Од доласка Срба на Балкан постоји богата традиција грађења црквених и стамбених објеката y дрвету
Градњом цркве Покајнице започела је модерна српска историја обележена убиставима неколико српских владара. Карађорђева смрт је касније претворена у лични обрачун династија, који је завршен мајским превратом 1903. године и уништењем династије Обреновић. Брвнара је проглашено за споменик културе од изузетног значаја 1979. године. Народ је дао ово име храму као окајање греха Вујице Вулићевића због кумоубиства.
Од доласка Срба на Балкан постоји богата традиција грађења y дрвету, како кућа за становање тако и помоћних обектата и мањих верских грађевина које су биле мање угледне и лепе у односу на велике камене цркве. Претпоставља ce да je техника градње од дрвених талпи донета из шумовите словенске прапостојбине и да је дубоко усађена у крхку словенску душу. Ову врсту неимарства на новом огњишту досељеници иза Карпата и Урала прилагодили су новим условима. Ницале су куће, чардаци и цркве од балвана и талпи, покривене шиндром и клисом.
Усавршавајући градњу од дрвене масивне грађе сходно сопственим потребама, столећима су градили мајсторски вешто монтажне насеобине заштићене од напада номадских племена. У каснијем периоду, најездом Турака османлија појачана је потреба српског живља за градњом богомоља скромних габарита чија је конструкција била покретна и лако се могла у нужди пренети на скровитије место.
СКРОМНО НАСЛЕЂЕ
Када ce говори о црквама као делу културног наслеђа код Срба, углавном се мисли на првом месту на многе средњовековне задужбине. Треба набројати све могуће облике, врсте цркава из народне уметности, па да ce на крају, можда, сетимо и цркве брвнаре — понајчешће дела безименог народног уметника, које је, иако скромнонаслеђе предака, богато разноврсним уметничким квалитетима. Прве цркве брвнаре српским племенима нису y исто време биле први храмови нове вере, јер je хришћанство y почетку имало присталице углавном код владајућег сталежа. Брвнаре су као најпростије грађевине представљале дело првенствено сиромашнијег слоја народа око IX века који су уместо својим многобројним божанствима на челу са Перуном и Световидом, улогу Бога спаситеља поверили Христу.
Бурна времена и порозност материјала од којег су начињене, учинили су да већина ових храмова није могла остати сачувана y стању y коме су биле подигнуте. Обнављани су временом, али су све те обнове оставиле трагове на материјалу и техници, па се временом црква изгубила аутентичност кад најстаријих облика градње. Иако црква брвнара y историји српске уметности нe заузима завидно место, она je стекла одређено место за последњих стотину година турске владавине y Србији, a нарочито y периоду устанака, што значи крајем XVIII и почетком XIX столећа. Изгледа да je највећи део уметности тога времена, иако веома скромних могућности, заступљен y цркви брвнари, како y погледу архитектуре, тако и y погледу примењених уметности и сликарства.
Историчари уметности у обради података о овим историјски значајним објектима истичу и уметничку вредност тако што кажу да је “ова врста грађевина y најосновнијим облицима морала дати израза својој намени, издужујући основу, коју дели y просторе потребне за вршење обреда, засвођавајући таваницу лажним коритастим сводом од дасака, стварајући олтарску апсиду од вишеугаоних или кружно ужљебљених брвана или талпи — подражавајући на скроман начин веће, зидане задужбине.”
У Србији постоји још око педесет цркава брвнара, већином насталих половином 18. и 19. века. Иако су дрвене богомоље грађене још у доба Светог Саве и знатној мери дале допринос ширењу хришћанства међу Србима, нису сачуване нити има значајнијих трагова о њиховом постојању. Сачуване, старе око два столећа, су настале у тешко време ропства и у великој мери су биле заслужне за очување православне вере.
ПОКАЈНИЦА
Од цркава брвнара које сведоче о типу градње специфичном за Србију тог времена, једна од најстаријих је Покајница у Старом Селу, некадашњем Аџибеговцу, саграђена 1818. године, симболичног имена и намене, саздана као богомоља у знак покајања кумова за злодело које су починили над вођом Првог српског устанка. Једна је од већих и лепших цркава брвнара са основом у облику издуженог брода, са вишеугаоним завршецима на оба краја, очувана и заштићена од пропсати и времена. Пркоси пуна два века злочиначком проливању крви зарад власти и моћи. Црква Покајница је дуго служила као једина богмоља за читав крај коме су припадала села: Радовање, Баничина, Аџибеговац и Велика Плана.
Покајница припада типу већих цркава брвнара какве су грађене у Шумадији и Подрињу после ослобођења. Подељена је на олтар, главни простор, припрату и трем који јој је додат 1880, када је грађевина била препокривана шиндром. Апсида је многоугаоног облика. Над главним простором и над олтаром израђен је коритасти свод од дасака.
Њен ктитор је био кнез смедеревске нахије, Вујица Вулићевић, вођен намером да се градњом храма откупи од злочина због којег није имао чисту савест и миран сан. Предање каже да је он цркву сазидао у знак покајања зато што је, по налогу кнеза Милоша Обреновића, учествовао у убиству свога кума Карађорђа Петровића, који се 1817. године вратио у Србију да побуни рају и ослободи је турског ропства. Убијен је одмах по повратку у Србију, у Радовањском лугу, у ноћи између 12. и 13. јула по старом календару, на заповест кнеза Милоша Обреновића. Како бележи Константин Ненадовић била је недеља, св Архангел летњи. Црква се налази у аџибеговачком атару, на Грабовачком Потоку, средокраћи између Старог Аџибеговца, Велике Плане и Радовања, на месту неколико километара удаљеном од белега убиства вожда Првог устанка.
