петак 30. октобар 2015.
Купусина је најдрастичнији пример села које одумире у шумадијско - поморавском крају. Са мање од 190 становника, колико их је пописано 2011. године и 86 кућа, од којих је активно педесетакк, спада у најмања села општине. Бог им је одавно окренуо леђа, а окрећу леђа питомом шумадијском крају, из оправданих разлога, и млађи житељи у потрази за бољим животом далеко од прашњавих сокака у којима се ни у по бела дана не среће путник намерник. Село је превелико за Ђорђевиће, Нешковиће и Тодоровиће, фамилије староседелаца у овом крају. Придружили су им се као прижењени потомци Радисављевића, а уз њих се појави још по које презиме на бирачком списку сваке четврте године.
Жене у руралним срединама - на маргини друштвене лествице
У дољи испод радовањског пута, са узвишења Чекарец преко кога се стиже у село из правца Ракинца, назиру се обриси кућа груписаних на различитим удаљеностима. Самује село без црке, продавнице, амбуланте, дома за окупљање... Живе у њему раштркани по брдима времешни Купусанци који не желе да напусте огњиште. Старине са штапом и огрубелим рукама од тешког рада не пристају на промене. Ту, где су се задесили, остаће до краја живота. Уз њих средња генерација и малобројни млади које кућа и окућница везује за сурови живот у недођији.
Купусина би могла пре да буде излетиште, викенд насеље бивших житеља села који се редовно, у време одмора и летњих жега спусте до имања, него село за живот. Да им је пустара, нашта се направило село одливом становника, нудила више и боље, не би никад оставили родну груду. Овако је носе у срцу и радо посећују.
Сања Ђорђевић је „доведена“ пре 25 година и остала у Купусини, не зато што је воли и зато што јој нуди удобан живот, већ зато што је ту формирала породицу, родила децу, прилагодила се суровим условима живота.
- Немамо ништа. Ни цркву, ни продавницу, ни амбулату. Једино школу и у њој четири ђака. Радим колико стигнем кад се вратим с посла, све што се од мене тражи - у њиви, око стоке, у кухињи. Свекрва је овде пет деценија и из њених прича рекло би се да је некада било и лепше и лакше – каже једна од осмочлане сложне породице разних генерација у којој живе Ђорђевићи.
- Од пољопривреде не може да се живи ако немате приход са стране. Рад је мукотрпан, ефекти незнатни. Произведеш, немаш коме да продаш. Да одеш на пијацу кошта, а не знаш ни да ли ће се наћи купац.
Ништа се не улаже у село - тврде листом сви житељи заједнице издвојене као енклава усред зелене оазе мира.
Путем преко рупа, низбрдо у дољу, једино аутобус долази редовно, шест пута на дан. Кад падне снег, окује лед, једва се изађе уз брдо до радовањског пута. Кад нешто затреба из продавнице најближе су на око пет до десет километара до Ракинца, Радовања и Плане.
Овде би успевао сеоски туризам, пада у очи радозналом посетиоцу, али не пада на памет житељима.
- Не да се нисмо сетили, него нам рачуница не показује да вреди ризиковати. Потребна су велика улагања за успостављање стандарда, а нико од нас их нема. Деца нека покрену, ако буду могла и хтела некад. Може да заживи уколико господа из града буде желела због мириса липа и лепог погледа на обронке Шумадије да дође и остане на конак – гласно размишља на задану тему Сања, једна од оних чији је разлог останка у селу породица и традиција.
Свекрва Даринка чува успомену на бољи живот у селу из млађих дана. Када је било више људи и живот био лакши.
- Како живимо то ми знамо, нико нас и не пита, нити је кога брига шта нам треба. Мучимо се као кучићи, трпимо и немамо више од основног. Увек дај – дај, никад да буде нај. Муж непокретан, са два штапа се испомаже. Нема туђу негу ни помоћ . Ништа нисмо тражили ни добили од државе, нити је вољна да да. Увек нађу разлог зашто те одбију за по нешто. Све сами. Кад имате осам чланова породице, можете да замислите колико је тешко. За дете мора да има, осталима како буде – зна се поредак у кући, барем по причи коју повишеним тоном, као да се обраћа господину судији, износи Даринка.
- Чини ми се да је некад било боље. Да` л сам била млада па сам могла да поднесем, ил се заборавило. Углавном, сад је тешко, да теже не може бити. Децу смо школовали, имање куповали, набављали машине и све имали. Ни један ми радник није донео торбиче или кесу да једе. Ручак увек спремљен, пречекан и испраћен ко год је дошо – сећа се лепших дана Даринка.
- Не кукам да нема, толико могу и толико се пружам. Ако неко има да дође, да види како тај народ живи овде, како се мучи, макар и за изборе, да се види да смо неком важни. Ето, први пут, не знам ни коме да захвалимо, послали су ове раднике из комуналног да очисте џунглу око нас. Курјаци и шакали су могли да нас поједу. Деца завршила школу, нигде посла. Иду да раде ко их позове, за пару. Од тога живимо.
