Србе је кроз историју карактерисала посебна ношња за сваки део територије. Јелек, антерија и опанци по томе се знају Србијанци…
Српска народна ношња заузима истакнуто место у култури и традицији народа који је свој карактер, особености и културолошки значај сачувао кроз бурну прошлост. Њена улога кроз историју је веома битна као симбол етничког идентитета, а истиче се и по ликовним и естетским вредностима. До нас су углавном стигле сачуване одевне целине из 19. и првих деценија 20. века, са разноликим облицима и украсима како у женским тако и у мушким ношњама. Сведоче о једном времену и на њима се, као из књиге читају карактеристике краја коме припадају.
Сви детаљи на сваком комаду ношње имали су своју симболику и разлог постојања.
За сваку област из које долазе сачувани одевни предмети етнолошког значаја уочљиве су одређене особености. Србе је кроз историју, коју су писали крвљу и јунаштвом, карактерисала посебна ношња. Тако се по начину одевања препознавало одакле ко долази, а у етнички мешовитим срединама ко којој нацији и вери припада.
И ношње су као и све друге материјалне ствари подложне променама претрпеле кроз епохе значајне корекције и прилагођавања. У свом историјском развоју, разноврсне народне ношње имале су многострука значења у животу народа, али су биле изложене и многобројним утицајима између различитих етноса, тако да осим обележја времена у коме су рукотворене и ношене, садржани су и други одевни елементи из претходног периода.
Велика разноврсност одевних облика и богатство везених мотива и украса уочава се не само на ношњи из различитих крајева него и на деловима одеће из суседних средина, како по селима тако и међу градовима. Посебна разлика се уочава између сеоске и градске ношње, што сугерише при првом погледу одакле ко долази – из вароши или са села.
ГРАЂАНСКА НОШЊА
Грађанска одећа на већем делу српског етничког простора развијала се под турско-оријенталним утицајима, а касније у контактима са живљем из других крајева света и поднебља доступних нашем човеку, осећао се европски утицај. Млади су одлазили на школовање и враћали се са новим навикама и новим начином одевања, трговало се и путовало. Узимале су даме од укуса оно што им је највише одговарало из туђег начина одевања, па су тако врло брзо стигли и на наше градске улице шешири, сунцобрани, лепезе, хаљетци. У примену улазе квалитетни материјали за израду одеће, специјализују се мајстори за одређене занате и мода креће српским градским улицама. Грађанска ношња балканско-оријенталног стила, израђена од скупоцених тканина и са богатим златним и сребрним везом, била је висококвалитетне занатске израде, цењена и код других народа који су радо прихватали поклоне или се сами снабдевали жељеним материјалима и већ израђеним деловима одеће.
СЕОСКА НОШЊА
Промене су спорије ишле у сеоским срединама. Дуго се задржала ношња која је потицала из ранијег периода, радило се само на побољшању квалитета израде конца и тканине. Сеоске ношње су све до почетка 20. века у материјалима и по обликовању, биле претежно производ домаће кућне и сеоске радиности. Рукотвориле су их удате жене и девојке пред удајом. Касније су понеке делове радиле сеоске занатлије, специјализоване за шивење, ткање или бојење. Искуство и традицију преносили су старији на млађе, с колена на колено и врло рано су девојчице училе да везу, плету и раде на разбоју. Од њиховог умећа и спретности зависило је колико ће бити богати дарови које млада носи са собом из куће у нови дом.
Етнолог Драган Минић, бавећи се дуги низ година истраживањем карактеристика ношње јасеничког краја, у контексту Шумадије и Поморавља дао је значајан допринос комплетирању слике о овој надасве лепој и аутентичној српској ношњи. Његова истраживања користила су етнолозима за израду магистарских и докторских радова, а у Етнографском музеју у Београду чувају се предмети које је он пронашао, сачувао и поклониво установи као залог за очување етноса шумадисјког и поморавског краја, везаног за Плану и околину.
“Ова ношња припада типу прелазне ношње од балканске ка средњеевропској. Кроз време се мењала али је ипак до данас сачувала многе архаичне елементе. Он каже да су сачувани податци о њој још од 16. века у делима путописаца, где нам у фрагментима описују детаљно и прецизно најлепше на њој. Постоје и цртежи од којих је најпознатији приказ жене из околине Баточине (област Лепенице) настао у 17. веку.
Шумадијска и поморавска ношња позната је по богатству веза и хаљетака. Била је у потпуном складу са годишњим добима, прилагођена за летњу и зимсаку употребу. Уочавају се различитости и у односу узраст и старосно доба. То значи да су се другачије одевале девојчице, девојке, испрошене моме, невесте, жене средњег доба и старице.
Такође су се разликовала и оглавља по овојој старосној категорији. У 19. веку ношња је доживела свој врхунац тако да примерци тог периода представљају ремек дела фолклора. “Срећом, имамо доста очуваних примерака у Етнографском музеју у Београду, затим у музејима Крагујевца и Смедерева, што потврђује наводе историјских записа. У то време ношени су зубуни од белог сукна богато вежени, аљине од сукна, такође украшене везом и намењене зимском периоду” – забележио је у својим списима Драган Минић.
