mpo228 link

daftar / login

slot online

promo / bonus

casino online

berita terpopuler

sportsbook

arcade games

У СПОМЕН МОРАЧКОМ ЈАСНОВИДЦУ!

понедељак 02. новембар 2020. 

Амфилохије  Ристо Радовић (7. јануар 1938 – 30. октобар 2020) митрополит црногорско-приморски преселио се у вечност. Бивши је епископ банатски (1985-1990). Његова почасна и литургијска титула је гласила: архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски и егзарх свештеног трона пећког. Заузео је место поред патријарха Павла, стао уз раме Николају Велимировићу, пољубио руку пресветом Јустину Поповићу и сместио се уз скуте Светог Саве... Сигурно тамо, удружених моћи, на небесима распламсавају вечни огањ православља шаљући народу аманет да „не дају светиње“ и наставе борбу тамо где је ђедо стао.

Писац и академик Матија Бећковић подсетио је у говору на сахрани митрополита Амфилохија да се он родио на Божић и добио име Ристо и за тај свети тренутак везао метафору да “Наш народ Исуса зове Ристо”.  Бећковић је у посмртном говору наговестио да “Данас почиње нови, вечни живот Амфилохија Радовића. Да га је Бог позвао раније, не би ваљало”, каза Бећковић над Ристовим одром убеђен да ма шта рекао никад неће довољно описати доброту и светост преминулог, а вечно живог божјег човек,а и рече да је овај часни човек „носио изблијеђелу мантију, а изнутра је био “раскошно одевен”.

Казао је, пун поштовања за сва дела великог борца за праволавну веру, да митрополит није био човек него “свечовек”, да је “Бесудну земљу калемио и племенио молећи Црну Гору да се врати свом образу”, и подсетио да су овакву сахрану имали сам још краљ Александар и патријарх Павле. Један од највећих црногорских и српских песника и беседника, Матија Бећковић, лични пријатељ црногорско-приморског митрополита, назвао га  је “Морачким јасновидцем”.

- Надао сам се да ће он мене сахранити, али небо је одлучило да се ја опраштам и сахрањујем њега, а знам да нећу ни моћи ни умети онако како је он могао. Велике људе и њихова дела смрт само увећава, прославља и увеличава, а само ситне душе и њихова недела поништава. Данас почиње други, нови, вечни живот Амфилохија Радовића. Кажу да Бог свакога држи на земљи док уради оно због чега се родио. Господ га је позвао у прави час, да га је позвао раније не би ваљало. Нова, препорођена Црна Гора почиње од А. Као што је Свети Ђорђе убио аждају тако је и наш митрополит погубио корону - рекао је Бећковић.

Хиљаде и хиљаде људи опростило се од митрополита. Уз његов одар, ноћ пред сахрану провео је и свештеник из Велике Плане, Предраг Поповић, јереј СПЦ који је у фебруару ове године, ходећи пут Острога пешке, дао личну подршку у одбрани светиња народу у Црној Гори. 

- Наш Ђедо драги, наш митрополит Амфилохије, једна непоновљива личност, се упокојио, и море људи је превазишло свој страх – страх од смрти, страх од болести, страх од пропадања.. Ми смо у овом тренутку показали једнодушност, саборност, и показали свим нашим непријатељима да смо ми Црква! Увек - и у најтежим, и у најбољим тренуцима. И да, иако се бојимо за своје здравље, ипак нам је вера важнија, и љубав коју смо осетили од нашег митрополита. То је порука коју је данас видео цео свет! Народ Божији, са својим свештеницима, са својим епископима, на челу са патријархом, и са челницима световне власти (колико год оне биле или не биле омиљене некоме). Све институције и сва саборност заједно, у овом лудилу од короне. То је јасна порука да ми верујемо у Господа Бога, да се ми чувамо, али да нам је Господ прво и једино уточиште – каже отац Предраг, у нади и молитви да ће нам ово бити довољно, довољно подстрека за све што предстоји.

Један човек је исповедио да се сећа да је митрополит долазио у његово село да би служио у цркви у којој нико није служио годинама. Народ је скочио на њега, напао га, на крају и закључао на неколико сати у тој цркви. Сваки паметан човек би отишао од таквог народа.

