Велика Плана је с почетка 19. века у односу на већа села дуж главног друма, као што су Лозовик, Сараорци, Марковац, Стари и Нови Аџибеговац, Велико Орашје, заостајала по броју кафанa; касније је тај „недостатак“ допунила дупло већим бројем него сви остали заједно
Дуго су ослобођени од турског ропства житељи насља у околини Велике Плане чекали на кафане и дућане. О њима су само приповедали трговци и путници који су се послом или школовања ради одвајали повремено од завичаја. Тек после Другог српског устанка и добијања повластица од Порте, у Србији почињу да ничу угоститељски објекти а да нису уз Царигрдски друм, формирани зарад потреба каравана и војних формација које су се кретале овом трасом главног правца ка истоку и обрнутим смером ка Београду. По селима у самом средишту насеља ницале су кафане чим се прочуло да их имају и у дригим местима и да служе за окупљање, па и забаву.
Градњом механа и крчми почела је продаја пића и јела у овим објектима, а за потребе ноћења уз угоститељске објекте градиле су се две – три собе за конак. Припремом јела уз велико огњиште и точењем пића из подрума почиње веселији и опуштенији живот. Састанчило се на овим местима, по потреби и трговало, заказивали устанци… Уз кафане градиле су се штале за стоку, по која пекара, у каснијем периоду и дућани са мешовитом робом.
Велика Плана је с почетка 19. века у односу на већа села дуж главног друма, као што су Лозовик, Сараорци, Марковац, Стари и Нови Аџибеговац, Велико Орашје, заостајала по броју кафана. На основу сачуваних скица и грађевина које су надживеле време, уочавала су се два типа градње ових објеката, а разликовале су се по трему. Једне су имале велике наткривене терасе на којима су били поставњени столови за седење, картање и разговор, док су друге биле без трема. Директно се улазило у кафански простор са столовима.
Захваљујући кнезу Милошу и његовим законима, српско угоститељство тог времена постаје уређена делатност. Прописима су се уређивала правила градње, радно време, намена и број запослених. Градња је била условљена материјалима, габаритима, корисном површином. Закон је уређивао и број запослених жена и њихов боравак у просторијама са гостима и изван њих.
СТАРА ЧАРШИЈА
Механе и кафане су од настанка стециште културног, политичког и привредног живота. У њима су се склапали послови, писале песме, расправљало о државном поретку, вршењу власти и другим мање важним стварима. Планирани су преврати, дизани устанци, губио се образ и иметак на картама.
Иако су механе овог периода у Плани биле уз сам пут, нису као већина сличних објеката поред Цариградског друма имале трем. Историчар Дарко Ивановић бележи да је прва кафана у Плани направљена око 1840. у Старој чаршији, или Старом одбору. У самом административном центру села, касније вароши. Била је власништво породице Обрадовић, лоцирана на њиховом имању с доње стране пута према Паланци. Како је поред ње пролазио паланачки пут добро је дошла путницима и мештанима да се окупљају око ње. Била је средиште многих догађаја и сабиралиште разних људи – житеља, комшија из околине, сељана из суседних насеља, просјака, путника из далека. Док су неки радо боравили у кафанама и били стални гости, други су сматрали нечасним трошити новце на пиће и разбибригу.
По попису спроведеном 1863. године, обављеном због пореских обавеза и дажбина преосталом делу турске власти, као власници су били укњижени Стојадин Обрадовић и његова браћа: Вујица, Милош, Стојило и Стојко. Нешто млађа кафана из тог периода припадала је породици Ранђела Милосављевића и била је кратко у њиховом власништву. Откупили су је Милојевићи и наставили традицију угоститељства код Старог одбора. Имала је велики плац и била уз пут, одмах након трасирања нове саобраћајнице према Паланци. Власник Аранђел Милојевић подигао је још једну кафану на истом месту. Обе су поред велике кафанске сале имале тремове, по кухињу и неколико соба за конак. Биле су преко пута кафане браће Обрадовић, делио их је пут.
