Брвнара у Лозовику посвећена је светим апостолима Петру и Павлу, грађена је по угледу на Покајницу
На иницијативу и заједничко залагање мештана Лозовика и Сараораца, суседних села смедеревске нахије, почела је градња цркве брвнаре у Лозовику у јеку Карађорђевог устанка, око 1806. године, али је тек 1831. године грађевина била спремна да прими вернике. Посвећена је светим апостолима Петру и Павлу. Због скромних прихода и ондашње традиције градитељства објеката сакривених од турског зулума, црква није велика, грађена је од храстових талпи на темељима од ломљеног камена и покривена ситном шиндром која личи на клис, димензија сличних као на цркви Манастира Покајница (чија је градња почела и завршена 1818. године).
Значајни удео за изградњу цркве је дао лозовичанин Хаџи Илија Распоповић, који је након путовања и обиласка светиња по Светој земљи, поклонио део своје имовине од 4,5 хектара да се се на њој изгради црква брвнара. Данашњу пространу црквену порту стара дрвена црква дели са касније изграђеном сеоском црквом (1890-1894), која је посвећена истим свецима, заштитницима села и већег броја родова у овом крају, Светим апостолима Петру и Павлу. Обе цркве се као независна непокретна културна добра воде као споменици културе.
ЛОЗОВИЧКА ЦРКВА
Као и све брвнаре сакралне намене, лозовичка брвнара је саграђена од расположивог материјала у питомини Велике Мораве. Масивне талпе од храста лужњака стоје на темељу од камених плоча, има два улаза, на западним и северним вратима, украшена је профилисаним дашчицама и покривена шиндром. Светлост пролази кроз три мала прозора са гвозденим решеткама. Унутрашњост је засведена коритастим сводом од буковог шашовца.
Ликове светаца за иконостас осликао је ондашњи најпознатији иконописац, Јован Стергевић, познатији као Јања Молер. Иконе су урађене препознатљивом техником ондашњег времена, одмах по завршетку грађевине 1831. и 1832. године. Како је било уобичајено да се при црквама отварају школе и лозовичка новсаграђена брвнара је у оквиру порте обезбедила простор за описмењавање деце из Лозовика и околине. У непосредној близини цркве подигнута је дрвена звонара за коју је звона даривао сам Кнез Милош. Пола века касније, након изградње нове цркве у Лозовику, 1895. године,звона су пренета из звонаре у звоник нове цркве. Дар српског кнеза завршио је у Првом светском рату на војном попришту. Звона су однета у Аустроугарску и претопљена у типовску ђулад. Стара школа радила је до 1874. године и од ње данас нема ни трага.
Већи радови на цркви брвнари извођени су 1931. године поводом прославе стогодишњице храма, затим седамдесетих година 20. века под руководством Завода за заштиту споменика културе Крагујевац и 2003-2004. године под руководством Регионалног завода за заштиту споменика културе Смедерево.
Српски кнез Милош Обреновић, иако неписмен, улагао је у писменост, културу и културни напредак земље значајна средства из државне касе. Он је 9. децембра по старом, 21. по новом календару, 1832. године издао наредбу о попису свих новосаграђених цркава у Србији. У извештају исте године, 1832, кнезу је прослеђена информација по издатој наредби, где пише да је црква у Лозовику (храм Свјатих Апостола Петра и Павла), у капетанији подунавској, грађена 1831. године. Документ је потписао ондашњи капетан смедеревски Јованче Спасића. По подацима митрополита Михаила црква лозовичка, храм св. апостола Петра и Павла, саграђена је од слабог материјала, средствима сељана Лозовика и Сараораца, а да је освећење извршио митрополит Мелентије.
ПИСМО МИЛОШУ
На основу текста “Цркве брвнаре у Лапову, Лозовику и Брзану”, Јулије Башић, и архивских података до којих је дошла, сазнајемо да су кметови из Лозовика у пролеће 1830. године дошли код књаза Милоша са молбом да им дозволи да саграде цркву што им је он радо дозволио обавештавајући о томе капетана Јованчу у Смедерево, јуна исте године:
“Благородни капетан Јованче
С писмом вашим дошли су ми кметови лозовички и представили су ми жељу њину за цркву. Намереније је њино похвале достојно и ја им одобравам, при којем и препоручујем, да изађете међу она села и да поздравите народ и од мог имена љубезно, пак наредите нек се одсече нуждна јапија и одма извуче да прелети и да се осуши, а на пролеће, ако бог да здравља, нек у име божије градити почну.
Поздрављајући вас остајем,вам благонаклоњени Милош Обреновић
У Крагујевцу31. маја 1830.”
У документацији Браничевске епархије стоји податак да су током 1834. године набављена два звона за цркву брвнару и то једно од 279 фунти (за које је плаћено 1060 гроша и 40 пара) и друго од 173 фунте (657 гроша и 4 паре). Није означено да је новац за ове намене даривао сам кнез Милош, али се наилази на значајне податке везане за рад прве школе лозовичке. Отворена је на залагање попа Алексе Станојевића код цркве 1835. године. Први учитељ је био Аранђел Илић, родом из Крњева, који је у родном селу учио школу, касније и учитељевао. Свештеник при цркви, те 1836. године, био је јереј Алекса Велимировић.