У употреби су биле и свечане помуклије богато осликане срмом. Прегаче са разним мотивима биле су префињене израде. Везови на кошуљама су такође богати, а треба рећи да на свим хаљетцима ручне израде преовладава црвени конац. Јелеци и сукње улазе у употребу од средине 19. века. Шумадијска сукња је прича за себе и овом приликом могу рећи да плени својом лепотом. Има их разних, али се ипак уочавају неке обласне разлике. Најстарији је облик са пошарком, појашњења ради, то је једнобојна сукња са шаром дугиних боја по самом дну сукње. Касније се она развија у прелепе примерке шарених сукања којих има и данас и које не губе на својој популарности.
Пажљивим посматрањем запажа се да је сукња по изгледу и колориту другачија у Лепеници, Јасеници, смедеревској области, Космају, Гружи... Богатство хаљетака и квалитет материјала од којих су рађени говоре нам о благостању и плодности краја у коме су настали и маштовитости жена које су их израђивале.
МУШКА НОШЊА
Мушка ношња такође доживљава свој процват у 19. веку. У слободној Милошевој Србији ношња добија свој смисао и полет слободног народа. Антерије, џамадани и фермани делови су одеће која се користила у том периоду. Гуњеви и чакшире су темељно и пажљиво израђивани у терзијским радионицама, лепо и богато украшаване везом свилених гајтана. Неизоставно треба напоменути везове на мушким и женским чарапама чија је техника веза и поплети такође изванредна.”
Посебан део истраживања посветио је Драган Минић женским оглављима која допуњују ношњу и чине компакту целину са сукњама, јелецима и зубунима. За различите прилике користиле су се различите капе и мараме.
“Капе, мараме и разни уметци и украси су карактеристични за ову област. У 19. веку оглавља, то јест капе и украси на главама жена, били су веома компликовани и декоративни за укусе ондашњих жена Шумадије и Поморавља. Многа од тих оглавља су законима забрањена у каснијем периоду због њихове неудобности и величине као што је био случај са тарпошом и смиљевцем. Тарпош је укинуо Карађорђе у време Првог српског устанка, због његове гломазности, јер би жене већ у тридесетим годинама остајале без косе. То је био један велики круг исплетен од прућа искићен разним украсима од цвећа и лишћа. Осим што је украшавао није имао никакву практичну намену , а жене су се тешко кретале са њим на глави.
Смиљевац је такође забрањиван, али се најдуже задржао у околини Велике Плане, Раче и Смедеревске Паланке. Сматра се да је једна од најлепших невестинских капа у Европи. Направљена је од липове коре покривене црвеном чојом окићена смиљем, огледалцима, пауновим перјем и мноштвом сребрног новца. Позади темена падао је, од врха капе која је била висока и до пола метра, везени пешкир. Због своје неудобности и она је забрањена да се носи.
ОГЛАВЉА
Трвељи, уметци од вуне и вештачке косе , исто тако престају рано да се носе. Конђе остају најдуже и носе их старије жене све до Другог светског рата. То је лепо и практично оглавље са марамом, украсним иглама и гранама од сребра. Тепелуци, такође, нестају због скупоће израде од бисера. Повезивање обичном белом марамом са везом улази у обичај почетком 20. века. Због лакоће забрађивања остаје основно оглавље до данас.”
И у народним песмама опевана је народна ношња. Сваки део по наособ. Антерија улепшава целокупан изглед жене и представља саставни део њеног карактера и држања. У зависности од тога како је представља јавности, такав утисак оставља на друге. Антерија је врста старинске хаљине, са дубоким изрезом на грудима, са дугим, спреда отвореним рукавима, дужине до чланака ногу. Од струка наниже овај капутић је звонастог изгледа. Шири се при дну помоћу додатих „клинова“ лепезастог облика.
Антерија је израђивана од најфинијег памука, ређе од свиле, сомота и броката зато што су ови материјали били скупљи и у мањој мери доступни ширем кругу купаца. Најчешће су биле црвене боје са узаним белим пругама или са ситним мотивима, а раскошним су сматране оне са златним везом од свиле или сомота. Мајстори који су израђивали антерије називали су се терзије и било их је свуда у већим и богатијим варошима.
Јелек као део народне ношње заступљен је у неколико земаља Балкана и као одевни предмет био је у употреби све до средине двадесетог века. Заменили су их костими који долазе из града, као и остали делови ношње били су потиснути и коришћени само у свечаним и посебним приликама.
Крој је био аутентичан за сваку област и разликовао се по шарама, везу, облику, материјалу и осталим детаљима. Шивени су од плиша, сукна и чоје, на коју би се додавали разни везови, трачице и украси, како би изгледали лепше, богатије и задржали своју аутентичност.
Јелек је украшаван гајтанима, а њихов број је показивао из колико је богате породице момак или девојка, с обзиром на то да јелеке нису носиле само жене и девојке већ и мушкарци, али са мање украса и детаља.
Свака културна тековина је на својеврстан начин сведочанство развоја и напретка народа, самим тим и целог историјског и цивилизацијског тока кроз епохе. Тако народна ношња представља животни ток једног народа који се од настанка света и века бори за свој идентите и место на историјској лествица на коју се каче и са ње силазе сви путници кроз време.
Колико је лепа и вредна српска ношња говори податак да се један изузетан примерак налази на енглеском двору. Тамо је стигла као поклон краљици за рођендан од престолонаследника Александра Карађорђевића. У шкрињу оригиналне израде је положена богато украшена шумадијска девојачка ношња с краја 19. и почетка 20. века, која данас стоји у Виндзорској палати. Она је управо онаква како су је описали етнолози и историчари.
