Споменици културе у насељима општине Велика Плана - грађевине као знак препознавања и дуготрајности насеобине
Ако за свако насеље на територији општине Велика Плана тражимо по један симбол, није тешко спојити древне грађевине са местом у којем живе људи спремни да испричају у неколико реченица историју свог места.
У Великом Орашју историју пише црква Свете Петке, понос села, споменик културе од 2002, подигнута 1890. године на месту старије сакралне грађевине. У њеној пространој порти налазе се дрвена звонара, зграда парохијског дома и мала капела са извором подигнута 1929. године. Зидови ове цркве подигнути су, по казивањима мештана, на темељима античког објекта из, како се претпоставља, периода римске власти, "што само потврђује да су наши преци и неимари уобичавали да на остацима већ постојећих објеката граде, уместо да урушено додатно разграђују и руше."
У Милошевцу црква је посвећена рођењу пресвете Богородице, изграђена у класицистичком духу, као једнобродна грађевина са куполом, 1870. године, споменик културе од 1988. Споменик културе (1998) је и кућa Драгослава Пашића у Милошевцу, која се првобитно налазила на простору данашње црквене порте, одакле је премештена 1870. годинe.
Саграђена је половином XIX века као троделна шумадијска кућа и веома је редак пример развијеног типа равничарске брвнаре. Припада развијеном типу куће са три просторије – „кућом“ и две собе, тремом и још једном малом просторијом која је нека врста затвореног доксата. Кућа је један од најстаријих и највреднијих објеката овог типа који су се до данас сачували у овом крају.
За Велику Плану симбол насеља могла би да буде црква светих апостола Вартоломеја и Варнаве која је регистрована као добро које ужива претходну заштиту, али и градска кућа проглашена спомеником културе (1997), саграђена 1922. године као породична вила Тонија Клефиша, немачког индустријалца и једног од оснивача кланичне и месно прерађивачке индустрије у Великој Плани у самом центру, или пак споменик културе (1983) Стара кланица грађена као део некадашњег комплекса привредно-индустријских објеката које су у Великој Плани у периоду од 1886. до 1928. године подигли немачки индустријалци Кристијан Шојс и Вилхелм Шумахер. За Бресје и читав крај је као свето место резервисан манастир Копорин из 15. века, проглашен спомеником културе (1951) – категоризацију велики значај добио је (1979), посвећен је највољенијем српском владару – деспоту Стефану Лазаревићу.
У Радовању не постоји дилема –Радовањски луг је знаменито место од (1971) изузетаног значаја од (1979). У столетној шуми обележено је крстом и записом место убиства и првобитан гроб Вожда Карађорђа. По повратку из Русије 1817. године Карађорђе се упутио са својим писаром Наумом Крнаром у Радовање, где су заноћили на трлу Драгића Војкића и ту поред потока убијени. Преко пута је црква захвалница.
Споменици културе у Старом Селу су од (1986) црква Светог Вазнесења, подигнута 1882/83. године у некада Старом Аџибеговцу, има вредан иконостас, редак пример сликарског рукописа чувеног српског уметника Ђорђа Крстића, али и надалеко позната Покајница, црква брвнара, споменик културе од (1948), од изузетног значаја (1979). Подигнута је као симбол покајања и тако слови у српском народу од настанка 1818. године када је саградио Вујица Вулићевић од 4.000 дуката нађених у гуњу погубљеног вође Првог српског устанка, Карађорђа Петровића.
Црква Светог Георгија у Новом Селу подигнута је 1893. године и од 1988. је споменик културе. Изведена је у духу романтизма, као једнобродна грађевина просторно подељена на олтарски простор на истоку, наос са бочним певницама и припрату са галеријом и звоником на западу.
Иконе на иконостасној прегради радила су двојица непознатих мајстора, техником уља на платну кашираном на дрвену подлогу. У цркви се налазе вредни примери богослужбених књига, сасуда, икона и комада црквеног мобилијара.
У знак сећања на погинуле ратнике из овог краја у ратовима за ослобођење Србије 1912-1918. године у порти је подигнут споменик од сивог мермера у облику обелиска.
