Шојсова кланица с почетка 20. века, некада репрезентативни пример архитектуре и симбол кланичне индустрије, препуштена зубу времена
Стара зграда кланице у центру града, налик средњевековном замку, пропада последњих деценија. Урушавају се зидови и кров, из темеља избија растиње, а на прозорима више нема стакала нити је безбедно кретати се у њеној близини. Зграда под заштитом као споменик културе, занимљиве и оригиналне архитектуре, препуштена је од 1983. године зубу времена, а време и те како чини своје.
Стара кланица у центру града, у фабричком кругу некадашње конфекције „Перкон“, проглашена је спомеником културе 1983. године и више од тридесет година нико ништа не предузима да се културно добро заштити од пропадања. Урушава се, обраста коровом, прети да се један од спољних зидова одвоји од грађевине. Кровна конструкција улегла у централном делу зграде делује сабласно, летве труле и црвоточне неће моћи још дуго да издрже јачи терет снега или удар олујног ветра.
Симбол града и некадашње кланичне индустрије чини се одбројава последње дане пре него што неко од надлежних из републичких служби не предузме одговарајуће мере да се пропадање заустави с обзиром на чињеницу да је објекат под заштитом државе, а да ли је могуће спасити зграду пре него што се комплетно не уруши, више ни стручњаци не дају процене. Стручне комисије из Регионалног завода обилазе зграду бар једном годишње, уз констатацију да пара нема и да време тече на штету културе и старог здања.
Зграда је саставни део некадашњег комплекса привредно-индустријских објеката које су у Великој Плани у време ширења кланичне индустрије, од 1886 – 1928. године саградили немачки индустријалци Кристијан Шојс и Вилхелм Шумахер. Објекат који је убрзо постао репрезентативни део места и архитектуре с краја 19. и почетка 20. века грађен је по пројекту који су урадили стручњаци „Инжењерско-техничког бироа Стојана Вељковића и Ото Лоренца“.
НЕБРИГА
Уз опис објекта у каталогу Регионалног завода за заштуту споменика културе Смедерево стоји да је грађевина, привредно - индустријске намене у мешовитом конструктивном систему са тракастим темељима велике носивости, израђена од опеке и бетона. При погледу на зграду јасно се уочава да је двокрилног облика, грађена у облику великог латиничног слова Л са кулом овалног облика постављеном између два крила зграде. Масивни зидови који држе конструкцију урађени су од опеке повезане малтером. Носећи стубови, спиралне степенице у кули и међуспратна конструкција су израђени од армираног бетона. Због тога одолевају дуги низ година времену и временским неприликама.
Грађевина делује масивно, великих је димензија, висока и широка, складних пропорција. Има подрум над целом конструкцијом. На чврстим темељима се диже пространо приземље, спрат је истих габарита као и високо поткровље. Кров је сложене конструкције на дрвеној грађи, покривен црепом. И унутрашњост зграде прати спољну конструкцију по стлу и градњи. Етаже су повезане вертикалним комуникацијама – степеништем и лифтом за транспорт терета. У кули су кружне степенице изливене у бетону.
Фасада објекта је од цигле које никада нису биле малтерисане и изведене су у „натур обради“. Кула на конструкцији зграде даје објекту префињен изглед, улепшава је и повезује оба крака грађевине. Куполасти део зграде наткривен је кровом у облику осмостране пирамиде и представља доминантан елемент у укупном обликовању целокупног архитектноског изгледа објекта.
По процени стручњака за заштиту споменика културе зграда је монументалних размера за период градње, јединственог архитектонског облика и правилних ритмова. Због примењене технике обраде фасада и усклађене естетике, представља изузетно вредан пример индустријске архитектуре у Србији с почетка XX века, због чега је било пресудно да се кланична зграда нађе на листи законом заштићених објеката као културно добро.
На огради испред зграде стоји табла на којој пише да је објекат под заштитом, али ни после толико година нико у држави није нашао начина да је реконструише и заштити од пропадања. Временом се уништава њена лепота и значај, постаје руина за коју је неопходно све више пара да би се довела у ред и била прави споменик културе, редак пример архитектуре с краја 19. и почетка 20. века.
Стакла на прозорима су одавно отпала, задржала су се само окна из којих вири по који комад крхотине и по нека грана од шибља које се запатило у зидовима и темељу зграде. Кров је улегао, фасада напукла, навијена на једну страну, због чега се чини да је опасно прилазити објекту и започињати било какву интервенцију да би се подупрли зидови и зауставило њихово урушавање.
ЛАГУМИ
Стари радници кланице и житељи овог краја кажу да се испод подрума налазе ходници, дугачки лагуми који спајају овај део зграде са осталим зградама у кланичном коплексу рађеном истовремено када и овај објекат репрезентативног изгледа.
Било је предлога, док је зграда изгледала боље, личила на функционалан објекат, да се од ње направи музеј и галерија, неке просторије преуреде за потребе културе и туризма, али се закаснило са интервенцијама од стране локалних власти, како кажу, првенствено због одлуке државе да се зграда стави под заштиту. У том случају нису биле дозвољене никакве интервенције нити било каква улагања да се спречи њено пропадање.
Круг се затвара. Завод не може да спречи пропадање, нити има пара да зграду у центру Велике Плане обнови, исто тако ни локална власт више није у могућности да било шта уради и заустави урушавање старе кланице и сачува је као вредан архитектонски споменик.
Преостаје једино да се пројектима конкурише код министарстава како би се можда обезбедила средства за инвестицију чија вредност у овом тренутку прелази неколико милиона евра. Сама зграда и парцела на којој је изграђена припадају локалној самоуправи. Стога локално руководство у више наврата у саопштењима за јавност на питање шта ће бити са објектом под заштитом државе као споменик културе истиче да би радо саслушали сваког ко има идеју како да се ово историјско здање приведе новој намени.