Крњевачка школа, у порти цркве Св. Ђорђа, једна је од првих образовних установa у Србији, претача лицеја, једна од малобројних с краја 18. века у којима се ширила писменост
У порти цркве брвнаре у Крњеву, подигнуте 1750. године, на западној страни поред звонаре, стоји још увек, на сву срећу, зграда у којој је радила прва школа тог времена у смедеревској нахији и широј околини. Каже се у малобројним списима да је почела с радом 1779. године. Један од првих учитеља, и то је сачувано као податак у летопису цркве и школе, био је Јован Ранчић, из Ресаве, село Брестовица. Када је у Првом српском устанку ослобођено Смедерево, 1806. године, прешао је да тамо шири писменост и оснива школу. То значи, пре Смедерева, као центра нахије, ми смо на овом подручју имали прву школу. Као учитељи сепомињу се пре Ранчића, мештер Павле Југовић и неки калуђер из манастира Војиловице код Панчева.
У хроници о догађајима из доњојасеничког краја Боривоје Перић наводи да је школу у Крњеву учио Анта Протић, један од знаменитих људи из Првог и Другог српског устанка, и да тај податак бележи у својој биографији као пуздан и извесно тачан. Описменио се у време Кочине крјине код калуђера из манастира Војиловице. Подаци се могу проверити и код Леонтија Павловића у спису „Споменици“ и у турским детерима (пореским књигама) из тог доба. По овим подацима закључује се да је школа почела са радом 1779. године и да је први учитељ био „мађистер“ Павле Југовић.
ПРВИ ЂАЦИ
У то време зграда је била прилично велика и добро опремљена. Имала је три просторије, велики трем и била покривена ћеремидом, док је црквени кров био од шиндре. У то време су пак куће сеоске биле покривене сламом. Леонтије Павловић сведочи да је инцијатива за покретање школе у овом делу нахије покреута од Тодора Јанковића – Миријевског, који је у другој половини 18. века био старешина српских школа у Банату. У оно време територија прко Дунава била је под Аустријом.
Миријевски је својим залагањем заинтересовао виђеније људи у смедереској нахији да се негде на њеној територији отвори школа. Изабрали су Крњево првенствено зато што је село било тада позамашно, имало је цркву брвнару и било на добром месту. Скровито, окружено шумом и изворима, скрајнуто од цариграког друма, а опет близу да се до ње безбедно стигне.
Најпре су ученици били из самог Крњева и околних села, касније, чак и у време ратова и немира, у њој су учила и деца из Паланке, па и великих вароши као што су Смедерево и Пожаревац. Била су то деца имућнијих породица. У Крњеву су боравили током школовања, по интернатског систему. Враћали су се кући за распуст, о великим празницима и по завршетку школовања. Школа се издржавала и опстјала захваљујући прилозима родитеља, приложника, цркве и донатора. Била је под управом црквене општине, а храну су обезбеђивали родитељи деце и мештани. Доносили су брашно и остале намирнице за школску кухињу.
ЦРКВЕНЕ КЊИГЕ
Школски уџбеници су били цквене књиге, часловци и псалтири, неке од њих су сачуване и похрањене као културно добро у цркви или Заводу за заштиту споменика култре Смедерево, нешто пак у националном музеју у Београду. Ђаци су поред бекавице, а тако су звали у то време азбуку, савладвали читање, писање и црквено певање. Имали су и рачун, историју и земљопис а за ове науке нису поседовали праве уџбенике па су само слушали и писали белешке. Највише података о школи оставио је некада њен ученик Аранђел Илић, касније и сам учитељ, родом из Крњева. Школу је учио око 1830, а од 1835. учитељевао у Лозовику, код цркве светих апостола Петра и Павла и сматра се да је баш он заслужан за отварање одељења и школе у овом селу. Иначе, већина свршених ђака у Крњеву ширила је писменост по Србији тако што су отварли нове школе и били њени први учитељи.
Од виђенијих ђака крњевачке школе помињу се: Војин Радосављевић, из Крњева, касније први учитељ школе на Савановцу, народни посланик у доба краља Милана Обреновића и председник општине, па и Василије Поповић, син свештеника Јове Поповића из Крњева. Од свештеника овде су се описменили Михајло Радовановић и Јован Поповић. Из Милошевца ђак је био трговац Тома Лукић, а помиње се по успеху и способностима Крњевац Кока Миловановић, који је догурао до вишег официра српске војске и остао запамћен као конструктор некада чувених пушака „кокинке“. Пушке су се израђивале у Крагујевцу почев од 1880. године.
