петак 23. децембар 2016.
Живот по постулатима фитнеса, у овим нашим схватањима не ретко прати стереотип да се тиме баве особе које поред обликованог тела „мало у глави имају“. А заправо, међу њима су они који се итекако могу похвалити својим интелектом и способношћу да превазиђу бројне ситуације управо применом сопствене логике...
Ушушкани свакодневним животом, без воље да нешто пременимо, заборављамо на сопствене, унутрашње потенцијале. Које треба покренути. На било који начин. Постићи добро физичко и ментално здравље, осећати се добро у сопственој кожи. Спознати да можеш успешно да се носиш са свим изазовима... Ојачавати. Не очајавати!
Покрет – то је животни постулат Бојана Стојиловића, фитнес тренера, професора спорта и физичке културе, европског првака у фитнесу за 2015. годину. Управо овај феномен подстакао га је да упише Факултет спорта и физичке културе. На тему покрета као визуелног средства комуникације је и дипломирао... Дипломски рад је од идеје о рекреацији вишегодишњим искуством прерастао у програм едукативног карактера.
- Ако нешто волим и ако нешто знам, то је то, да све време будем у покрету и да преносим своје знање. Кроз цео живот бавио сам се покретом и спортом, изражавао се кроз покрет.
Тражећи начин да прикаже тело кроз покрет, кроз сопствени перформанс окреће се плесу. Наступи у клубовима, путовања, али и она друга, „тамна“ страна оваквих места...
- Временом, како сам сазревао, схватао сам да треба да се опредељујем за неки други начин изражавања. Колико год да су добронамерно гледали на тај мој покрет и плес, то моје визуелно средство комуникације, тапшали ме по рамену, кад сам из Београда дошао у Плану, није било лако доћи до посла, због свих тих „моралних“ погледа.
Данас на то гледа као на „искуство више“.
- Из ове перспективе, драго ми је да сам прошао и кроз то, а уједно и све те људе другачије доживљавам. Ни на кога се не љутим, схватам да је то утицај околине, и предрасуде су ту. Чињеница је да људи не умеју реално да сагледавају сопствене могућности, и уместо да се баве собом, баве се другима. Ти сам, кад верујеш у нешто и знаш то да радиш, уз упорност и истрајност све доведеш на своје.
У малој средини покушава да покрене нешто што је већ заживело у великим градовима. Једна група прераста у још једну, а практични рад са рекреативцима и спортистима у програмирању и праћењу тренинга све се више шири. Истрајност и здрав начин комуникације, атмосфера и позитивна енергија проширују рад и на мушку групу, онда и на децу.
- На тренинзима се људи повезују међусобно, то је нормална комуникације, пристојна дистанца, и нема разлога да не будемо отворени у разговору, а спорт је то што нас везује у почетку.
Школа је расла, Бојан је све подигао на један виши ниво, а онда је желео корак даље. Вечерње тренинге са групом допунио је индивидуалним јутарњим - 
изашао на државно такмичење и победио. Одлази те 2014. на Светско првенство у организацији Светске бодибилдинг и фитнес федерације и, осваја треће место! Годину дана касније, на европском шампионату, у најјачој категорији осваја титулу Мистер фитнес...
- Кад решим да се такмичим, дајем све од себе, а сву енергију коју тада осећам трудим се да пренесем и другима... Кад си у томе, на свим пољима постајеш јачи: менталном, духовном, физичком, ниво самопоуздања је на већем степену и то се преноси у тој међусобној синергији између нас. Уколико то знате да изнесете на прави начин, да вас не бије деструктивно већ га на прави начин каналишете, продуктивнији сте на свим другим пољима, и у породици, и на послу, и са пријатељима. Кад си добар у спорту и кад осећаш ту размену енергије, онда то задржиш у себи и то други примећују. Чујем коментаре оних који долазе на тренинге да пријатељи у њима препознају већу позитивност, да им се осмех вратио на лице. То ме радује, то је то, лечење кроз покрет. До врхунских такмичења дошао сам захваљујући стрпљивости, упорности, и био сам у сталном покрету. Нема ту претераног „убијања“ од тренинга, то је само свакодневни рад и исхрана, на прави начин сведена.. Кроз читав такмичарски процес ја ни тег нисам подигао. Али, треба да знаш да кроз покрет покренеш сугестивно и концентрично сваки мишић и тако стимулишеш његов раст. У принципу, ја по аутоматизму осећам своје тело од устајања.
Али није баш све тако једноставо. У свему томе, био је индивидуалац, без тима који би се старао о свему другом, само мали број људи, личних пријатеља, финансијски су га помагали.
- То је чиста љубав према спорту, и ентузијазам – то те мотивише да „мучиш“ своје тело, да из њега црпиш све ресурсе. Финансијски је то тешко, потребан је новац за суплементе, количину меса, протеина, хидрата, за одлазак на такмичење.
А искуства...
