Црква Светог Георгија у Крњеву једна је од најстаријих светиња у крају, проглашена спомеником културе великог значаја
У делу села званом Дивостин, у котлини обраслој храстовим столетним стаблима, богатом изворима, поред старог сеоског гробља у Крњеву, налази се црква брвнара посвећена Светом Георгију. Подигнута је у првој половини XVIII века и припада групи најстаријих цркава брвнара у Србији. По неким документима градња храма који пркоси времену почела је и окончала се 1750. године. О њеној старости сведочи податак да је први пут обновљена крајем XVIII века. Црква је споменик културе великог значаја, под заштитом државе. Радови на реконструкцији и санацији старе школе и звонаре у порти цркве брвнаре св. Георгија у Крњеву рађени су током 1986 године, а конзерваторски радови на иконостасу у периоду од јула 2013. године до марта 2015. године.
У летопису цркве записано је да су храм од дрвене грађе подигла браћа Димитријевић, Тома и Љота, далеке 1750. године на рушевинама старе цркве из 1175. године, времена великог жупана Стефана Немање, у години рођења Светог Саве. Боривоје Перић у својим забелешкама истиче податак који је нашао код Димитрија Руварца у делу “Митрополија Београдска око 1735. године” где пише да је манастир Дивостин у Крњеву подигнут 1730. године од дасака за сплав и да је за њега трпеза донета из манастира Дренвца. Службу је вршио поп Голуб, из манастира Рукомија. Некако у исто време, две године касније, Максим Ратковић у забелешкама о црквама и манастирима у Београдском пашалуку, 1732. године наводи да је манастир Гневотин или Дјевотин у смедеревској нахији запуштен и трошан. Који год да је датум узет за годину настанка, потврђује се да је храм подигнут у првојм половини 18. века и да је носио назив Дивостин по котлину у којој је саграђен, или по цркви на чијим је темељима сазидан.
ДАНАК У НОВЦУ
Народу је у таквом стању кратко служио. Турци су га порушили до темеља а на истом месту уз дозволу Турака саграђена је нова брвнара 1775. године. Да би имали своју богомољу и место где ће вршити венчања и опела морали су да прикупе велику количину златника и сребрњака као данак у новцу за изасланике турског султана који су им дозволили да обнове манастир.
Црква је једнобродне основе са полигоналном олтарском апсидом и дограђеним зиданим правоуганим тремом на западу. Древна грађевина била је сва од дрвета, налик храмовима који су се у том периоду ропства под Турцима градили скромно и дубоко сакривени од непријатељских погледа, за потребе убоге раје која је спас од зулума тражила од Бога у црквама. Временом су талпе премалтерисане са спољашње и унутрашње стране, зидови су окречени у бело, шиндра замењена бибер црепом и притом промењен и нагиб кровних равни. Са спољашње стране у малтерској обради изведени су пиластри, а испод стрехе низ слепих аркада. Све преправке допринеле су да црква изгуби карактеристике праве брвнаре, али су учиниле да у таквом стању надживи време када су страдали и народ и црква, неретко заједно у пламену подметнуте ватре.
Унутрашњи простор је засведен дрвеним коритастим сводом од шашовца, који је декоративно обогаћен са три розете, различите обраде. На таваници трема такође се налази розета. Амвон, крстионица и часна трпеза исклесани су у камену. По размерама црква је мала, свега 69 квадрата. Ниска је, тесна и полумрачна. Под је од опеке, а таваница од шашовца, лучно засведена.
У цркви се чува збирка икона са краја XVIII и почетка XIX века, а на иконостасу се налазе старе иконе које припадају различитим периодима. Црква поседује и велики број вредних старих и ретких књига.
Поред цркве брвнаре у порти се налази масивна дрвена звонара, изграђена 1876, и стара зграда школе из 1779. године. Ова зграда се данас користи за црквене потребе. У непосредном окружењу порте налази се гробље форимрано још 1820.године, на коме и данас постоји континуитет у сахрањивању, а у самој порти, северно од цркве, био је сахрањен смедеревски војвода Ђуша Вулићевић.
КОНЗЕРВАТОРСКИ РАДОВИ
Цркви брвнари Св.Ђорђа у Крњеву враћене су царске и бочне двери након завршених конзерваторско-рестаураторских радова у Републичком заводу за заштиту споменика културе Београд. Радове је извела сликар-конзерватор Бранислава Станковић у периоду од јула 2013. године до марта 2015. године.
Пре ње, боље очуване иконе које није оштетио или уништио зуб времена спасла је Иванка Живковић, сликар конзерватор интензивно радећи на њима од 1981. до 1985. године.
Иконе нису високе уметничке вредности што је надокнађено спонтаним и искреним сликарским изразом, наилазимо на цитат код Дарка Ивановића, који у прилог томе наводи белешку да се код летописаца крњевачке цркве наилази само на две реченице о црквеном сликарству и вредностима икона. “У цркви је стари живопис који је сав потамнео… “ Иконе су рађене у техници темпере на дасци, директним наношењем танког слоја боје. Приликом настанка замишљени су као триптиси, данас су остали само фрагменти на 48 очуваних икона. Натписи су на грчком језику што потврђује претпоставкунда су дело путујућих зоографа који потичу из грчких и цинцарско-македонских сликарских радионица. Једино је на икони С. Николе остао словенски натпис “Св. отец Николај”. Нигде нема ауторског потписа, што је правило за готово све иконостасе с краја 18. века.