Срби су, извесно је, одвајкада волели чашицу и разговор за кафанским столом. Кафане су вазда биле пуне, мање у време пољопривредних радова, више зими него лети. Пила се мека ракија, да не ухвати и да се дуже остане трезан у кафани. Точило се и вино, а за мезе врућа погача, сир, кајмак и у зависности од сезоне, сушена свињетина, овчетина и кувана јаја. Домаћини окренути кафанском послу имали су винограде, шљивике и подруме. Према попису из 1835. године, Плана је имала 6 казана, док су муљаче биле саставни мобилијар свих већих власника винограда. Ракија се чувала у дудовим бурадима, а вино у храстовим барицима. Велике каце служиле су за комину. У то време се ракија давала чак и малој деци, није сматрана пићем које удара на мозак.
ДРУМСКЕ ГОСТИОНИЦЕ
Две деценије након почетака кафанског живота у Плани удвостручио се број механа. Једну је формирао Матија Милошевић, на раскрсници пута за Велико Орашје, у близини железничког подвожњака, другу браћа Деспотовић код кланице. Изградњом железникче пруге и формирањем језгра око кланице ничу нове друмске гостионице. Подижу их Цинцари као веома способни за угоститељство и трговину. Градњом железничке станице отвара се могућност нове локације за кафане. На самој станици дуго је радила штација, посећивали су је путници док чекају воз, у истој мери и мештани кад одоцне за друге кафане. У Главној улици пред Велики рат ничу на сваком кораку гостионице. Чак је и један свештеник у Аџибеговцу имао своју механу у самом центру села. И између два рата радило се на отварању кафана. Било их је и више него што је била потреба за њима и све су опстајале упркос јакој конкуренцији. У то време била је позната Петковићска кафана, касније Рекавица и место прве биоскопске сале у Плани са климавим дрвеним столицама које су пребачене у салу садашње гимназије, пре тог периода дуги низ година служила је као једини градски биоскоп.
У кафани браће Милојевић код Старог одбора, на Богојављење, 19. јануара. 1929. године, изведена је прва позоришна представа за грађанство. Кафане су биле и стециште боема, несхваћених песника, непризнатих уметника. Биле су друга кућа многобројним генерацијама уз које су одрастали и постајали људи, или остајали вечити пијанци, бескућници, скитнице и клошари...
За штимунг у кафанама били су заслужни музичари, углавном надарени за песму и свирку Роми из Бресја, мајстори на виолини. Када су се организовале веће прославе ангажмане су добијали музичари из Аџибеговца, Илија Јовановић, Срета са синовима Божом и Митом. Данас су у непромењеном стању сачуване кафане Обрадовића, Милојевића и Димитријевића, али више нису у функцији. За неке од њих ради време, чува их од пропадања па се може очекивати да ће можда једног дана васкрснути из рушевина као обновљени објекати. Код Старог одбора могуће је реконструисати Обрадовића кафану и Матејића хан. Од престанка рада ових гостионица нико на њима ништа није улагао, па се поред нехаја власника и даље добро држе на друмском путу према Паланци.
ДУЋАНИ И ПИЈАЦЕ
Трговина се у то време углавном одвијала на пијацама. Центр за откуп живине, јаја, ситне и крупне стоке за ширу околину била је Плана. Кланице и други извозници имали су своје накупце који су стално обилазили сеоске пијаце, често и домаћинства, откупљивали ситну и крупну стоку, јаја и живну. Сељак је у то време тешко продавао своје производе, нарочито кукуруз, пшеницу, вино и ракију, чега је увек имао у већој количини него што су потребе домаћинства. Није било подрума за откуп грожђа, били су принуђени да сами праве вино. Продвали су се ови робни вишкови само на већим пијацама, у то време у Паланци, Плани и Свилајинцу, али углавном у мањим количинама, не на велико. Куповали су ове производе и кафеџије, по веома ниским ценама.
