Брдо Чукара, повезује градски део насеља Плана са Бугаријом и Радовањем. Са врха се пружа поглед на фабричке димњаке, путеве и стамбене блокове...
У више наврата српска раја је подизањем устанака покушавла да се одупре вишевековном турском ропсту. Широм Србије, хајдуци и хармбаше потпомугнуте кнезовима и виђенијим људима поробљене српске територије, зпалили су пламен устанка који је кренуо почетком 18. века, читаво столеће пре него што је Карђорђе дигао угњетано робље у Орашцу и означио почекат краја моћне отоманске империје.
Турци су 40-тих година 18. века поново организовали управу у обновљеном смедеревском санџаку. Објавили су помиловање за побуњено становништво и избеглом и прогнаном народу дозволили да се врате на своја огњишта. Вероватно је тада настало садашње насеље Плана, каже историчар Дарко Ивановић, смештено у Селишту, на данашњем путу за Велико Орашје.
Из тог периода потичу и приче о Аџи - бегу, моћном и богатом читлук спахији чија је територија захватала добар део данашње општине. Имања су му се простирала на атар Старог Села, Новог Села, Велике Плане, Радовања, Ракинца, Мале Плане и Марковца. Паланачком паши припадала је долина Јасенице и чувене Везирове ливаде.
Силном и богатом Аџи - бегу ни турске власти нису могле ништа. Претпоставља се да је у младости био истакнути јаничар и да их је јунаштвом задивио и задужио за период који је искористио да се обогати и постане силан и моћан. У поменутим селима је завео страховладу. Убијао је и кажњавао смрћу без икаквог разлога српски живаљ, силовао девојке и жене. Једном је казнио побуњене виђеније Плањане, одвео их на брдо изнад Грабовачког потока, а тај потез по једном од њих, мештани касније назваше Милијин брег, по убијеном вођи побуњеника.
ПРЕДАЊЕ
По народном предању Аџи-бег се стационирао у самом центру села, око 400 метара од данашњег средишта насеља. Кула са високим чардаком била је заштићена шанцем и зашиљеним кољем да би био безбедан од могућег напада хајдука или побуљене раје. Турски силник није био строг и осоран само према српском живљу него и према својим најближима, па и самом сину коме је изван села саградио конак и оделио га од свог домаћинства. Чардак његовог сина је касније назван Беглучина и као посебан део села у народу је био познат под овим именом. Територија сина злочинца Аџи-бега налазила се у атару данашњег Новог Села.
Зулуми моћног турског изасланика самог султана помињу се изван Аџибеговца. Остало је передање да су пострадали сватови из Бугарије на Голом брегу где је са својим пандурима Аџи-бег посекао 30 голобрадих младића. На месту где су одржаване игранке, просидбе и свадбе, касније зборови старијих људи, никло је гробље са каменим споменицима у знак сећања и вечног помена страдалој младости Бугарије. Мештани овог краја су причали да су људи који су се у већем броју досељавали из Бугарске и остајали на овој територији, после слома Првог српског устанка, око 1813. године, наилазили су на надгробно камење због чега овај део насеља назваше Чукара. На бугарском иначе „чука“ значи „каменита височина, или зараван“.
Термин чука за брдовит део насеља сусреће се често и у другим местима широм Србије. Чукарицу имају Београђани, Чукару житељи Чачка, Крагујевца, Ћуприје, Бора, чак и Сремских Карлововаца у подножју Фрушке горе.
Предање чува још једно сећање на недужне младе жртве из периода турског ропства. Данашње новоселско гробље носи назив Жаово као сећање на пострадале младиће и девојке који су убијени на овом месту пре више од два столећа. Старо и младо сакупило се на заветину о Ђурђевдану код цркве. Играли су коло и веселили се празнику одвајкада посвећеном пролећу и младости. Неко је дојавио Турцима у Паланци да су окупљени на овом месту и да безбрижно играју и певају. Паланачком паши је ово био добар повод да направи покољ због убиства Аџи – бега што је приписано раји као злодело и узурпирање турске власти. Послат је одред јаничара са буљубашом на челу да угуши весеље. Сабљама и камама насрнули су на голоруку српску младост. Секли су их у налетима, а борбени младићи нису дозволили да погину без отпора. Без оружја, пуни снаге и гнева због турске одмазде, насрнули су на њих и борили се до последње капи крви.
По причама које су се преносиле с генерације на генерацију поубијани су сви Турци, а на српској страни преживело је неколико младића да проносе вест о покољу и јунаштву раје. Родитељи су сутрадан на истом месту, у кругу црквене порте сахранили своју поубијану децу и ово место доби назив Жаово. И данас се тако зове.
ИСТОРИЈА
Истражујући овај период живота становништв аџибеговачке мукаде под Турцима, историчар Дарко Ивановић, наишао је на податке о убиству Аџи – бега. У једној од прича које су сачуване кроз предање зулумчара и омраженог тиранина убио је Савко Милосављевић, предак породице Бановић из Новог Села. Живео је у периоду од 1760. године до 1839. Разлог је био освета због насиља над девојкама и женама овог краја. Приповеда се да је свако вече морала по једна девојка или жена из села да иде у Аџибегов чардак. Кад је једне вечери дошао ред на Савкову сестреу, он то није могао да дозволи. Прикрао се кули обесног Турчина и одрубио му главу. Да га не ухвате и погубе целу фамилију и спале село, одметнуо се у шуму. По другом казивању, Савко је убио Аџи- бега са својом хајдучком четом у потезу Магареће главе, на улазу Старог Села, делу насеља које и данас носи ово име у народу и земљишним књигама.
На турску владавину подсећа још неколико топонима у овом крају. Извор недалеко од Карауле у Радовању, у близини „Царског друма“ и данас се зове Хајдучки бунар. На овом месту су се окупљали хајдуци, доносили плен и делилим га раји. И овде су имали једну од колиба где су неретко засноћили и одатле одлазили у нове походе и препаде на Турке. Дубоко скривени у шумама подизали су колибе у којима су проводили само по једну ноћ бојећи се одмазде и потказивања. Позната су им била коначишта у шумама Баничине (у Кошарњи), Главашевим шумарицама у Крњеву, Видовачи у Водицама, Гају у Бугрији...
Доћан, плодно земљиште испод ауто-пута, добио је назив по надолазећој води. Дрко Ивановић оправдање за овај термин налази у Вуковом речнику – што значи доћи, дошла вода. Из тог периода су и делови староселског и орашанског атара: Пањевац, Липовица, Барајевица, Плавково, Кључ, Јашак, Млака, Вучак, Трбуш поље...
На Караулској коси спомиње се село Дервен, за које кажу да је некада било рудник угља, а у новојим казивањима житеља Купусине неретко се наилази на податак да је у овом засеоку Радовања, или Ракинца, постојало рударско окно и да мештани тачно могу да покажу који део села је некада експлоатисан као рудник дрвеног угља.