Читаво столеће и 11 година радла је школа код цркве у Крњеву. С почетка школске године, 1890. пресељена је у центар села. Од првих ученика у новој школи, која је тада била део неког сеоског домћинства у главној улици број 85. школовали су се чувени композитор Коста Манојловић, професор Јеша Илић, академски сликар Стаменко Ђурђевић и многи други.
ЛЕТОПИС
Историчар Дарко Ивановић у монографији о Крњеву и његовој школи наводи један занимљив податак који је извесно тачан. Каже, да главни историјски извор, летопис школе, није сачуван због немарности запослених и то у периоду после рата, комунистичком, када се поуздано знало колио је важно сачувати историјска докуманта за будуће генерације. Некадашњи управитељ школе, Миодраг Вулетић, летопис је 1951. године уредно предо свом наследнику, међутим, када је Леонтије Павловић 1967. посетио школу није било ни трага документу. Употребљен је за потпаљивање ватре у школским пећима.
„Срећом – пише Ивановић – овај летопис је користио школски надзорник Миливој Гавриловић, завичајни историчар. Добро га је познавао јер је једно време радио у крњевачој школи. За писање о оснивању школе он је користио и запис на штампаном Ирмологију крњевачке цркве из 1779. и дописани текст на штампаном псалтиру (1811-1825), где каже да је „ова књига била ко уџбеник неком ђаку који је учио школу овде код старе крњевачке цркве. Прича се да је шола постојла у Крњеву код старе цркве од 1799. године, о чему сведочи податак у црквеном летопису и аутобиографији Анте Протића. Већи део ових извора користили су и остали истраживачи: Алексеј Черненко и Леонтије Павловић, па тако, индирктним путем, без сачуваног школског летописа, истина стиже до заинтересованих млађих генерација.
Колико је било ретко да се по селима подижу школе у оно време када је Крњево било центр писмености, сведочи белешка Вука Стефановића Караџића из „Српског рјечника“: „У данашњој Србији од пре до године 1804. ни у сто села није било свуда једне школе, него попови и калуђери учили су по манастирима код калуђера или по селима код попова. Код сваког манистира било је по неколико ђака...“
И прота Матија Ненадовић у својим Мемоарима износи исту чињеницу с почетка осамдесетих година 18. века, када се и сам описмњавао: „У оно време у Србији нигде ни гласа ни трага од школа није било, но сваки ђак који је желео што учити морао је попу или у мнастир ићи. Прем да су сиромаси ђаци морали и на једном и на другом месту служити и попине и игуманове коње, седлати и раседлавати, опет је сваки радо сносио, који је желео што и научити и попа бити, за чим је сваки тежио, јербо у Србији онда није било другог господства, кроме бити кнез, поп или калуђер, а и пандур имао је неко одличје.“
ЛИЦЕЈ
У Крњеву је прво радила „нормална школа“ коју су годинама похађали ђаци из Крњева, Милошевца, Лозовика, па и већих околних места. Временом, уз нормалну школу, када је извесани Југовић постао магистар, отворена је виша школа. Ученике те више школе звали су лицејцима. По неким документима из тог периода помиње се да је и Доситеј Обрадовић неко време боравио у Дивостину, Крњевачкој школи као учитељ и да је на његову иницијативу основан баш овде први српски лицеј. Дуго је постојало веовање да је тај лицеј у Крњеву радио све до попечатељства Димитрија Давидовића, када је велику школу 1828. године преселио у Смедерево и основао „Смедеревски лицеј“. Касније је ова установа пресељена у Крагујевац, а одатле у Београд, као „Велика школа“ основана 1808. године. Спремала је за рад чиновнике и народне старешине. Један од њених ђака био је Вук Караџић, а међу учитељима славни писац и просветитељ Доситеј Обрадовић, који је своје ђаке, следбенике упознао са Европом.
Једна од првих учитељица у Крњеву била је Драгиња – Драга Брабек, рођена Стојковић, међу најобразованијим Српкињама оног времена. Говорла је три страна језика, руски, немачки и француски, школовала се у Москви, свирала клавир и била изузетно напредна за оно време. Међу најомиљенијим учитељицама крњевчке школе пре Великог рата је свакако Марија Телебаковић, за коју су мештани говорили да је имала „све врлине и особине правог и способног школског радника коме су се сви дивили и указивали сваку пажњу и поштовање. Била је музикална и та својства успешно преносила ђацима. Приватно, била је огледало скромности и смирености. Од школских инспектора редовно је добијала максималне оце. „Њеном раду су се дивили сви који су је познавали“, забележили су летописци, а пренео у својој књизи о Крњеву Дарко Ивановић.
