субота 31. октобар 2015.
Радовање по конфигурацији терена и по начину живота људи подсећа на село горштака истанчаних моралних принципа које истичу као основни смисао живота. Расути по брдима и косама, уз асфалтирани пут или на макадамском друму, у забитима далеко од главне саобраћајнице, на Караули или у засеоку Симићи, људи у овом селу пуним срцем дочекују госта, као некада њихови преци путника намерника коме су остављали парче хлеба, топао покривач и место уз огњиште.
У Радовању жене раде колико и мушкарци, неке и више, рађају најчешће троје деце, баве се кућним, пољопривредним и другим пословима без обзира на то да ли су стално запослене или су остале домаћице.Воде активнан друштвени живот, возе аутомобиле, четују и праве селфије. Живе, како кажу, као сав нормалан свет.
Жене у руралним срединама - на маргини друштвене лествице
Досетиле су се жене у Радовању да се од пчеларства, лековитог биља и узгоја боровнице и ароније може боље живети због чега су се определиле да уз редовне послове које им намеће живот на селу буду барјактари у овим пословима. Некада су Радовањке биле орне да се баве сеоским туризмом. Кренуло је нешто, правиле су зимницу, везле, ткале ћилиме, правиле крпаре, али беда и сиротиња других уништила им је ентузијазам. Сада живе од рада од пољопривреде, сточарства и плате коју зарађују на различитим радним местима у својој и околним општинама.
- Однос запослених и незапослених жена у селу је пола-пола. Ни једне ни друге не кажу да је финансијска ситуација задовољавајућа или изразито лоша, по навици кукају кад имају и немају. Живи се као и у другим селима, ни боље ни горе. Они који имају некога у иностранству у предности су - отварају радње, покрећу неку производњу. Само неколико кућа је са иностраним пензијама и њима је овде рај. Има и наших расутих по свету, али не долазе често – допуњава слику о Радовању Верица Конотар, кореограф у КУД-у „Карађорђе“, покретач свих културних манифестација у селу, мајка троје деце. Активна учесница бројних догађања од значаја за Радовање и општину.
- Жене учествују, активне су кад их неко покрене, нису самоиницијативне зато што су под ауторитетом главе породице. Као да преовладава логика да је губљење времена уколико се баве пословима изван куће и породице, да то није добро за њих и њихово окружење. Чак и не знају да ли имају потребу за активним друштвеним животом. Али воле да виде своју децу на приредби, на јавном наступу, подстичу их и подржавају.
Млађе генерације су мање подложне ауторитету, самосталније су, брже и без устезања доносе одлуке, не зато што су им мужеви дозволили да се тако опходе, него зато што то начин живота захтева од њих, приближава нам начин размишљања жена у Радовању њихова суграђанка Верица.
- Живот је динамичнији. Нема се времена за консултације, премишљања и убеђивања. У ходу се решавају чак и најважније ствари. Већина наших жене има дозволу, возе аутомобиле, тракторе и комбије кад затреба, у покрету су. То просто захтевају обавезе око деце и начин живота далеко од града. У поређењу са њима старије жене су се мање кретале, више биле везане за кућу и село, али су се лако прилагодиле на савремени темпо живота, због чега здушно подржавају снахе и ћерке.
Мало је сеоских домаћинства данас која су под великим теретом, десетак, не више – потврђује Гордијана Симић, Веричина мајка, иза које је тегобан живот жене на селу са троје деце и старим члановима породице којима је била потребна њена помоћ.
- Посао се дели са мушким главама у кући, другим члановима породице, кад су сезонски радови сви смо на ногама. У само неколико домаћинстава жена је још увек робиња, под ауторитетом мужа. Остале су се избориле за положај, поштовање и уважавање. Нама је раније било теже. Зиме су биле сурове, пролеће и лето напорно, оно што створиш имаш, ако се не помучиш нико не може да ти да. Од кредита смо градили, кућили се. Допуњавали од пољопривреде и онога што је природа дала. Данас је младима лакши живот, али да створе нешто - много теже.
У Радовању, за разлику од других села општине, има доста породица које живе само од плате, не од земље и рада на пољопривреди. Мало је и оних који су изразито пољопривредници. Највише је мешовитих.
- Доста занимања је у експанзији задњих година. Међу њима пчеларство, узгој ароније и боровнице, узгојем печурака, баве се сечом дрва, производњом грађе, неким делатностима о којима се није размишљало раније као могућим и исплативим. Сада се иде логиком шта је исплативо, и шта донеси новац. Није више опредељење да се бира посао са мало рада и мало улагања, него шта се са улагањима исплати. Сезона лова је кренула, село постаје интересантно људима из других крајева. Некада смо били дестинација за ловце из иностранства – подсећа Данка Селенић, уз напомену да нема жена међу ловцима, што не значи да их неће бити међу млађим генерацијама које показују интерес за разноврсне области и послове који су некада били искључиво мушки.
