Турци освајачи, по доласку на Балкан, изабрали су најплодније земљиште и најлепша насеља за спахилуке турског цара – царске мукаде
Леп и богат крај Смедеревске нахије одабрали су освајачи са истока за спахилуке турског цара. Такве територије, са којих је приход припадао цару, звале су се мукаде, а једна таква област заузимала је добар део административне површине данашњег подунавског округа, концентрисана око Аџибеговца, због чега се звала Аџибеговачка мукада. Област Доње Јасенице је због географског положаја, богатог и питомог крајолика, са густим шумама и чистим водама била позната и у римском периоду.
Колико је околина Смедерева, као леп и богат крај, била примамљива за освајаче, посебно Турке, пише често у својим радовима великан српске историографије, др Бранко Перуничић. У књизи „ Насеље и град Смедерево“, каже о овом делу старе Србије, да су Турци освајачи, по доласку на Балкан, изабрали најплодније земљиште и најлепша насеља за спахилуке турског цара. Такви царски спахилуци, са којих је приход припадао цару, називали су се у Србији царске мукаде, и једна од њих се налазила у смедеревској нахији и називала се Аџибеговачка мукада. Овој територији припадала су села: Аџибеговац, Марковац, Ракинац, Велика Плана, Кошарна, Златарић, Радовање, Поток, Паланачки, Водице, Мраморац, Церовац, Сараорци, Враново, Варашево, Милошевац, Орашје, Лугавчина, Голобок, Баре, Крњево, Церје, Ждрело, Бродарци, Дрмно, Кленовик, Кушиљево, Рукомија, Бунари и Врба.
Неколико насеља са овог пописа је на територији данашње општине Велика Плана и носе иста имена као у доба Турака, док се нека први пут помињу, као Варашево, због чега хроничар Боривоје Перић, претпоставља да се ради о Лозовику, које је иначе изостало са овог списка. Поред Подунавског округа, са селима паланачке и смедеревске општине, територијално, Аџибеговачкој мукади су припадала и села Браничевског округа, са десне обале Велике Мораве: Ждрело, Бродарци, Дрмно, Кленовик, Рукомија...
ВЕЗИРОВЕ ЛИВАДЕ
И Леонтије Павловић се бави овом темом у својим списима. У књизи „Споменица 170–годишњице постојања основне школе „Димитрије Давидовић“, о Аџибеговачкој мукади наводи следеће податке: „Паши у Паланци припадало је само земљиште око Паланке, па са обе стране Јасенице у Великој и Малој Плани. Ту је било много ливада. Већина од тога земљишта и сада се зове Везирове ливаде. Ту је пасла стока Хасан – паше и других паша из Паланке. Јасеница је служила као појило. А на њеним обалама стока је пландовала, па отуда имена села Велика и Мала Плана.“
Читава Доња Јасеница, као плодна област била је насељена густо, са већим насеобинама, а као највећа означена је Паланка, која се некада звала Бела Црква. Насеље Буковица, смештено на ушћу Буковичког потока у Рит, припадало је данашњем Бресју, на то указује вековима познат локалитет Буковичка ћуприја. У овом крају и данас мештани орањем и обрадом земљишта ископавају кости, новчиће, остатке керамике и цигале.
По народном предању, у време велике епидемије куге или колере, страдала је Буковица. Остатак становништва се иселио, бележи Дарко Ивановић, у неготински крај, где су основали село Јасеница. Потврду за ово тумачење и разлоге миграције становништва налази у списима етнолога, Косте Јовановића, који је почетком 20. века испитивао мештане Јасенице у Тимочком крају о пореклу и настанку села чије је име везано за реку у Шумадијском и Поморавском крају. Село под овим именом је раније постојало у потезу Селиште.
У близини Тимочке Јасенице налази се село Буковча, али нема никаквих поузданих извора који би потврдили да има било какве везе са становништвом из плањанске Буковице. На аустријској карти Темишварски Банат 1723 – 35, Јасеница је означена као насељено место, 1736. уписана је као Esenica, a 1784. као Jassenicza.
ИСКОПИНЕ
Сведочанства још статријег доба, римског као и остатака живота племена и народа који су населили Балкан после распада Римског царства, наилазимо и у Буковици, Селишту (на путу ка Великом Орашју) и на путу ка Радовању. У Старом Селу некадашњем Аџибеговцу, почетком 20. века, у поратном периоду, пронађене су бронзане фигуре Меркура, Ескулапа и Бахуса. Власништво су Народног музеја у Београду. Порекло статуа стручњаци процењују на период 2. и 3. века нове ере. На потесу Млака, не зове се без разлога баш тако читав крај Старог Села, нађени су остаци римсклих терми, што значи да су и Римљани били уверени да вода из овог купатила има лековита својства.
Римска опека, бележи Дарко Ивановић, накит и делови керамике се налазе често на гробљу Жаово у Новом Селу, у Марковцу, потес Горња Вађура, на гробљу у Пиносави... Римске цигле се копају и на њивама у Милошевцу, крају названом Ћелије, у Крњеву у Широком пољу, Лозовику поред железничке станице, Великом Орашју, око цркве и непосредној близини железничке пруге. Недавно је у Железничкој улици, приликом копања темеља за неку ограду, пронађен скелет младе жене са наушницама и гривнама из византијског периода, а мештани кажу да је на истој локацији било некада старо гробље и да се често у вододеринама и наносима од киша и подземних вода, доста плитко, могу наћи стари предмети које мештани, углавном савесно пријављују Заводу за заштиту споменика културе у Смедереву чији стручњаци врше процену старости и вредности ископина.
„Пошто Велико Орашје, као најближе село Великој Плани, обилује бројним налазима (римска гробница у локалитету Зидине, керамичка пећ и много римских гробова у Великом Виру на Јасеници, суд са 200 римских царских новчића на старој прузи за Смедерево, испред Крушева) можемо закључити да је у његовим локалитетима постојало веће римско насеље“ - бележи историчар Дарко Ивановић указујући на присуство римске цивилизације.
Цела Горња Мезија па и плањански крај доживљавају падом Римског царства пустошења од многобројних германских и азијских племена. Похарали су ову област Хуни, Остроготи, Херули, Сармати, Лангобарди. Доласком словенских племена долину Мораве су најпре населили Ободрити (Бодрићи), после њих Бугари, па Византинци и Мађари.
Тек 1284. године, у време Немањића, Доња Јасеница улази у састав Старе Србије. Мађарски краљ Ладислав ову земљу је даривао свом зету краљу Драгутину. После распада Српског царства ова област припадала је Лазару Хребељановићу, а након Косовског боја и пропсати српске државе, Доња Јасеница улази у састав деспотовине којом влада Стефан Лазаревић и представља значајну област чешће помињану у документима и историјским списима јасеничког краја.
