј околини од Радоја Анђелковића који је придодао свом презимену одредницу која казује више него довољно о идентитету, утемељеним локал патриотским осећањима и завичајном опредељењу.
Могао би у расподели функција још једног утицајног Власинца др Ивана Миљковића, чија је заједничка црта патриотско осећање, као у осталом свих људи рођених у овом делу земањског раја, да добије безусловно одговорну дужност у институцијама "новоустановљене" Републике Власине.
"Ја као председник Р. Власине, мораћу те предложити на Великом Врховном Већу Власине за почасног грађаниа "little big Bocingrad city" (нова престоница Р.С). У нашим институцијама нећеш морати да "браниш" своје докторске дисертације ... Од кога и зашто ако су оне вредне ... можеш само да их аргументујеш и доказујеш" - написао му је пријатељ у шаљивом писму објављеном као поговор заједничке књиге Изабране народне мудрости. Ценећи његов потенцијал и неисцрпну енергију радо би му понудио министарску фотељу за привреду, или министарства унутрашњих послова, евентуално главног носиоца послова у кабинету за међународне односе, у крајњем случају место министра без портфеља са улогом саветника председника Републике Власине.
- Дивим ти се и просто се чудим да је Власина могла да изнедри и једног таквог човека. Погледам твоју слику и све ми се чини да си ти власински Тесла. Ја не знам већег Власинца него што си ти.
Иако је написана белешка у хумористично-сатиричном тону, јасно говори о способностима и интелектуалним потенцијалима мр Радоја Анђелковића, аутора бројних научних радова, прозних и поетских дела, есеја и публикација у којима износи проверене научне истине, лична запажања о естаблишменту, променама на друштвеној лествици, актуелним политичким збивањима, њиховим узрочно последичним везама и размишљањима о појавама и догађајима у свакодневном жовоту.
"Нема сумње да је Радоје Анђелковић први међу Завичајцима са увек топлим речима према Завичају, истовремено важна институција у борби за Српство у духу Светосавља" - каже чувени власински хирург из Загреба, др Иван Миљковић.
У рецензији за књигу “Уздигнимо Србију” Владица Младеновић, још један Власинац, истакао је да Радоја Анђелковића није лако читатати зато што је његов спектар интересовања широк и с чудесном лакоћом усклађиван "да би у овој ретроспективи био челично отпоран и самоодбрањив, да се послужим његовим планински самосвојним, свежим и слободним језиком и инжињерско -кибернетским образовањем. Но, Р.А. Власинац иде шире и даље: служи се филозофијом, политиколошком аналитичношћу, и чиме још не".
Узрок и последица свих успеха на пољу писане речи и научно истраживачког рада је супруга Ана, животна сапутница од ране младости, "Власинка из Славоније", заслужна за златну свадбу, плодотворан живот, љубав и снагу коју пружа на сваком посртању и узмицању, при сваком покушају да одустане заустављан неправдама и унижавањима интелектуалних способности од стране надлежних, надређених и супротстављених.
Захваљујући за сво добро које је исијавало из њених поступака и животних узуса, писац Раша Анђелковић, прибегао је "луцидном књижевном поступку да напише роман о својој супрузи и себи, кроз непосредно казивање госпође Ане, чија је нарација врло убедљива, да читаоц њу доживљава као јединог писца. А такав ефекат не би био могућ без потпуног духовног сједињења Раше и Ане које је постигнуто за време педесет кругова око Сунца, да би у овом кругу слављења педесетогодишњице брака достигао свој врхунац, о чему говори ово оригинално књижевно дело" - забележио је у препоруци за књигу Уздигнимо Србију, завичајни књижевник др Љубиша Јовановић.
Почивши професор мр Жељко Ђуровић оставио је писаног трага о делима мр Анеђелковића. "Читалац и евентуални критичар не мора се без резерве сложити са свим идеолошким и националним ставовима изнетим у раду господина Анђелковића. Но и поред тога неоспорни су ауторово познавање проблематике, стил са елементима научног и есејистичког, а са тим у вези и општи ниво саопштавања резултата, те сам слободан да, углавном из ових разлога, препоручим ово дело како за штампање, тако и сваком читаоцу кога занима комплекс питања везаних за положај и судбину српског народа." (Илузије и заблуде)
Шта још речи о господину Анђелковићу, родољупцу који је обогатио завичајну књижевност делима од којих је шест наслова Народна библиотека Србије сврстала у класу монографских публикација. Богат јужњачки језик власинског краја чувају Оратаљћа, Оловојде бљују, Валог, Ровине, Браздања, Власинци на елипси. Социолошко - политичку конотацију имају Уздигнимо Србију, Илузије и заблуде, Дневничка трилогија. Заједничка црта им је патриотизам. Нико није поштеђен, прозивани су сви актуелни, прошли, заборављени, будући, задужени и презадужени политичари.
Без разлике и респекта ауторитета, по заслузи и слободном опредељењу, указивано је "грешницима" на пропусте у свакодневном деловању, последице њихових ангажовања и (не)чињења. Власинац у срцу и души ма где био, у земљи и изван ње, у видокуругу завичаја или далеко од њега, Власина остаје узвишено место, храм, светиња, светионик у магли. Поражен чињеницом да ће хотели "колко" овог лета постати власништво арапских шеика са рупом у срцу од метка који је изазвала информација објављена у дневним новинама, наставља да трага чије грехе испаштају људи чиста срца и отетог завичаја. Не налази одговор, као што ни три деценије после одбијања докторске дисертације не прихвата шта није ваљало у истраживањима која су научно доказана и експериментално потврђена.
"Радећи на реализацији докторске дисертације "Процес управљања и ефикасног привређивања" осамдесетих година прошлог века, методолошки одговорно сам се бавио проучавањем привредне политике у нас и у вези с тим, функционисањем социјалистичког самоуправљања. Захтевом двојице чланова комисије за оцену подобности дисертације за излазак на одбрану да мењам нека од својих владајућих виђења и предлога решења, био сам до допинговања стимулисан да се озбиљније забавим односима у привреди у ондашњој конфедералној Југославији - каже са горчином аутор дисертације која никада није одбрањена из политичких разлога. Од тада па надаље, осећа се као камен у ципелама сваког режима.
Повређен, унижен и омаловажен, иако је имао још много тога да истражи и докаже, да допринос друштву и науци, инжењер Радоје Анђелковић пре времена одлази у пензију 1992. године. Улогу научног истраживача сарадника Института Гоша -Органометик" заменио је пером. Наставио је да се бави научним истраживачким радом прилагодивши се новим условима и изазовним темама.
Једно је потпуно извесно. Свет се мења, људи су подложни променама, само је вечна љубав која и после више од пет деценија не посустаје међу супружницима Аном и Радојем, која ће трајати све док буде било сведока њиховог заједничког постојања. Због ње и њој у част су настала сва поменута дела и она неодбрањена докторска дисертација која није умањила Анину љубав према Раши. Често можете да их сретнете како једно уз друго, руку под руку, шетају градом и не престају да причају. Живот после педест година заједничког брака није потрошио све теме за разговор.