Има у Радовању жена, кажу мештани, које су даме на улици и на послу, кад затреба ору, сеју, косе, жању ... Раде најтеже физичке послове као мушкарци. Жене које постижу све.
- Има нас разних. Жене за пример и углед, амбициозне и вредне, способне и сналажљиве, али и оних које пишу поруке или су на фејсу читав дан. Оно што је најизразитија женска особина да буду лепе, дотеране, модерне, да изађу и забаве се карактерише све генерације. Колико год да је тешко, имају потребу да макар једном месечно негде оду – каже васпитачица Зорица Симић, једна од оних која може са лакоћом да се организује и постигне све што сматра важним у животу.
Кажу све три сестре, Верица, Данка и Зорица, да је село сложно и солидарно. Има крајева у којима се породице испомажу, заједно обављају најтеже послове, као некада на мобама, деле сложно добро и зло. Леп су пример за друге и подстрек да се и тако може опстати на селу.
- И наше село одумире. Све је више старих и немоћних, много удовица. У неким крајевима се куће затварају. Симићи имају једну кућу у којој се дими оџак, на Караули је сваке године по неколико напуштених домаћинстава, у осталим крајевима спорадично. У много лепих, новосаграђених кућа вишак је стамбеног простора. Деце све мање. Нема предшколаца, у првом разреду је четворо ђака, у другом ни један, у трећем троје и четвртом троје – истиче Верица која на приредбама и манифестацијама највеће аплаузе побере са најмлађим ансамблом.
И Радовање има „жену змаја“, бар тако каже за своју невенчану супругу Анђелку Ђорђевић, њен муж Иван. С разлогом, родила је троје деце, ради у „Јури“ за плату, на њиви и у башти за напредак у кући, коси траву, сече дрва, оре и тањира да одмени мужа, а помаже угроженим женама и бави се хумантарним и волонтерским радом да да допринос заједници.
- Чињеница да нисам венчана не мења ништа у брачном и породичном односу. Већина жена у селу су покорне мужевима зато што су финансијски зависне, због чега подлежу ауторитету мужа, или главе породице. Жена може само сама себи да помогне, да поврати самопоуздање и одважи се да сама доноси одлуке и ради шта сматра да је добро за њу и њену породицу. Договор кућу гради, због тога није потребно да буде доминантна у кући. Живот би свим женама био бољи и лакши када би се организовале и активно се бориле за женска права.
Жене у Радовању живе мирно и повучено, нису злостављане, нису потчињене нити доминантне, истиче Наташа Томић, домаћица којој не смета што радни век проводи у кући, башти и на њиви.
- Има мало жена код којих су истакнуте лидерске способности, спремних да се супротставе ауторитетима унутар породице и средине у којој живе да би се избориле за остварење неких својих идеала. Али, нема ни потчињених и омаловажаваних. Углавном се уклапају у просек. Није ми ускраћено да се укључим у друштвени живот села, али нисам ни довољно информисана о догађањима. Не сматрам да жена треба да се бави активно политичким животом уколико нема склоности и афинитета за ту врсту посла, али учешће жена у политици би требало да има за циљ афирмацију жена, јачање положаја жена у друштву и истицање циљева и интереса жена – каже разборито Наташа, шаљући поруку женама да не одустају од својих циљева и интереса, без обзира на то којим се послом баве.
Мирјана Рашовић живи у породици која има представнике четири генрације. Запослена је у трговини и има троје деце. Негује непокретну баку. Обавља све кућне послове, мушке и женске, не дели их ни по полу ни по снази.
- Немам потребе за доминацијом ни већим поштовањем у породици. Остварујем утицај када су у питању неке важне ствари и одлуке преко мужа. Никада не бих мењала живот на селу, нити бих пожелела да одем из Радовања. Желим само да један период живота проживим у сопственој кући, са својом породицом, изван заједнице. У том случају имала бих више времена за децу, себе и мужа, ствари које волим.
За жену на селу је најважније да ради, да има своју финансијску независност, да материјално доприноси породици, једино тако стиче право на равноправност и одлучивање. Изнад свега, за сваку жену, ма где била, у селу или граду, најважније је да се оствари као мајка, тек тада може да каже да је испуњена, срећна и задовољна – ово је заједнички став жена из Радовања које су пристале да поделе своје животе са нама.
Слично мисле и остале жене у селима које смо представили током истраживања.