Живи се у селу углавном од пољопривреде, само малобројни раде и доносе кеш у кућу од кога се гради и крпи постојеће. Не чувају за свадбе и весеља, нема их последњих година ни за лек. По неко има родбину у иностгранству, стигне с времена на време која стотина евра за недај боже, фонд који мора да има свака домаћинска кућа.
- Имам завршен кројачки курс, мало сам радила, сад сам у селу. Нема коме овде да шијем. Ко зна шта је живот на селу сналази се, од детета сам овде. Онај ко дође не може да се привикне. Одсечени смо од света, али дао бог имамко аутобус за везу са народом. Деца имају кола, возе и млађе жене. Зими је повуци потегни, лети милина. Мало кућа, мало народа, за туризам треба снага, млад човек да организује, покрене – каже Јелица Ђорђевић.
- Све је овде проблем. Много се ради мало се има. За нас нико не брине, радимо сами шта можемо. Сналазимо се. Имали смо конфекцију, држали по 20 – 30 радника, сад ништа. Нисмо могли само порезе да плаћамо. Сашијеш, уложиш, одеш на пијац продаш по малој цени, за џабе радиш. Сада од бајатог хлеба живимо. Купимо по пекарама, па од пијаце до пијаце, сваки дан. Народ купује за стоку и кучиће. Не стиди се више ничега. Син је радио у Јури, није се исплатило за минималац да преваљује дуг пут. Још се није оженио, а бринемо да ли ће са 35 наћи неку да дође и живи овде – страхује мајка Винка Ђорђевић за будућност сина чија је перспектива у Купусини равна нули.
Не брину Купусинци с јесени за ЕУ и забрану печења ракије. Окупе се око казана све гренерације, да помогну и утврде квалитет љуте, да се не брукају кад ретки гости дођу, или деца однесу у град комшијама да се похвале шта успева у завичају.
- Долазимо на очевину, док можемо, само кућа да не попусти. Питање колико још дуго. Деца су заинтересована кад им направим роштиљ и закољем нешто, да се појаве, кад треба да ураде, ретко се сете. А да је живот тежак и незанимљив за њих, нећу да грешим душу. Немамо где да седнемо, ни испред продавнице пиво да попијемо. Хтео је Дима да отвори радњу, али кад је видео да кров прокишњава, одустао. Кад падне мрак крај је за село. Утоне у таму, нигде жива душа да се чује – укључује се у причу Радица Урошевић, главни за квалитет мученице.
Ја сам зет, у пензији сам, вратили смо се жена и ја. Одакле ми жена одатле и ја – Живорад Радисављевић шеретским осмехом истиче да је њему, припао лакши живот него другима. У Купусини је зато што воли жену.
- Одакле ти жена и ти си. Тако сам ја по жени и по себи Купусанац. Покушавамо нешто ми старији да урадимо, али некако не иде. Треба нам помоћ, макар овај пут да дотерају како ваља.
И за Драгослава Милетића – Геру, пут је највећа мука.
- Обећали да поправе и ето дођоше пре три године, а није их било пуних 15 година да нешто ураде. Пресвукли сваке године по километар и сматрају доста је, нема коме ни зашто да улажу. Ми смо сами рупе крпили шљунком и каменом. Кола да поломи ко крене овим нашим друмом.
Љутица Ђорђевић дубље сагледава проблем села и даље види од излоканог пута недостатке места које ће, ако се овај прираштај становништва наставити, за двадесетак година бити напуштен рудник, како се иначе каже за ово место које је, по предању имало коп у свом окружењу.
- У мањку смо са женама. Немамо ни једну девојку за удају. Има двадесетак момака за женидбу. Још је већа туга што нам се за последњих неколико година 6 момака обесило. Петнаестак је ушло у критичне године, никад и неће да се ожене. Ако и има нека девојчица, она ће да се уда и побегне одавде... Ни старим нежењама се не пише добро. Коме умре жена остаје удовац довека, неће ни једна да дође у ову дивљину.
Према статистичким подацима које прикупљају сами од себе мештани овог села потврђује се да је однос старих и младих 70:30 у корист старачких домаћинстава. Чињеница да је само три ђака у школи и један предшколац, довољно говори о томе у ком правцу се креће прираштај који у овом крају Шумадије утиче на демографску карту становништва.
- Има људи који се овде воде, а не живе, побегли за децом или децу покупили и отишли за послом. Да ли је исправно или није, ко то може да сигура, а да је Купусина мирно море и сигурна оаза многима, јасно је кад се запутиш преко Радовања до села коме је и Бог рекао лаку ноћ. Колко имамо несрећу што смо удаљени, толко имамо срећу што нас оно лоше не дотиче - закључак је Љутице Ђорђевића, коме чашица љуте више прија уз казан са комшијама него у елитном ресторану било које метрополе на његовом животном путу.