Дрвени носилац иконостаса је у изразито великој мери био оштећен црвоточином, а на царским дверима су на саставу дасака постојале распуклине по вертикали дуж целог носача.
Увид у право стање бојеног слоја био је могућ тек након уклањања наслага нечистоћа и старог лака. Доња зона бочних двери била је премазана тамно црвеном бојом, а царске двери су у неком ранијем периоду добиле и декоративну резбарију која се сачувала у фрагментима. Конзерваторски радови обухватили су: фиксирање нестабилних делова и чишћење запрљаних површина, израду дрвених осигурача у виду лептирова и паркетажне мреже на полеђини двери, израду недостајућих елемената резбарене пластике, ретуш бојеног слоја, позлату и лакирање.
Царске и бочне двери временом су изгубиле своју употребну сврху јер је материја дрвета од кога су сачињене веома трошна, тако да су конзервиране као музејски експонат и као такве ће се чувати и повремено излагати.
РЕЛИКВИЈЕ
У цркви се чува рукописни минеј из 1754. године, Антологион, недостају први листови и има 347 страна. Корице су од дрвета, обложене кожом. Историчари кажу да је овај црквени спис највероватније писан у Манасији. У црквеној билбилотеци благо представља и неколико часловаца и псалтира на којима су потписи неколико ђака који су из њих учили. Времену су одолели и Октоих из 1762. године, стари велики требник из 1792, Ирмологиј из 1799, апостол из 1851, псалтири из прве половине 19. века. Већина књига штампана је у Русији. Данас се ово национално благо лечи и чува чува од даљег пропадања у Заводу за заштиту споменика културе Смедерево. Уз збирку сакралних и реликвијара, чува се и дрвена макета цркве.
Између цркве и звонаре, са северне стране храма, у јеку Првог српског устанка, 1805. године сахрањен је Ђуша Вулићевић, војвода смедеревске нахије. Белега са његовим именом више нема. Претопили су се са осталим гробовима који су се низали у овом потесу у период после устанка. На овом месту сахрањени су 1826, 27. и 28. године народни прваци, управитељи села после Другог српског устанка: Димитрије Поповић, Милић Шулејић и Стефан Поповић. На истом гробљу сахрањивани су и учитељи који су имали запослење у крњевачкој старој школи, све до престанка рада и градње нове сеоксе школе у центру села, 1890. године.
Дивостињска црква је имала дуги низ година изузетан значај за мештане Крњева и околнигх села у борби против Турака. У порти су држани значајни народни скупови, за празнике се окупљао народ, саборовало се и веселило, туговало, радовало крштењима деце и браковима младенаца. Служила је народун све до 1987. године, када је функцију богомоље преузела нова, савремена грађевина на брду са кога се пружа поглед на цело село и околину.
Црква је преживела ослобођење од турског ропства, аустроугарску окупацију, балканске ратове, велики рат и народно ослободилачку борбу. Реновирана је 1931. године, а са градњом нове сеоске, веће и импозантније цркве, растерећена је од богослужења. Те године је шиндру на крову заменио цреп, а зидови са спољне стране облепљени су малтером. Тиме је црква изгублила карактер праве брвнаре. Остала је споменик је културе, свето место са бурном историјом.
И данас у дивостињској долини стоји мала богомоља, сведок турског доба, поред ње звонара и стара школа, прва у овом крају, подигнута 1779. године. Комплекс непроценљиве вредности привлачи пажњу посетилаца, као споменик културе великог значаја, под заштитом Бога и државе. Планирано је да у будућности овај споменик културе буде огранак Педагошког музеја града Београда. Поред тога што је претрпео многе измене, споменик културе један од највреднијих у овом крају није много изгубио од своје аутентичности. Кога и мало интересује историја, култура и уметност српског рода сигурно је чуо о овом култном месту коме ни време ни људски немар не могу ништа. Време је овде одавно стало.
ИКОНОСТАС
Цркви брвнари Св.Ђорђа у Крњеву враћене су царске и бочне двери након завршених конзерваторско-рестаураторских радова у Републичком заводу за заштиту споменика културе Београд. Радове је извела сликар-конзерватор Бранислава Станковић у периоду од јула 2013. године до марта 2015. године.
Иконе су рађене темпером на дрвету и биле су у веома лошем стању. Дрвени носилац је у изразито великој мери био оштећен црвоточином, а на царским дверима су на саставу дасака постојале распуклине по вертикали дуж целог носача. Увид у право стање бојеног слоја био је могућ тек након уклањања наслага нечистоћа и старог лака. Доња зона бочних двери била је премазана тамно црвеном бојом, а царске двери су у неком ранијем периоду добиле и декоративну резбарију која се сачувала у фрагментима. Конзерваторски радови обухватили су: фиксирање нестабилних делова и чишћење запрљаних површина, израду дрвених осигурача у виду лептирова и паркетажне мреже на полеђини двери, израду недостајућих елемената резбарене пластике, ретуш бојеног слоја, позлату и лакирање.
Царске и бочне двери временом су изгубиле своју употребну сврху јер је материја дрвета од кога су сачињене веома трошна, тако да су конзервиране као музејски експонат и као такве ће се чувати и повремено излагати.
