Kако је некада функционисало судство
Начелник округа Смедерево, Живојин Блазнавац, четвртог априла, 1869. године, послао је писмо министру унутрашњих дела, ондашњем Радивоју Милојковићу, са предлогом да се у његовом округу, од постојећих срезова Јасеничког и Подунавског, одузме одређени број села да би се формирао нови, Моравски срез са седиштем у Великом Орашју. Предлог је неко време разматран и усвојен тако што је новом срезу припало 13 насеља дуж Велике Мораве.
У састав орашког среза ушла су села и варошице: Велико Орашје (23 кућа), Ракинац (225), Крњево (513), Трновче (205), Голобок (236), Мала Плана (112), Велика Плана (456), Стари Аџибеговац (423), Нови Аџибеговац (203), Марковац (382), Сараорци (230), тада највеће село Лозовик (651) и Милошевац (443). Овом деобом Радовање је припало срезу Јасеничком, а Голобок Моравском. Не постоји податак да је у једном или другом срезу постојало насеље Ливадица. Неколико година касније извршена је замена због географског положаја и блиске територијалене и административне везе два села. Уз Радовање у Орашки срез су ушли и засеоци Купусина и Пиносава који се не помињу понаособ, као што нема помена за засеок Крушево које је и данас тероторија МЗ Орашје.
Моравски срез је по Орашју преименован у Орашки, а по првобитном називу области није пронађен ни један запис у архивама и у писаној документацији. Чувар историје овог краја, локални хроничар Боривоје Перић, на основу списа које је помињао у својим радовима Леонтије Павловић, преноси у Моравским свитањима једну белешку из тог периода.
ЧИНОВНИЦИ
Дванаестог августа, 1869. године, начелник округа Смедерево, Живојин М. Блазнавац, обавештава начелника среза Великоорашког о обавезама које имају према новом чиновнику.
“Писар II класе Управитељства вароши Београд, г. Милан Луњевица, указом од 10. прошлог месеца, постављен је за писара II класе подручног вам среза и отишао је на нову дужност, а аније за 9 дана примио плату од 75 гроша, што му припада као чиновнику Управитељства“. Поменути Луњевица се годину дана после назначеног датума у овом допису помиње као начелник среза Великоорашког.
Постоји још један документ из истог периода, 1870. године, који потписују челници општинског суда у Милошевцу, председник Петар Кузмановић и чланови Павле Симић и Бранко Добрић. Они су изразили жељу житеља села који су молбу проследили министру финансија да њихово село, на основу напретка и развоја занатства, трговине и задругарства, прогласи варошицом.
Орашки срез се од оснивања развијао и јачао капацитете, институционалне и економске. Тако је и судска власт у Великом Орашју отпочела установљењем “Примирителног суда”, односно општинског сеоског суда. По „Турском” уставу, примирителни - сеоски суд, био је састављен од председника и два члана, које сами мештани бирају. Био је надлежан за решавање мањих грађанских парница. Према Закону о општинама из 1839. године, судови добијају и полицијска овлашћења да прикуљају порез и прирез. После Устава из 1839. године, били су тако организовани, да су суђења трајала веома дуго. Половином XIX века завладало је велико неповерење у пресуде примирителних судова. Вршиће своју функцију до 1866. године када су претворени су у опитинске судове.
ТУРСКИ УСТАВ
“Српски Устав из 1838. године, донет у виду Султановог хатишерифа, познатији као „Турски устав”, доста исцрпно у чл. 30-42 уређује правосудну организацију у Кнежевини. Овим Уставом, три се врсте судова установљавају у Србији. Први је у селима, састављен од локалних старешина и зове се примилитерни суд. Други је суд првога степена, намештен у сваком од седамнаест окружја (округа) од којих се састојала Србија. Трећи суд је апелациони, а седиште му је у главном месту Правитељства. Примирителни, односно како се још називао, Мировни суд, постојао је и пре Устава из 1838. године, али се о томе мало зна. Настао је средином тридесетих година XIX века када се јавила идеја да је један мировни суд довољан за један срез и то на основу уредбе „О дужностима војени команданата, исправиченства, срезски старешина”, донетог 23. XI 1836. године. Парничари нису могли ићи у магистрат (исправничество) док претходно не изађу пред Мировни суд. Примирителни суд по овој уредби судио је по свим парничним предметима који спадају у надлежност исправниченства, само ако на то пристану парничне странке да им овај суд суди. Ако пак не пристану, онда им старешина враћа тужбу и упућује на суђење у исправниченство. Такође, пре Устава из 1838. године, овај суд судио је у већу састављеном од старешине среза и два кмета и имао је право да по кривичним предметима изриче казне за преступе уколико за учињену кривицу не би требало изрећи већу казну од 25 батина (штапова). И поред оваквог овлашћења до „Турског” устава, овој установи се није поклањало довољно пажње.” (Зоран Марковић, Историјски архив Јагодина)
Председник овог суда са осталим члановима, углавном двојицом, судио је лакше предмете, па чак и хапсио. Као неквалификовани, они су судили на основу обичајног права. Теже предмете пребацивали су судијама окружног суда, у нашем случају Окружни смедеревски суд. Сеоске и варошке општине имале су апсане, углавном за затворенике са казнама завора до три дана.