- После Светског дуго сам преиспитивао себе колико сам вежбао, колико сам био дисциплинован, јер, искрено, такав успех нисам ни 
очекивао. Након титуле на Европском, у Наполију, чинило ми се да осећам целу Плану, целу Србију, осетио сам задовољство, огромну синергију са свима, само за тај тренутак вреди такво што проћи, мислиш да траје вечно, а траје трен. Првих десетак дана стварно сам уживао у сваком тренутку, а онда је, услед немања новог циља, самопоуздање пало. Јер, док сам се спремао имао сам циљ, радио на његовом остварењу, досегао га, био сам испуњен, то ми се све вратило на један вишеструки начин, е, онда, врло брзо сам се нашао у неком меланхоличном стању, да је то чудо. Нисам могао да се изборим са чињеницом "шта сад". Дошло је лето, нисам држао тренинге, нисам се спремао за такмичење, нисам имао потребе да будем ментално јак и да се држим исхране. То је довело до једне психолошке кризе, али и до новог искуства – треба да, како досежеш до зацртаног циља, већ постављаш себи неки нови, како заокружујеш једну причу, ту, постојећу енергију каналишеш лагано ка другом, јер је то добар старт.
Нови изазови већ су ту. На позив Светске бодибилдинг и фитнес федерације Бојан би у априлу наредне године могао на Светски куп на Тенерифама.
- Волео бих да људи верују у оно што радим. Имам прилику да представим своје Радовање, Плану и општину у лепом светлу негде на Тенерифама, негде међу свим оним лепотама Шпаније и Африке. Не очекујем подршку којој се „надам“, тек у мери да се све то реализује, а ја могу да се одужим на свој начин, кроз могућност тренирања у мом клубу. Оно што ја могу да пружим то је знање и стручност.
Без обзира на исход предстојећег такмичења, дефинисани су и нови циљеви. Нема падања, само преусмеравање енергије, на завршавање друге књиге... И, док се у првој бавио преиспитивањем самог себе кроз призму једног младића који као студент користи своју позицијију да заради нешто више новца, и на крају крајева, да се приближи што већем кругу жена пролазећи успут кроз разне успоне и падове, недавно започета је из перспективе зрелог човека:
- Сви смо ми помало главни јунаци у књизи, могу то да будем и ја, али нисам. Тиче се односа мушкарца и жене, мушкараца међусобно, сина и оца.. Хоћу да фотографишем један тренутак, борим се за сваки тренутак да га препознам и да га сачувам у времену. Ако и не стигнем да га запишем, ту је на блиц, као слика, и то ме јако испуњава. Писаћу о свакодневици, о том неком микро космосу, анализирам ствари које ми се дешавају, дијалоге – не само моје са другима, него и слушајући друге људе. Тиме се бавим пре свега због себе, а та књига, па неко ће се већ препознати у њој. Биће ово класичан роман у коме ћу кроз неке дијалоге главног јунака провући и идеју о покрету и начинима тренинга, али, ко зна, можда се касније упустим и у писање неке стручне..
Колико год да падамо у животу, требамо рећи себи да не одустајемо. Треба се, и у неким зрелим годинама запитати шта желиш, и то довољно снажно, и колико си спреман да будеш стрпљив у свему томе. Јер ако стварно желиш, и стрпљив си, човеку се све даје. Буквално све. Вођен оваквим размишљањем, Бојан иде даље... Ка највећим врховима, и буквално. Поред свега, почео је да се бави и аматерским планинарењем, а већ размишља о подизању и овога на "виши ниво".
- И дан данас ударим главом о зид, због свакојаких идеја које стално навиру, а због коментара „Дал си нормалан ?“, „Да, баш тебе чекају тамо“, „Ма дај, немој да се заносиш“. То неверовање да се уради нешто је тако присутно у човеку. Интернет нас је све повезао, а с друге стране све нас је закуцао да ми, поред свих информација које имамо некако смо лењи да тражимо и из себе извлачимо поруке, поуке. Стали смо.. Заборављамо на искреност. Битно ми је ако са неким могу да разменим искрено размишљање, онда ћу му рећи да сам препознао тренутак и да сам уживао у њему. Препозна ли и мој саговорник такав тренутак, онда смо ми на добром путу, а то може да се шири. Исто сам размишљао и што се тренинга тиче.
Не каже се без разлога да су у спорту они који већ имају неки циљ испред себе. Тако је и са трензима код Бокија. Не долазе млади који су неодлучни по питању тога где ће по завршетку средње школе. Они који нису знали шта ће са собом, нису се дуго задржавали. Од малена, они који граде свој пут знају за чим трагају, такве и он препознаје. Као по оној „како зрачиш, такве и привлачиш“. Међусобно разумевање али и подршка, не изостаје ни у односу са „старијим“ полазницима.
- Осећам њихову енергију, подршку да истрајем у ономе што сам загризао, јер и ја то чиним, подржавам све оне који нешто желе да учине од свог живота. Оног тренутка кад станем, тад ћу сигурно почети негативно да размишљам, да се гасим, да не будем добар ни за себе а ни за друге...
Они који га познају, не сматрају да ће се то, бар не скоро, десити...