петак 15. децембар 2017.
Полазак у школу памти по првој фудбалици са другарима на игралишту. Уследио је први тренинг, одмах након њега и прва утакмица, дала је први гол, уследила су још два, и то је било пресудно. Испуњеност и срећа који је тај моменат донео тада шестогодишњој девојчици обележили су почетак једне приче чији се редови тек исписују. Нина Матејић постала је предводник једне нове генерације у Фудбалском клубу "Плана", генерације која у времену које још увек траје оставља дубок траг својим наступима и резултатима.
УТИЦАЈ ГОЈАЗНОСТИ НА ПСИХОФИЗИЧКИ РАЗВОЈ ДЕЦЕ - пројекат портала Планамедиа подржан на конкурсу Министарства културе и информисања уз образложење да бављење овом друштвено значајном темом доприноси превенцији гојазности код деце. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Било је у годинама које је Нина провела на теренима и непријатних искустава, али оних лепих, позитнивних, знатно више. Упознала је нове другаре и нова места, стекла нове пријатеље са којима проводи доста времена и ван терена.
- Са свима сам супер, али ипак бих издвојила Лазара Стојановића и Ацу Ракића - каже.
Фудбал доживљава као тимски спорт у коме увек победи бољи, уколико тако не буде, онда то иде у "фолдер" са негативним искуствима. Боли је судијска неправда, али је научена да прећути.
Урезан у памћење остао је гол који је постигла на првом Купу краља у финалу против "Петлића", маказицама, за вођство, а испоставило се, и за победу и освајање трофеја.
- Поразе бих све желела да заборавим, много ми тешко падају...
Сећа се својих почетака, каже, није јој било тешко, лако се прилагодила. А онда је све кренуло својим током.
- Сви од мене очекују да завршим неки део посла. Дечаци из противничких екипа играју против мене као против неког себи равног, не улазе у дуел слабије, не попуштају ми - са сигурношћу одговара на питање како је бити девојчица у мушком спорту.
Било је у почетку неверице, чуђења како то да девојчица постиже голове. Дешавао се по који безобразан испад увређеног дечака који није могао да поднесе да га је једна девојчица надмудрила и надиграла. Данас на њу гледају другачије, тешко да неко на овим нашим просторима није чуо за малог виртуоза у копачкама... 
- Својом игром она се наметнула и изборила такав статус. Саиграчи су је прихватили као вођу екипе, као неког ко их окупља, бодри и подиже. Пре пар година, током Мини-макси лиге која се играла у Орашју, јавила сам да Нина не може на утакмицу јер има високу температуру. Није им било свеједно. На њено инсистирање ипак смо отишли и то је било опште одушевљење остатка екипе. Знају сви да ће она да пружи максимум и кад се то од ње не очекује - каже мама Сандра.
Никада не истиче себе као неког ко је постигао највише голова, не критикује у случају да неко не испоштује тактику, не заврши акцију на прави начин.
- Првенствено смо сами изградили такав дух, да будемо сви сложни, да исправљамо грешке без обзира ко их је направио, да не критикујемо једни друге, да се дружимо и на терену као и ван њега - говори Нина.
Највише воли кад наступа за "Плану", али и за женски састав "Звезде" игра са великим задовољством, и ту је лепо дружење, заједнички одласци на турнире.
- Покреће ме енергија оних који ме подржавају, који теже заједно са мном ка нечем вишем, бољем. Наравно да ми је битна школа, али фудбал је на првом месту. То схвата и моја разредна (Нада Марјановић Дакић), најбоља на свету, од ње имам огромну подршку. Жеља ми је да играм док год будем могла, а онда да се посветим тренерском послу. Не слажем се са онима који мисле да нам је превише турнира, такмичења. Лично бих волела да је још више утакмица, мени фудбала никад доста - каже Нина.
- Покреће је немерљива љубав према лопти. Свуда их има по кући, саплићемо се о њих. Одувек су само лопте биле у оптицају, не лутке или неке друге играчке. Кад би само зидови у ходнику могли да говоре - додаје мама Сандра.
Највећу подршку добија од породице. Брат највише брине, плаши се да његову "малу" сестру неко не повреди у игри, можда га и више него Нину заболе оштри стартови. Тата је неизоставни део кућног тима, али је мама највише уз њу, вози је, чека, испрати сваки тренинг и турнир.