СИМБОЛ ПОКАЈАЊА
По другој верзији која се исто тако помиње у предању и писаним изворима, цркву је “дао саградити” кнез Милош од новца, оних 4.000 дуката, који је Вујица нашао код вожда, када га је убио, па их затим предао кнезу Милошу. Док се полемише о ктитору, извесно је да је темељ цркве зидан од ломљеног камена из околине Радовања, да су зидови са прозорима урађени од тесаних храстових греда и да су иконостас и преграда припрате украшени цветним орнаментима, мотивима који су сачувани до данашњег дана у непромењеном стању.
Црква има облик лађе и припада већим црквама ове врсте ( 15, 30 х 5, 80 метара ). На оба краја налазе се полигонални завршеци. Зидови имају висину од 2, 90 метара и урађени су од храстових талпи дебљине 12 – 15 цм. Међусобно су ужљебљени и на неким местима са унутрашње стране ојачани косницама и гредицама дебљине 20 х 28 цм.
Цркву покрива масиван кров који достиже висину од 7, 70 метара. Покривен је шиндром дебљине 5 цм и дужине 100 цм. На оба краја кров је заобљен, а стрмина је ублажена нагибом над 1, 5 метара широким стрехама. Западна врата су ниска, а северна су још мања и једноставнија. Црква је подељена на четири неједнака дијела: трем, припрату, наос и олтар.
Седмоугаони и полуотворени трем изграђен је накнадно, 1880 . године. На трем се наставља припрата, која је поплочана опеком и чија је равна таваница састављена од профилисаних дасака. На северној старни припрате налазе се степенице које воде на галерију. Дрвена преграда дели припрату и наос, на који се наставља полукружни олтарски простор.
Познати су и други дародавци за завршетак храма. Северна ђаконска врата, бележи Боривоје Перић, откупио је Милоје Поповић Ђак, богати трговац из Кусатка, љути противник Милошев, касније покретач буне против њега. Он је током Првог српског устанка, као једини писмен у крају, био писар војводе Вујице Вулићевића. На икони св. Николе пише да је њу откупио себи за помен “хришћански бег од Крњева”, верује се на основу сачуваних података из тог периода да се ради о угледном крњевачком домаћину Стојану Ћирковићу.
На брвну од улазних врата, са леве стране, урезана је 1818. година, а на икони св. Ђорђа пише: Сију церков огради господар Вујица за спомен 1818. Црква је била посвећена св Николи и данас сестринство слави летњег св. Николу као храмовну славу.
ОБНОВА
Не само по историјском значају грађевине и симболичном доприносу чину покајања и очишћења од грехова, Покајница се и по архитектури и складној конструкцији унутрашњег простора, као и очуваним иконама из 1818. године, убраја међу најдрагоценије творевине нашег народног неимарства. Под заштитом је државе и о њој води бригу Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево. У неколико наврата је штићена, конзервирана и сачувана за будуће генерације заменом дотрајалих и иструлелих делова.
У ранијем периоду, ти замењени делови ретко су када били истоветни са оним ранијим. Најчешће je постављана тања, па и мање отпорна грађа, a није редак случај на неким грађевинама, не мање значајним за уметност и историју, да je дрво, као кровни прекривач, замењивано ћерамидом, црепом, па чак и лимом. Првобитни материјал замењиван je другим; првобитни облици претварани су y новије. По мишљењу оних који су их мењали, ови су били „погоднији" и ,,лепши"! Прва замена иструлеле шиндре на Покајници вршена је 1951.
Недавно, 2017 године, вршени су радови на заштитној импрегнацији целокупног кровног покривача – шиндре, док је комплетна санација осталих делова цркве брвнаре и звонаре манастира урађена у периоду од 2001 до 2004 године.
У време Карађорђевог војевања, између 1800. и 1813. године, углавном су обнављане старије цркаве - брвнаре, али су у мањем броју подизане и нове. Након слома Првог српског устанка поново су паљене и рушене. Касније, после политичког успона Србије, након Другог српског устанка, у време владавине кнеза Милоша Обреновића од 1815. до 1839. године, у значајној мери започела је обнова и изградња ових цркава. У том периоду подигнуто је и обновљено више од 70 храмова од дрвета. После прве владавине кнеза Милоша градња цркава- брвнара јењава, а примат преузимају темељније грађевине, зидане од опеке и камена, већих димензија, задужбине кнезова и моћнијих и виђенијих Срба оног времена.
КРЊЕВО И ЛОЗОВИК
Цркве брвнаре y Србији не можемо посматрати као изоловану појаву. Оне ce јављају још y најранија средњовековна времена и провлаче ce све до данашњих дана као последица прилика у друштвеној средини y којој су поникле. Ta друштвена средина био je сам народ који je оскудевао y средствима, нарочито y време ропства под Турцима, тако да су ове цркве грађене на најскромнији начин и на најскровитијим местима. У исто време, оне проистичу из облика обичне куће брвнаре, прилагођеног богомољи.
Још старија брвнара у доњојасеничком крају датира с краја 18. века и налази се у живописној котлини Дивостин у атару села Крњева. Подигнута је 1750. године, док је новијег датума у односу на Покајницу црква Св. Апостола Петра и Павла у Лозовику грађена 1831. и 1832. године, по узору на Покајницу.
Из смедеревског краја познате су још црква Св. Петра и Павла у Лозовику подигнута око 1830/32 године и црква свете Тројице у Селевцу. Црква брвнара у Селевцу је још увек у функцији. У њој се врше богослужења за житеље тог села који немају другу цркву. Споменик културе од изузетног значаја је и црква Светог Ђорђа у Крњеву.
За текст су коришћени подаци Д. Ст. Павловића 'Цркве брвнаре у Србији' који је објављен на сајту Републичког завода за заштиту споменика културе.