Ракинац краси црква Светог архангела Гаврила, подигнута је 1875. године заслугом свешеника Милоша Илића. За споменик културе проглашена је (2002). Припада типу једнобродних грађевина, правоугаоне основе. Западни и северни портал посебно су наглашени искакањем из равни зида и извођењем тимпанона у врху. У овом, многи би рекли најлепшем шумадијском селу на ободу Поморавља, ваља видети и Црквину - Лазарицу, остатке сакралног објекта посвећеног светом цару Лазару.
Чудну судбину са црквом имају житељи једног од најстаријг села у општини. Марковац се помиње у турским тефтерима још од 1476. Од тог периода су до данашњег дана саградили четири цркве од којих је опстала само последња, саграђена почетком овог века. Претходним богомољама нема трага, осим неких помена у црквеним архивама и летописима. Прву дашчару сличну Покајници и лозовичкој цркви, срушио је зуб времена, друга црква брвнара није дуго битисала, неколико година служила је народу и њу је урушило време, трећа из 1872. године, саграђена од чврстог материјала срушена је крајем 20. века као трошна и неприлична потребама. Миливој Гавриловић, у књизи о „Смедеревском Поморављу“ бележи 1930. да је Марковац 1872. године, у скровитом делу села, имао цркву саграђену у византијском стилу. Била је једина црква у “читавом крају која је имала крила“. Са улазне стране десно и лево имала је крстионице. Била је велелепно осликана, фреске је радио неки руски уметник, а на цркви споља је био видно истакнут запис да је у време кнеза Милоша Обреновића цркву освештао митрополит Михајило и да су је зидали Антоније и Деспот Златановић, дунђери из Ранилуга на Косову и Метохији. Црква је била посвећена Рождеству пресвете Богородице и била је једна од највећих у овом делу Србије. У Великом рату аустро-угарски окупатори су српску светињу претворили у коњушницу. Влага је додатно допринела да се грађевина уруши. Ова најновија, дуго грађена црква у функцији је од 2009. године и она иако нова и без ознака споменик културе јесте симбол села јер се и вишевековни знак препознавања Марковчана, стари храст лужњак крај аутопута, срушио и предао збораву.
Да ли је Ливађанима знак распознавања Морава, или је пак симбол села црква, тешко је разлучити. Ни мост преко реке, који повезује село са општином, овај део Подунавља са Браничевом не зове се по њима. Сеоска црква је посвећена Светом Јелисеју, старозаветном пророку који је живео у деветом веку. Цело село као заветни дан слави овог свеца још и пре изградње богомоље 1892. године, у време владавине Александра Обреновића.
Тек од недавно Трновче има свој симбол села, цркву св. Тројице. Цркву нису имали до почетка новог миленијума, ишли су у Милошевац. Са Орашијем, Трновче је чинило општину до краја 19. века. У првој половими 18. века Трновчани су саградили прву цркву која се звала Маџарска, коју су користила сва околна насеља. Ова црква је убрзо напуштена, јер је Морава поплавила и цркву и гробље. СелоТрновче се помиње у арачким списковима и имало је 1818. године 35 кућа, а по попису из 1921. године било је 293 куће са 1.393 становника. И данас су остали мали и скрајнути с главног пута, Цариградског друма.
У Лозовику је споменик културе (1988) црква брвнара Светих Петра и Павла, грађена у периоду од 1890. до 1893/4. године. Налази се недалеко од центра села у пространој порти заједно са црквом брвнаром из 1831. године. О години изградње цркве сведочи натпис на плочи од белог мермера: „Општине лозовичко-сараорачка подигоше овај храм за владе српског краља Александра I и митрополита Михајла 1894. г.“ А као симбол модерног Лозовика може се узети југословенски ратни авион, поклон селу због посвећености професора Радомира Марковића космонаутици и огромној љубави према космосу и звездама.
Једна од најстаријих и највећих цркава брвнара налази се у селу Крњеву, скрајнута од турског зулума у Дивостињској шуми. Посвећена је св. Ђорђу и по предању је настала средином XVIII века, али је крајем истог столећа и почетком следећег више пута преправљана. Ове обнове измениле су њену основну архитектонску концепцију: уз западну страну цркве дозидан је правоугаони трем са аркадама, а талпе су прекривене малтером и окречене.