Често се дешавало да сељаци своје производе више пута одвозе на пијацу, али их нису увек продавали па су их зато уцењивали накупци и узимали робу у бесцење. Најпознатије пијаце у срезу биле су у том периоду у Сараорцима четвртоком, средом у Великој Плани. Тако је остало до данашњег дана да су ова два дана у недељи пазарни у овим местима.
Сараорци су пре Плане од Министарства финансија добили статус варошице, 1895, а Плана тек 1924. Ова одлука је била важна не само за развој и виши ранг насеља, него и за напредак трговине и разне повластице.
У то време се трговина у варошима ослобађала дела државног пореза. Из тих разлога су у више наврата тражили статус варошице Милошевац, Лозовик и Велико Орашје, али безуспешно све до Првог светског рата јер су се томе противили Паланка и Свилајинац из практичних разлога.
У нашој ближој околини највеће пијаце су биле управо у овим местима. Паланци су гравитирали Крњевци, делимично Милошевчани и житељи Мале Плане, а Свилајинцу јужна насеља општине, Марковац, Ракинац и Ново Село.
Дућанска трговина развијала се упоредо са кафанама, нарочито у варошима, док су се по селима снабдевали мештани робом путујућих трговаца, из бисага или коњских запрега. Варошки трговци са својим еснафима држали су дуго монопол. Спутавали су отварање сеоских продавница све до 1839. године када је указом кнеза Милоша Обреновића, дозвољено да села могу имати само по један дућан мешовите робе.
У Великој Плани се отварају трговине тек на заласку 19. века. Роба се пазарила до тада у Паланци, Свилајинцу и Пожаревцу, прилично удаљеним местима од Плане. У то време најбогатији Плањанин, Мата Милошевић, имао је дућан у Паланци. Дућани се као и кафане у Плани најпре отварају око Старог одбора, касније близу кланице, временом и код железничке станице. Дућане су међу првима имали Петковићи код данашњег парка, нешто даље од њих Ажгибовци, преко пута, код саме пруге Алексићи. Пре и после рата то је било прво стовариште у крају - Дашчара Боре Алексића. До рушења старе куће Врбановића у Бугарији код ђерма, дуго су под наслагама боје и креча извиривала слова која су указивала на механу и бакалницу породице Томислава Врбановића. Опслуживала је Бугараше, Радовањце и становнике Гаја, насеља око Точка и Врбице. Најпознатији трговци у Плани били су Петковићи, Алексићи, Жика Ажгибовац, Крчуновићи, Јовановићи…
Почетком 20. века на подручју Плане било је чак 15 трговина, али је већина била кратког века. Успон трговине бележи се тек у периоду између два рата, тридесетих година прошлог века, формирањем чаршије и проглашењем Велике Плане за варошицу, 1924. године указом краља Александра Карађорђевића.
Велика Плана је и пре него што је прерасла у варошицу имала светковине и панађуре. Среда је одувик била пазарни дан, а као заветни дан празновала се Троица и Врталома. Вашари су се организовали на Петровдан, 12. и 13. јула и од 1. до 4. септембра на дан св. мученика Агатона. Кад деца полазе на јесен у школу, прво посете вашар, па се дан касније спремају за почетак школске године који је у давна времена био заказан за 6. септембар. Ту су скоро до почетка новог миленијума имали први сусрет са мајмунима, рингишпилом, по којим кловном, бозом и клакером из флашице са куглицом на затварачу.
Била су то лепа и узбудљива времена.
СПОМЕНИК КУЛТУРЕ (1981)
Стара кафана породице Штерић саграђена је половином деветнаестог века као друмска механа на значајном путном правцу Цариградског друма, на самој раскрсници путева ка Смедереву, Пожаревцу и Великој Плани.
У време настанка врло значајан објекат народне архитектуре, знатних димензија правоугаоне основе (25х18м). Грађена је у бондручном систему са испуном од опеке старог формата, са четвороводним кровом покривеним ћерамидом. Ка улици је целом дужином имала трем са дрвеним стубовима, а испод већег дела објекта подрум.
Током времена објекат је претрпео више промена, а крајем двадесетог века половина објекта је срушена до темеља.