Карађорђева муштикла у кући Животе Стојановића из Великог Орашја
Крајем прошлог века Живота Стојановић, пензионер из Великог Орашја, понудио је на откуп Историјском музеју Србије муштиклу Карађорђа Петровића, коју је његов далеки предак добио на поклон од вође Првог српског устанка одмах по повратку у Србију, јула 1817. године. Одбили су га и породична реликвија је још у кући Стојановића. Муштикла је величине 12 х 3 цм, од руског ћулибара, горе жуте боје, у наставку тамне. На средини има плави прстен, емајлиран. Оба дела су повезана гозденом цевчицом.
Намеран да сакупи рају и подиге буну против Турака, Црни Ђорђије је враћајући се из Русије једну ноћ пред заказани сусрет са кнезом смедеревске нахије, господар Вујицом Вулићевићем, заноћио у кући кмета Стојана или Стојадина Стојановића (неки извори кажу Јовановића). Сакривен у бачви од могућег непријатеља, на тлу уз саму Јасеницу, у дашчари заштићеној шумом, сневао је сан о слободној Србији. Очекивао је да ће му помоћи у остварењу овог великог циља кнезови, одважне буљубаше и „сирота раја која зулум трпети не могаше“. И било би тако, веровали су у такав след догагаја противници Милоша Обреновића, да усуд није одлучио другаћије и да се судбина није поиграла са њима.
У знак захвалности за бригу и чување тајне, вечеру и постељу путнику намернику приспелом из далека са пријатељским намерама, кмету Цоки вожд је даривао муштиклу са филигранским руским радом, од чистог ћилибара и слоноваче. Породична реликвија се преносила генерацијама с оца на сина, као амајлија која је чувала ред и поредак у фамилији Стојановића. Из музеја је на поднет захтев за откуп комада историје стигао одговор који није задовољио очекивања власника вредног предмета.
ЧИЊЕНИЦЕ
Могуће је барем делимично проверити причу о породичној традицији чувања предмета који је припадао великом вођи Првог српског устанка на основу постојеће литературе. Може се установити да је Карађорђе приликом повратка у Србију дошао у Орашје, где је срео кмета Стојана или Стојадина Стојановића (Јовановића) који га је привремено склонио у својој кући и повезао са смедеревским кнезом, Вујицом Вулићевићем. То није спорно. У литеретури и писаној документацији која сведочи о догађајима из тог времена, везаних за Карађорђеве последње дане, нема овог податка ни било какве потврде да је Карађорђе том приликом поклонио муштиклу, али се може претпоставити да је тачно, с обзиром на чињеницу да предмет постоји и да се у породици негује култ предака који уважавају ову реликвију. Може се претпоставити да је ова тврдња истинита на основу податка, познатог у историји, да је Карађорђе поклонио неколико дуката карданском стражимештеру (граничном стражару) Панти Остојићу и двојици граничара који су га превозили преко Дунава на српску страну. Исто тако је вожд могао да дарује и кмета Стојана или Стојадина за учињено добро и поверљиво дело.
Нудећи муштиклу музеју, Живота је кустосима доставио породично стабло кмета Стојана Стојановића, у јасеничком крају познат као кмет Цока, чији је један од наследника лозе Љубинко (рођен 1912), иначе отац Животин. Љубинков отац, Жика Стојановић рођен је 1881. године, а његов отац Милоје Стојановић, 1859. Отац Милојев је Андрија (1841) од оца Стојадина који је пак рођен 1798. и у време познанства са Карађорђем имао 19-20 година.
Стручњаци Историјског музеја Србије нису имали могућности да изврше архивска истраживања и установе истинитост података о постојању кмета Стојана и његовом наследном реду. Према породичној верзији кмет Стојан је био 1817. године довољно зрео да буде орашански кмет, један од угледних сеоских вођа, притом прилично патриотски настројен када је пристао да помогне Карађорђу иако су га Турци тражили, а Милош му био за петама. Опасност је представљала и чињеница да је неколицина ондашњих кнезова била наклоњена Милошу Обреновићу, да је Карађорђе код њих био омражен, самим тим и кмет Стојко је могао да буде у опасности, па и ликвидиран.
