среда 02. септембар 2015.
Жене у руралним срединама - на маргини друштвене лествице
Самохране мајке су пример храбрости, жене које пристају на најтеже услове да би остале са децом, извеле их на прави пут, од њих створиле одговорне људе спремне да се суоче са свим животним проблемима. Углавном су саме са својом децом, мало схваћене и неретко потиснуте у страну. Али остају борци до краја. Не повлаче се, не посустају и не препуштају бригу о деци друштву, мужу или члановима породице.
Слађана Михајловић из Крушева никада не би живот на селу заменила животом у граду. Научила је да се успешно носи са свим обавезама, организовала себи живот да јој ништа не недостаје у селу са 50 кућа и 200 становника.
- Научила сам да носим терет сеоског начина живота. Није лако, али ни претерано тешко. Од детињства неко се пита, родитељи, свекрва, муж, послодавац... Изборила сам се за самосталност, успела да сама одлучујем. Прилично сам храбра и способна да преузмем сав терет на своја плећа. Родила сам дете у 41, после три дана изашла из болнице и све радила. Удала сам се у Влашком Долу, нисам могла да прихватим начин живота у том крају, тортуре свекрве, индолетност мужа коме није сметало то што ми не одлучујемо о важним стварима. Вратила сам се кући чврсто решена да сама подижем сина, и успевам у томе. Радим, свакодневно путујем, али имам довољно времена да се посветим и себи и детету.
Она сматра да је предност жена на селу што могу да живе као жене у граду, да усмере своја интересовања на различите ствари, да буду сналажљиве, спретне, добро организоване. Не осећају тескобу, не притиска их бука и журба, имају могућност избора, уколико им недостају културна догађања и остале ствари које нуди град, могу да им буду доступне кад пожеле.
- Моје дете одраста уз животиње, на чистом ваздуху, једе здраву храну, учи се обавезама. Нема играоницу, неће се залуђивати виртуелним животом, водим га редовно на представе, у зoолошки врт, аква парк. Организујемо дружења са децом из града, идемо у посете пријатељима. Има осећај ширине. Живи здравије него градска деца, истовремено има контакт с градом.
Као самохрана мајка мора да ради некада дуже него што је планирано, да прихвата додатне послове, да се жртвује за будућност свог детета. Много времена потроши на путовање, а значајан део буџета на одржавање аутомобила и бензин.
- Када би нам била повољнија финансијска ситуација, када би нам плате биле као запосленим женама у граду, или као мушкарцима, више би имале времена за себе и своју децу. Осећале би да смо вредније и способније, вeроватно бисмо у знак захвалности због указаног поверења и пажње коју добијамо дале све од себе да још више и још боље радимо. Овако радимо довољно, чак и више за плату која није примерена нашем ангажовању – каже Слађана уз коментар да девојке на селу живе безбедно и удобно, безбрижније него вршњаци у већим местима и градовима.
Село одумире, мало је младих остало на имању. Девојке желе од кад спознају себе да се удају и оду у град, у иностранство, побегну из малог места у коме не виде перпективу за будућност. Пре се животу на селу навикну девојке из града, него што се сеоска деца сналазе у граду. Девојке у селу ни по чему не заостасју по интересовањима, образовању и активностима од девојака у граду. Док се школују прихватају начин живота у граду, све мање се баве пољопривредом, не помажу родитељима на имању, осим ако су на то принуђене ситуацијом у кући или начином васпитања. Све се то промени када им се деси да се након неуспешне епизоде и посртања у животу, врате у родитељски дом.
Слађана је јединa пристала да отворено говори о проблемима самохраних мајки и живота на селу. Друге маме које саме подижу децу, силом прилика или својом одлуком, нису желеле да им уз изјаву испишемо место боравка, име и презиме. Дозволиле су само иницијале.
Тако М. Б. из Великог Орашја, факултетски образована, запослена и успешна жена, мајка једне девојчице, сматра да је одлука, да сама васпитава своје дете и врати се код родитеља, била једина исправна и оправдана у њеном животу.
- Нисам ништа изгубила, само сам добила. Однос према детету је исти без обзира на то да ли се ради о разведеним родитељима или брачној заједници. Дете је само моје, не желим ништа од оца мог детета и његове породице, нити нам било шта треба. Не ускраћујем свом детету могућност да виђа оца, али он не показује никакав интерес за тим, тако да нам у неку руку олакшава ситуацију. Моја срећа је да су родитељи имали разумевања за мој проблем и да сам запослена, економска независност је одлучујућа за жену да се определи за одвојен живот. Неке мајке нису у ситуацији да се осамостале због чега су принуђене да себи и деци додатно отежавају живот у заједници која то више није.
За М.Б. живот сам наметне темпо и одлуке које доносимо.