- Наш митрополит је био владика толико дуго година, толико деценија, народу који га није волео, који га није разумео, народу који није одговарао на његову љубав јако дуго. А, видите, он је остао да буде владика у том каменолому духовном! Није тајна да је Црна Гора била изузетно тешка, духовно... Међутим, он није одустао, он је орао и копао, и сејао и сејао годинама. И није за чудо што се на његовој сахрани, на Заупокојеној литургији читало баш Јеванђеље о сејачу и семену! Он је тај који није сејао на плодно тле, он је сејао у трњу, и на жеги, и на камену, свуда... И када су му други говорили да ту неће ништа нићи, свако семе које је било на камену или на сунцу, својом сузом је заливао, и у руку држао. И тај каменолом из Црне Горе претворио у Свету гору! А Господ га је пустио да буде искушаван у том кршу цео свој живот! И пред крај живота наградио га је великом наградом и духовном благодаћу да је он, духовни архипастир свога стада, видео и доживео да види целу своју државу уједињену у једној мисли: Да не дају светиње! Да бране своје свештенике, да бране своје епископе, да се невероватно достојно држе. Он је то доживео, и плакао је због тога!. Господ га је наградио, и то је велика награда не само за њега, него за све нас, јер смо и сами то доживели и остаје да причамо о томе. Многи су примери чојства и јунаштва изникли у литијама, и то је показатељ да смо ми велики народ, али само и једино када смо уз Бога! Народ је то препознао у митрополиту, и кренуо да га прати.„Добри слуго, и у маломе си ми био веран, над многима ћу те поставити!“ И тако је било!

- Док сам стајао поред митрополита, осећао се живот. Он је имао израз лица као да спава, видео се потпуни спокој – јер је доживео да види свој народ како је васкрсао! Црногорски народ! Ако то није чудо, ја не знам какво антитеисти и боготражитељи друго чудо траже у овом веку! Ако то нисте препознали као чудо, онда ћете живот провести као слепци, тражећи нешто што је већ пред вама... Нисам могао да заплачем док сам стајао поред њега, од благодати, јер нисам, ни једног секунда имао осећај да је он умро, и да није међу нама живима. Ни једног тренутка! Насупрот онима који су се радовали кад је он умро, нека наша браћа заблудела, који не схватају да је митрополит само тело своје предао Богу оставивши га овде на земљи, а да је свој дух, своју душу, у будућности својој предао Господу, и да је он сада још један заступник за нас Србе. Па га већ замишљам поред Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Светога Саве, и свих наших светитеља, како се појавио међу њих и почео да сија, а они га грле и тапшу га по рамену док он плаче, говорећи му: Добро си ти издржао! Рађају се људи сваки дан – овакви у пар векова један! Умиру људи сваки дан, али овакви као што је он – никада не умиру, ни када умру! То ми је једино било на памети док сам стојао крај њега - каже отац Предраг.

И ја, потписница ових редова, са позајмљеним мислима за ову узвишену прилику, могу с поносом рећи да сам имала част прозборити коју реч као новинарка Радио Плане, са преосвештеним Ристом Радовићем пре више од две деценије. Био је гост у Великој Плани, на манифестaцији „У славу великог вожда“. Не знам ни сада, а ни онда, од страхопоштовања шта сам га питала, али знам да је беседио као и увек мудро и паметно, добронамерно и просветитељски промишљено у намери да разбуди наше, силом прилика успаване православне душе, желећи да и до нас допре дух вере и Христове доброте.

Нема тог записа у радијској архиви, „ко би га чувао у најезди помодних тема и модернизацији технике“,  али је остао понос да сам имала ту храброст и богобојажљивост да га нешто питам, да то нешто пренесем радио таласима онима до којих је допирао пробуђени глас разума тих деведсетих година када више није било ни чудно нити је погрдно тумачено окретање вери, оном исконском што сваки човек или носи или га крије дубоко у себи. У знак сећања на Христовог пастира и поштовња тог тренутка преносим неке његове мудре речи речене неком другом приликом и другим поводом, али сам убеђена да је нешто од тога и онда зборио, уверљиво, разборито, племенито... као и вазда и у свакој прилици кад је причао свом стаду и зборио пред окупљеним народом чувајући светиње и проносио кроз свемирску тишину нешто што би требало да буде суштински значајно, готово пресудно да се пробуђени српски народ осети достојним вере и православља. Не сећам се ни једне једине изговорене речи, знам да су биле премудре да би се парафразирале, предубоке да би се чепркало по њима, прејаке да би се понеле као пртљаг кроз живот, али хоћу да верујем да су биле смерница за животно опредељење и пут којим сам одабрала да кренем поштујући себе и друге.

Тамо где је неће морати да се бори са овоземаљским неманима, да брани своје, да предводи народ у литијама како би се расула снага вере до небеса. Одозго ће управљати као бесмртни пастир својим стадом, усмеравати га и водити небеским силама до остварења циља – одбране светиње. Вечна му слава и хвала.