субота 24. октобар 2015.
Из ваздуха Лозовик личи на пространо, густо збијено насеље са великим плодним равницама. Погледом низ цариградски друм, из композиције воза који се креће брзином не већом од коњског галопа и прати регионалну саобраћајницу, подсећа на варошицу, са обала Мораве видик се шири на њиве и пластенике, а у самом срцу села поглед се неизбежно зауставља на авиону некадашњег југословенског ваздухопловста, симболу села који је остао иза омиљеног професора географије, Радомира Марковића. Због тога, значај образовања и великог јубилеја школе, 180 година постојања, текст о Лозовику у највећој мери биће оријентисан на успешне образоване жене, запослене у просвети.
У месту у коме људи мирним током, као спора равничарска река, живе свој живот, највише је пољопривредника, ратара и повртара. Лозовик, по много чему особен, има за разлику од других села у околини неколико кафића у којима у свако доба дана има много људи. Није чудно ни кад жене пријатељице, домаћице и запослене, дођу на пиће, поседе и размене информације. Село је чисто и уређено, не онако и онолико колико би мештани желели, али знатно боље него нека друга насеља. Млади имају дискотеку, Лозовичани свој Радио Моравац који последњих година не одашиље своје сигнале из центра села, али се и даље оријентише на збивања у њему.
Жене у руралним срединама - на маргини друштвене лествице
У Лозовику су се прошле јесени житељи сусретали са филмском екипом која је снимала кадрове у њиховом животном окружењу. Неки су били запажени статисти, већина зачуђени и знатижељни посматрачи. Са филмског платна кроз Србију и свет проследили су разгледницу села у коме се снимао филм „Споменик Мајклу Џексону“. Село је питомо, поморавско, са духовитим, виспреним и за све спремним људима.
О Лозовику се прича у контексту талентованих аниматора цртаног филма, чувара етно блага, заштитника покладних обичаја, успешних рецитатора, добрих ђака... Лозовик је једино село у Србији које има Планетаријум који су посетила четири руска космонаута, међу њима Герман Титов. Лозовик је село у коме деца више воле руски него енглески језик, место које једино у окружењу има основну школу за одрасле.
По свему наведеном, рекло би се живот у селу у многоме је налик граду. Близина саобраћајница, на 75 километара од Београда и на половини пута до Смедерева и Велике Плане, могли би да буду предност за житеље којих по последњем попису има непуних 5.000 у 1.550 домаћинстава. Некада највеће село по атару и бroју насељених кућа у Србији, доживљава сличну судбину као већина сеоских насеља у Србији јужно од Саве и Дунава. Млади одлазе, смањује се број деце, нема радних места, незапосленост расте.
Седамдесетих и осамедесетих година, село је бројало близу седам хиљада душа. Велике лепе куће, са уређеним баштама, функционално распоређеним и одвојеним двориштима од економског дела, потврђују да се од пољопривреде живи лепо, још лепше ако неко ради у иностранству, најлепше ако су сви на свом, запослени, са добрим платама, задовољни у сопственом предузећу, добро организованог бизниса, обезбеђеним тржиштем за пласман пољопривредних производа.
Мештани воле своје село, вредни су и радни. Има их по пијацама свуда по околини, на руководећим функцијама, у фабрикама околних већих места, у јавним предузећима и установама. Жене су и овде већинско становништво, углавном домаћице, неколико старијих хранитељица са дугогодишњим стажом у чувању деце без родитељске бриге и старања, истичу димензију хуманости.
- Село је велико, чисто и лепо. Радимо на томе да достигне културни ниво примерен потребама грађана. Увек недостаје оно што има град, у мањој мери, али у 21. веку није немогуће стићи до било које дестинације, првог града, би се задовољиле потебе за оним што у селу недостаје. Задовољна сам, мајка сам, тако да ми је забавни живот у другом плану. Имамо и ми млађи где да изађемо породично, са пријатељима, да се забавимо и дружимо. Имамо пицерију, играонице, простор да се деца играју и место где да се прошетамо. Имамо парк, не морамо да тежимо граду и да тражимо више него што имамо – потврђује педагог Марија Николић, оно што углавном сви истичу у овом селу.
Рођена је у Лозовику, вратила се без дилеме са студија у место које јој пружа сву топлину родитељског дома и удобност која је била разлог повратка из града, удала се и остала у селу.
У потпуности задовољна оним што има у Лозовику каже да је на одлуку утицао посао, што је за младе пресудно кад заврше школовање, запослила се у својој средини, нашла љубав, створила сопствену породицу, а да би све коцкице биле склопљене у мозаик, воли село, Лозовик, људе у њему, завичај коме припада.