- Или се снађеш, или луташ, трагаш за бољим животом, чезнеш за савршеном формулом до које је мало ко дошао. Определиш се, одлучиш и изабереш најбољу могућу солуцију за све актере у причи. Што мање мучења и што јаснија ситуација боља је за дете него да остане у нездравој средини. У забавишту и школи много је деце разведених родитеља тако да моја ћерка није имала проблема са окружењем. Нико је није омаловажавао, нити је било тешко прилагодити се. Расте у здравој средини, окружена бригом и пажњом оних који је воле и којима је важна у животу. Када жене са жаљењем говоре о разводу који им је обележио живот, сматрам да нису рашчистиле са собом и својим очекивањима од брака и човека коме су веровале.
Много тежу животну причу има М.М. из Крњева која је после неуспеле заједнице са нерођеним дететом дошла код родитеља. Нико није питао за дечака који у здравом окружењу и топлом породичном дому одраста уз самохрану мајку и њене родитеље. Малишан није ни знао да постоје у другом селу, недалеко од места у коме живи, тата и његова друга породица.
- Све се променило када је мој бивши супруг одлучио да тражи утврђивање очинства, ДНК анализом, како би тражио право на сина. Одбијао је да плаћа алиментацију, чак је пред судом рекао да нема могућности јер плаћа велике рате за кредит и много пара му одлази на скуп живот и обавезе које има у новој породици. Није ми било лако да обезбедим све што ми је било потребно за дете, али сам била мирна све док није давао издржавање и није тражио да полаже права на малог. Сада водимо судски спор који ће регулисати права и обавезе оба родитеља, а нико не пита колико је нама било тешко док смо били сами. Не желим да ускратим свом сину љубав оца, ни сусрете са њим, али не разумем како ће му објастнити где је био до сада, шта се догађало са њим и са нама када није ни прихватио да има сина.
За М.М. најтежи је био период без посла. Све што јој је требало за дете, почев од пелена до бебилака, куповали су родитељи. Сада ради, није економски зависна али стрепи да ли ће послодавац имати разувевања за њене обавезе када се малишан разболи и да ли ће посао бити сигуран у наредном периоду. Ако остане без минималца који прима са закашњењем, све ће бити много теже, али не одсутаје.
Ни за М. Л. самохрану мајку са једним дететом није лак живот. Не ради, живи од пензије које дете прима после очеве смрти. Трауме су иза њих, живот тражи јаку личност која ће се борити са свим незгодама које их сустижу. За њу нема посла, у друштвеном сектору забрана је запошљавања нових радника, послодавци нуде мало за рад од јутра до вечери. У том случају дете би било препуштено само себи и рођацима, што није добар избор за "рањену" душу.
- Сви мисле да нам је довољно за живот оно што имамо од пензије. Сваки пут кад се обратим за посао кажу има горих случајева. Не могу да оставим дете и одем у иностранство да тамо потржим посао за себе и бољи живот за нас, а не могу ни овде да му пружим више него што имамо, а то је само преживљавање. Рачуни, храна, нешто од одеће. Не идемо на море четири године, не можемо да се уселимо у нашу кућу зато што се спор са мајком мог покојног мужа води од његове смрти, нико не схвата да су деца приоритет и да је решавање њиховог питања прече од свега другог. Рочишта се одлажу, дете расте, а ми смо подстанари. Некако ћемо издржати до студија, шта после, не смем да размишљам о томе. Уколико до тада не нађем посао и не решим најважнија животна питања, нећу моћи свом детету да пружим прилику да студира.
У најтежој ситуацији је М.Н. социјални случај, са троје деце и двоје унучади која живе од помоћи комшија, рођака и социјалних давања.
- Разведена сам скоро двадесет година. Остала сам са три ћерке на улици. Становале смо приватно, по кућама непримереним за живот. Издржавале смо се од рада на њиви, надничења и чишћења кућа. Деца су одрасла, удале су се, једна се разведена вратила код мене. Живимо и даље у оскудици, од материјалне помоћи, у колективном смештају. Бар имамо кров над главом, а за храну се сналазимо. Нисам завршила школу, деца имају занате али ни оне не раде. Тешко је наћи посао без стручне спреме, а ја је немам. Док трају пољопривредни радови надничим, међутим, зими нема могућности да се заради. Идем по кућама, перем, чистим, преморим се, не знам за себе. Ни мени ни деци није лак живот, али морамо напред. Од мужа никаква вајда, био је алкохоличар, женио се два – три пута, нигде се није задржао. Бар да је о деци бринуо и њима обезбедио сигурну будућност. Без праве породице, сиромашне и без очеве подршке, нису могле добро да се удају. Муче се и оне. Када би за нас жене, самохране мајке, необразоване и немоћне, држава имала више разумевања, бар да имамо неки сталан посао, лакше бисмо се у животу сналазиле – каже М.Н. којој су мисли док говори о својој муци усмерене на зиму која предстоји и време када ће једва плаћати струју, воду, грејање и обезбеђивати храну за своју породицу – ћерку и два унучета.
- Када би ћерку и њену децу збринула, мени би живот био упола лакши. До тада сваки дан је нова мука, броба за преживљавање.