Како је Велико Орашје и у предратном периоду имало ранг среза и било хијерархијски испред Велике Плане, имало је Срески суд основан после Великог рата. Оскудна грађа за рад ове институције пружа само фрагментарне податке, недовољно поуздане. Знало се да се у овом суду правда дели за ситније и лакше прекршаје. Оптужени житељи среза за тежа кривична дела упућивани су у Окружни суд Смедерево. Према државном шематизму, сходно потребама и обавезама које су им додељене 1924. године у Среском орашком суду била су запослена три писара, док је место судије било упражњено. Писарски посао обављалио су, за оно време писмени и довољно школовани људи: Димитрије Станишић, Душан Лукић и Љубомир Ђорђевић.
Након Шестојануарске диктатуре, у периоду од 1929 – 1931. године, ширењем делатности и повећањем обавеза судским упосленицима, Срески суд је проширен на цели северни крак зграде среског начелства. Добили су простор за архиву, рачуноводство, магацин за враћање украдене или изгубљене и нађене робе, канцеларије за приправнијке и велики хол. У проширеном простору смештена је канцеларија за председника суда, судије и суднице.
По поузданим подацима на основу сачуваних списа 1938. године у суду су радили: председник Миодраг Милићевић, родом из Милошевца, неколико судија Живадин Шулејић из Крњева, Дима Аксић, судија без поништене судске пресуде, родом од Књажевца, Азањац, Воја Вулићевић, Бритвић, Бокељац Петар Мензелин… Судски приправници су били Циндрић, родом из Хрватске, Бранко Бојковић, Мали Бранко, Великоорашанин, Борика Вулићевић из Азање. На платном списку били су и писари и служитељи. Адвокати су долазили као заступници странака и било их је неколико. Најпознатији међу њима Жика Миловановић из Трновча и Срета Стојковић из Велике Плане. Жика је погинуо у Смедереву 5. јула 1941. године, у великој експлозији железничке станице.
ДРЖАВНА ИНСТИТУЦИЈА
Срески суд конципиран као државна институција у којој су обрађивани предмети за читав северни и јужни део општине Велика Плана са припадајућим селима, 12. децембра 1944. године, два месеца после ослобођења, на иницијативу Среског народног одбора је укинут и конституисан Народнин суд, категорисан као првостепени суд.
Срески НО је изабрао прве судије и службенике, углавном раднике и сељаке. Ангажовани су за судске послове и потребе народног правосуђа: Љубомир Марковић (1866-1950) председник, земљорадник из Великог Орашја, Милутин Перишић,предратнин судија у Среском суду био је именован за секретара. Данило Јовановић, земљорадник из Мале Плане био је први члан суда, Светомир Стојковић, трговац из Велике Плане именован као други члан и Димитрије Ђорђевић, земљорадник из Лозовика, као трећи члан суда. Сретен Стојковић, раније адвокат из Великог Орашја, ангажован је као судија, његови заменици били су Обрен Бојић, земљорадник из Марковца и Предраг Кршљанин родом из Крњева. У послератном периоду Српска народна скупштина бирала је сталне судије и судије поротнике.
Након прмештања среске управе из Великог Орашја у Велику Плану, почетком 1946. године, пресељен је и Народни суд из некадашњег среског места Великог Орашја у Велику Плану, која као варошица и индустријски развијенија средина почиње да расте и шири се доласком становништва са југа Србије и сиромашнијих крајева земље. Први председник Народног суда у Великој Плани био је Сретен Стојковић. Његовим одласком у пензију место челника судске управе добија Димитрије Ђорђевић, потом Предраг Павловић, судија из Великог Орашја, касније и други по заслугама и стажу проведеном у правосудној институцији. Прву деценију послератног судства карактерише велики и негативни утицај Комунистичке партије. Тако је већ 9. јуна 1945. године, Срески комитет одлучио да у Срески суд – по новом Народни суд “убаци” раднике и сиромашне сељаке.
Чланови комитета који су углавном били и у Среском народном одбору, постављали су председника суда, судије и судије поротнике. У почетку су то била углавном несгтручна лица, што се одразило на лоше резултате рада установе и непримерене пресуде које су имале упориште у слободној процени ондашњих судија које су се углавном позивале на обичајно право и моралне норме важеће за новоформиран слој пролетаријата.
Почетком педесетих година стасали су први стручњаци из области правних наука. За судије и њихове помоћнике су постављани дипломирани правници од којих се очекивало да суде по правди и закону важећем на основу устава Федеративне народне републике Југославије.
ОПШТИНСКИ СУД
Велико Орашје, некадашње среско место, напредније по свему у односу на Велику Плану, премештањем последње среске институције у суседну варошицу, предстаје да буде водеће насеље јасеничког краја. Тада је изгубило статус варошице и почело да стагнира. Природним одливом институција и житеља спада на ниво села и да анс тако функционише, као једна од месних заједница општине Велика Плана, насеље са око 1.000 домаћинстава, основном школом и богатом предратном историјом коју су сачували житељи у списима, сећањима, а помало и по понашању староседелаца. Дуго су времешне даме официра, попова, доктора, учитеља и судија представљале симболе некадашњег варошког живота и представале узоре новим генерацијама жена које су желеле да задрже делић ноблес друштва до детања описаног и екслоатисаног у Нушићевим и Стеријим делима.
Аутор монографије о Великом Орашју, историчар Дарко Ивановић, за текст о Среском суду у овој књизи, користио је податке сакупљене у историјским архивима Смедеревске Паланке, где се чува грађа општине Велика Плана, у смедеревским и пожаревачким институцијама културе и казивања донедавно најстаријег адвоката Плањанског, Веселина Весе Ивановића.