ИЗГЛЕД
“Храм je издуженог облика, с равним неограђеним тремом на четири стуба, „папертом“, црквом и олтаром који ce завршаваy облику правилног многоугаоника, y укупној дужини од 14,60m, ширине 6,00 m, припадајући на тај начин средњим грађевинама ове врсте (површине око 80 m). Ha темељима са банком на унутрашњој страни почивају зидови од талпи, дебљине 10– 12 cm, међусобно везани на „ластин реп“, врло добро очувани. Кров je средње стрмине, има стреху без ублаженог пада, a 1931. године препокривен је новијом ситном шиндром, налик на клис, величине 7/15/1 cm. Ове су дашчице ужљебљене једна y другу, a редови један на други належу. На грбинама више трема нису биле видљиве маије већ је шиндра сама прелазила из једне равни y другу, одајући утисак лакшег крова. Под je од квадратних опека, a таваница засведена профилисаним ижљебљеним шашовцима уобичајеног облика. Црква je изнутра висока око 6,00 м. Сва су врата засведена и обрађена слично као на осталим објектима ове врсте подигнутим за време књаза Милоша y овом делу Поморавља. Она су украшена прикованим дашчицама са урезима. На прозорима су гвоздене решетке. Ако посматрамо храм y целини, он и по архитектури и по сликарству заслужује нарочиту пажњу” – пише у опису брвнаре Јулија Башић, а све се лако уочава на добро очуваном и одржаваном храму.
Постоји податак да је дошло током припрема за градњу до сукоба народа и ондашњег Министарства грађевина, најпре око плана за грађевину, касније и за сам ток градње звоника. Црквена општина желела је да подигне цркву по угледу на цркву у Рачи, чији је план, пошто није постојао, израдио крагујевачки окружни инжињер Емануел Сандер. Тај план је одбијен, а у министарству је израђен други који је одговарао законским актима. Захтевано је да се допусти градња по плану Рачанске и Грочанске цркве пошто ,,народ неће ни да чује за цркве у византијском стилу”.
,,Противљење против византијског стила не стоји усамљено, већ оно стално избија на површину, али се успева да сломи још у почетку. То по мом мишљењу није без разлога. Пирг – звоник стоји у византијском стилу одвојено, он кошта исто колико и сама црква. Мислим да се до сада нигде није подигао чак ни код Вазнесенске цркве у Београду, већ се граде дрвени што није ружно. Зато траже цркве са звонарама ма у ком стилу биле. На наш захтев да се то прилагоди на примеру Сме-деревске и Нишке цркве рекли сте да то не може бити зато што се често и јављају за грађањем капела или пак кришом саграде цркву” - референт Министарства просвете упутио је овај допис Министарству грађевина, покушавајући да објасни противљење ,,византијском стилу”.
ИКОНОСТАС
Иконостас у цркви - брвнари Св. Петра и Павла у Лозовику Јања Молер је израдио 1831-1832. године, што потврђују добро очувани приложнички записи. Он је највероватније израдио цео иконостас који припада типу ниских олтарских преграда, а који је касније доживео одређене измене.
Према заветним натписима приложника из Сараораца престоне иконе настале су 1831. године, док заветни натписи приложника из Лозовика откривају да је Јања Молер царске и бочне двери осликао 1832.године. Иначе, иконостас у лозовичкој цркви се не разликује од рукописа на делима која је Јања Молер оставио у другим црквама из истог периода. Уједно је управо то показатељ за процену тачне хронологије настанка неког иконописа као и старости грађевине и општеприхваћених сликарских решења за осликавање ликова светаца и библијских сцена.
На исте податке наилазимо и у стручном раду др Ане Костић Ђекић ЦРКВЕНИ КОМПЛЕКС У ЛОЗОВИКУ.
“Архитектура цркве брвнаре Светих апостола Петра и Павла у Лозовику наставља праксу грађења цркава која је била присутна на ширем простору Балкана у осамнаестом и деветнаестом веку и тако се у потпуности уклапа и у токове грађења цркава карактеристичне за Кнежевину Србију тридесетих година деветнаестог века, посебно мање и сеоске средине. По својој величини, начину градње и естетској и симболичној декорацији она спада у цркве средње величине и скромније обраде.”
Радови на санацији цркве брвнаре светих Петра и Павла у Лозовику извођени су током 2003 и 2004 године под надзором Регионалног завода за заштиту споменика културе Смедерево.
Стева Тодоровић био је још један од истакнутијих представника уметничке идеје да је религиозно сликарство носилац историјске истине. У Лозовику је сликарске радове извео са групом аутора: Петром Ренесом, Димитријем Андрејевићем и Ђорђем Крстићем.