- Делом зато што је она девојчица, делом јер јој је и то вид подршке. Она има потребу да буде неко уз њу. Ја сам велики критичар, морам да јој укажем на сваку грешкицу, она то уме да прихвати, али често ме и запита зашто је само ја критикујем, а сви други је хвале. Било је током свих ових година разних искустава, ситуација. Наравно, више лепих, а они која то нису тичу се понекад услова у којима се утакмице играју, на жалост и повреда до којих дође, а то најчешће кад деца нису довољно утренирана, непријатности којима су најчешће родитељи "кумови" јер има оних који превише "мазе" своје дете, реагују чак и на његово неоправдано пренемагање, а ја, опет, нисам таква. Иако је она девојчица међу јачима од себе, ретко да је мене неко видео да утрчавам на терен, крену неки други ка њој, а ја, како кажу, мирно то посматрам са трибина. Само ја знам како тако могу, она је сама бирала да се овим бави и мора да истрпи и бол и оштрији дуел. Не можемо да будемо мекушци, морамо и са таквим стварима да се носимо, али и са поразом, неправдом, судијским одлукама. Колико год да ми мислимо да није у праву, судијска је увек последња, он је закон на терену, и његово мора да се поштује.
Како на терену, тако и у животу. За све се сама бори. 
- Мора да зна да у животу ништа не пада с неба. Све резултате у спорту је постигла не због утицајних маме и тате или зато што је тренер воли, или зато што је девојчица у мушком клубу. Иако је још мала, сав терет она свесно и одговорно већ сад изнесе на својим леђима, својим ногама. Тако је и у животу, ако се буде трудила и ако буде радила, имаће. И у школи она је велики борац, увек тежи томе да сходно својим могућностима буде најбоља, а томе у великој мери доприноси оно што је научила на терену.
Пропустила је Нина многе рођендане својих вршњака, њено детињство иде неким својим, односно путем који сама трасира. Њен свет, њен живот, исткан је од фудбалских нити. Алтернативе нема. Воли одбојку, кошарку, игра понекад (рекреативно) тенис са другарима, али фудбал је далеко испред свих других спортова. Тако је и са узорима - на првом месту је Кристијано Роналдо, па онда следи велика празнина...
- Тренинг је можда неки пропустила за све ове године због обавеза у школи које нису могле да се помере, пар пута због болести, али утакмицу?! То баш и не могу да се присетим када се догодило - каже мама Сандра.
Генерација 2005. КФК "Плана", поред бројних трофеја освојених на разноразним турнирима у земљи, па и оних међународног типа и ван граница Србије, може се, поред сјајног тимског духа који влада међу њима самима, похвалити и својим највернијим пратиоцима.
- Да није слоге међу нама родитељима, не би можда ни та деца се толико одржала. То је група која их стално прати на турнирима, и деси ли се да неко тог момента не може да крене, ускаче неко други од нас, да се нађе детету, да му помогне. И приватно се ми дружимо, у сталном смо контакту, као да се целог живота знамо. Мислим да смо управо ми усмеравали нашу децу да морају да буду тим. Увек буде неко слаба карика у том кругу, али смо ми инсистирали на томе да то дете додатно подстичу, мотивишу, да му укажу да им значи његов допринос у игри, колики год био - каже Нинина мама.
Замерке на рад тренера нема. Са стручне и педагошке стране максимално су посвећени деци. Чак су на њиховој страни и кад родитељи захтевају још чвршћу дисциплину, већи рад.
- Тек ће се ова деца доказивати. Причаће се о њима, о њиховим головима, асистенцијама, одбранама, борбености. Даће Бог да их све усмеримо на прави фудбалски и животни пут, и да са успехом играју где год их живот однесе - казао је један од тренера у краљевском клубу, Драган Павловић, и додао:
- Нина има велико срце, њу је милина гледати док игра. Њена воља за победом, жар са којим игра, жеља за доказивањем, то је нешто са чиме се не срећемо тако често. Мислим да цела фудбалска Србија зна за њу, сви тренери кажу да је она будући капитен женске репрезентације. Она се родила сада, па за хиљаду година. Ми се поносимо њоме!
Јесте један од циљева девојчици са непуних 13 година државни дрес, и она то не крије. То јој је додатни мотив да ради још више и да напредује.
- То је сви учимо, да је играње за земљу на понос и породици, да се прилика да пева националну химну не пружа свакоме у животу. Кад год девојке Србије играју ми је водимо на утакмице, да осети ту атмосферу. Лепо је било упознати се са репрезентативкама, међу којима је и наша Марија Илић, из Лозовика, која тренутно игра у Спартаку. То су прилике да осети шта сва одрицања у животу могу једног дана да јој донесу. Нова познанства, незамислива искуства, путовања која ми не би могли да јој приуштимо - каже мама Сандра.
Ако је у некада и постојала сумња у моћ којом плени све око себе плавооки ђаволак, данас томе нема места.
- У почетку сам просто осећала дозу непријатности да она, као једина девојчица, ужива неке привилегије, да је због тога људи примећују, памте, а онда сам, како сам ваљда и ја све више била у целој тој причи, схватила да она привлачи пажњу својом игром, тиме што оставља срце на терену, више него многи дечаци. Зашто бих се ја стидела тога, када она својим даром и својим трудом заслужи пажњу других.
И, за крај... Није сва лепота фудбала само у дриблинзима, постизању голова... Има ту места и времена и за симпатије, оне о којима се прича и оне које се држе у тајности. Али о томе, неком другом приликом...