- Село има својих предности. Могу на послу да се остварим, да се бавим оним стварима које волим, да време посветим себи, детету и породици. Не спутава ме нико у одлукама, једноставније и лакше се живи у малој средини – закључује млада мајка која је у потпуности себе нашла и остварила у селу у коме је рођена.
Драгана Живковић Скокић, професорка руског језика и књижевности, награђена је заједно са колегиницом Виолетом Јаковљевић, професорком српског језика и књижевности, поводом 180 годишњице постојања основне школе, за дугогодишљи допринос раду и афирмацији образовне установе. Обе сматрају да им је признањем учињена велика част и указано поверење да наставе истим ентузијазмом рад са децом као до сада. Признање је истовремено потврда да су жене вредне и радне, амбициозне и непоколебљиве, спремне на одрицања, окренуте изазовима и успесима.
- Ово што сам до сада радила, радила сам са великом љубављу и великом жаром уз помоћ колега, а највише ученика без којих резултата не би било. Заједно са њима сам заслужила ово признање – каже професорка руског језика због које је велики број бивших ђака одлучио да студира руски језик. Због значајног броја русофила, ученика успешних на окружним и републичким такмичењима, профе Марковића и његове љубави према космосу и астрономији, посете руских космонаута - Лозовик зову Руско, чешће Гагариново село.
Као успешна млада жена која се посветила струци, сматра да је за жену на селу и у граду, без обзира којим послом се бави, превасходно важно да буде добра мајка, супруга и домаћица.
- Видим пуно потешкоћа да се жена, без обзира да ли живи на селу или у граду, реализује једнако успешно на свим пољима у потпуности. Ако одабере каријеру и породицу, једна страна - једно поље, мора да трпи. Ако жели да буде успешан лекар, инжењер, професор, небитно шта, не може да буде исто толико успешна у кући као супруга, мајка и домаћица. Нема времена да се посвети породици, у најгорем случају трпе деца. Жена пре свега мора да буде жена. Ја сам од тога све по мало, можда сам најуспешнија у својој професији, али то је зато што имам огромну подршку породице, иако знам да у одређеној мери трпе због тога. Имам њихово разумевање, зато сам успешан просветни радник, али не и остало што бих истовремено желела да будем.
Оно што примећује у контакту са мајкама својих ученика које су само домаћице, без сталног запослења, јесте извесно незадовољство собом и животом који им је наметнут.
- Оне чезну за оним што им недостаје кроз образовање и самопотврђивање. Не схватајући тежину коју носе обавезе и одговорности на послу, сматрају да би им дан био испуњен, а живот комплетан.То би схватиле тек кад би биле у нашој ситуацији, с ове стране стварног живота који за успешну жену значи каријера и посвећеност занимању којим се бави – каже Драгана.
- Жене су уопштено и те како заинтересоване за политику, примаљиви су им јавни наступи, осећају потребу да се кроз политичко деловање доказују као успешне и моћне, али не и у Лозовику. Сматрам да жене то могу. Ја их видим на свим руководећим местима, у предузећима, школама, на неким одговорним функцијама.
У Лозовику је највише домаћица, пољопривредница, у мањини су образоване жене. Сматрам да свака жена може да буде домаћица, и то не треба да прихвати као мање вредно, али требало би да буде образована, што се не коси једно са другим. Да ради на себи и унапређењу својих вредности.
Професорка потврђује да се мајке, без обзира на образовање и посао којим се баве труде око васпитањас деце, подстичу их да буду успешни, образовани, да заврше школе и факултете, одаберу права занимања што је потврђено кроз програм професионалне оријентације, који води у школи, у оквиру пројекта који се рализује за старије основце.
Њена колегиница по амбицијама и успесима које постиже у раду са децом, Виолета Јаковљевић износи сличне ставове. Није пожалила што је остала на селу и што је због супруга одабрала Лозовик за живот.
- У потпуности сам задовољна, мислим да живот на селу не заостаје за животом у граду. Кад пожелим могу да одем, надокнадим недостатак позоришта, културних догађања. Све остало што се тиче каријере могу да постигнем у малом месту. То потврђују моји ђаци на разним такмичењима у рецитовању и познавању српског језика и књижевности. Све је ствар принципа и организације, наравно и љубави која је пресудна да са неким живимо у одређеном месту. Све зависи од жене, какве су јој амбиције, колико је јака или подложна утицајима – каже професорка која својој деци жели да буду тамо где им се допада – све једно је, село или град. Само да буду срећна и задовољна.