СТАБЛО
Цела породица носи исто презиме, Стојановић, што се види по подацима предака кмета Стојана и генетског стабла уредно вођеног од стране његових следбеника. Ово би могао да буде добар показатељ, али и не мора, тим пре што су се презимена у том периоду често мењала по имену оца, да би се тек у касном периоду 20. века усталила за све фамилије исте лозе. Међутим, ни промена презимена није била увек правило. Било је изузетака, па тако и сталност овог конкретног презимена може да буде веза и један од путоказа лозе кмета Стојана, али и не мора. Сви наводи би се лако утврдили да постоји сачувана документација у матичним књигама рођених и умрлих из тако „далеке“ прошлости од два века.
Муштикла је од ћилибара и по начину израде и изгледу може се везати за занатску школу с почетка 19. века што иде у прилог породичној традици и тврдњама које износе. И поред извесног неслагања између породичног предања и литературе, могуће је прихватити да је муштикла припадала Карађорђу, па Историјски музеј Србије планира да је откупи од власника, уколико се он одлучи да је прода. Али, услед недостатка редовних средстава за откуп, заинтересовани купац мора да конкурише за ванредна средства код Републичког фонда, што успорава и кочи поступак. Уследио је такав одговор и ту се стало. До недавно се ништа није променило од времена вођења преписке власника и надлежних. Пара није било, муштикла је склоњена на сигурно, чека прилику да буде продата за добу цену, ону која задовољава захтреве проценитеља и самог власника.
Причао је својевремено Живота Стојановић да му је некакав антиквар, представник некакве аукцијске куће која се бави овим стварима, нудио 70.000 марака уз провизију од 30 одсто. Није пристао зато што му је била жеља да је за одређењу надокнаду уступи музеју како би нешто што припада нашој „светлој“ прошлости и знаменитом лику српске историје остало народу. Говорио је пре десетак година, да ће се одрећи емотивних и патриотских разлога због којих жели да пут муштикле буде трасиран националним интересима, уколико буде било копаца који ће платити праву вредност предмета чија патина потврђује да се ради о раритету. Сматрао је да је било боље унуцима да подели новац него да тестаментом препусти њима да се свађају око Карађорђеве муштикле.
ПРЕДАЊЕ
Да је све истина горе наведено, потрудила се да докаже истом приликом Животина супруга Лалице, која као доказ да је муштикла стварно припадала родоначелнику династије Карађорђевић наводи приче које је као млада затекла и приповедања старих по селу. Приче су се као скаска преносиле с колена на колено, с генерације на генрацију, свако је по нешто додавао или одузимао, али је срж остала иста. Муштикла је поклон, вредна рукотворнина руских мајстора, стигла заједно са вождом по повратку из бежаније. У Крушеву су беседили старци да је вожд прошао њиховим скокаком у ритама, као каква скитница, да га неко не би препознао. Бојећи се да им не донесе кугу, не препознавши у њему Карађорђа, мештани су га моткама истерали из села.
Бледе сећања и на кмета Цоку. На белегу кмету Стојану у старом делу сеоског гробља, подаци о имену, презимену и години рођења су с стопили с временом. Остало је, пуким случајем, препознатљиво само Цока. Што се бачве тиче, давно је иструлила, претворила се у прах, а од дашчаре је остала по нека талпа и који клин уграђени у костур амбара једног од потомака Стојанових. Као и све у Србији, време носи прошлост пред собом, као да никада није ни постојала. Приповеда се да је било, а материјалних доказа ниоткуд. Иако су могли остати као сведоци времена, само да смо мало савеснији и одговорнији пред собом и историјом, многих трагова више нема.
