Црквина у Бугарији голица машту и буди интересовање археолога
Да ли ће икада бити разрешена дилема шта се налазило некада давно код столетног храста који су мештани у стара времена, нарочито у периоду између два рата, посећивали као свето место, радознало се питају житељи Бугарије, једног од најстаријег насеља општине Велика Плана. Трагови указују на дупле темеље цркве брвнаре, а ископани делови керамике више указују на то да је извор у непосредној близини био посећен и цењен као лековита вода, него да се налазимо на локалитету изузетне вредности.
У Бугарији, на локалитету Црквине, код бунара фамилије Барјактаревић, стручни тим Народног музеја из Смедеревске Паланке, по одобрењу Регионалног завода за заштиту споменика културе Смедерево започео је ископавање у јулу 2011. године. Намера је била археолога да се утврди да ли се у непосредној близини записа налазила богомоља или неки други објекат из периода настанка насеља, с обзиром на чињеницу да овде мештани честонаилазе на делове керамике, остатке цигала и камена који су могли бити постаци неке грађевине.
Некада су мештани обрадом земљишта били изненађени даровима земље. Наилазили су на стари новац, металне крстове, делове врча, неретко и на црепове и цогле. Дубоким орањем дошли су до римске водоводне цеви због чега су постојале индиције да је ово место имало значаја и у доба римског царства.
ЦРКВИНА У БУГАРИЈИ
По казивању староседелаца Бугарије, дуго година су мештани долазили код трокраког храста у чијој шупљини се таложила вода за коју су веровали да лечи од разних болести зато што не омета раст и развој столетног стабла. Умивали су се „светом водом“, остављали новчиће за срећу и неретко даривали времешно дрво разним предметима. О томе сведочи Мирослав Барјактаревић, на чији је предлог отпочело испитивање земљишта око храста и бунара, места на којима се наилази на трагове историје.
На кори дрвета које је годинама третирано као запис урезани су равнокраки крстови, укуцана је по која икона, закачен резбарен дрвени крст, на њему бројаница, виде се делови тканине од свадбарских пешкира, све заједно, рекло би се амајлије новијег датума.
По тврђењу археолога НенадаШошића, кустоса Паланачког музеја, сондирањем терена дошли су до још једног слоја камена изнад постојећег темеља на североисточној страни. Овај призор указао се археолозима приликом пажљивог уклањања слојева земље са терена који је указивао остацима зида на постојање неке грађевине. По изгледу темеља, старости камена и облику основе грађевине, то би требало да значи, по речима археолога, да је овом месту била саграђена црква мањих размера. Богомоља се из неких разлога урушила или је пренета на друго место. На њеним основама је подигнута у каснијем периоду још једна црква, вероватно брвнара из 18. или с почетка 19. века. Темељ је грађен белим каменом из мајдана на Караули у Радовању.
Како је малтера било само у горњем слоју, за изравнавање темеља, без трагова у земљи о зидовима постојећег објекта, намеће се закључак да се не ради о грађевини од тврдог материјала. Због само неколико кованика, зарђалих гвоздених ексера већих димензија, нађених копањем темеља, претпоставља се да је црква брвнара растављена и пренета на неко друго место, не у журби, него лагано плански да се сачувају сви делови објекта. О којим габаритима још се поуздано не зна све док се не испрофилишу све четири стране темеља на којима је почивала грађевина.
АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА
Копањем на локалитету Ненад Шошић и сарадници, студенти археологије на Филозофском факултету у Београду, пронашли су делове керамике из не тако давног периода – највероватније 17. и 18. века. Како су се овде налазуили природни извори воде, мештани су вероватно оставили трагове посуда са којима су они носили воду, због чега ови налази немају неки велики значај.
Те године су радови започети и прекинути. Више се није настављало због недостатка средстава, али се не одустаје од даљих ископавања под стручним воћством археолога. Знатижеља је присутна код мештана, још више стручни тим који се нада да ће се у наставку радова открити оно најважније – шта се на овом месту налази, ком периоду припада и шта се догодило са објектом који је некада постојао на овом месту, ма каква му је намена била. Остаје блага доза незадовољства извођача радова што локалитет нема већи значај и што резултати обављених ископавања не указују на трагове далеке прошлости, још више што у том случају неће наићи на одобравање Завода за заштиту споменика у Смедереву и надлежних државних служби да се усмере средства у наставак радова на локалитету.
Историчар Дарко Ивановић, у монографији о Великој Плани, Црквину описује као место на коме су, по предању, Турци порушили 1813. године цркву до темеља. То је био период одмазде након побуне раје у Првом српском устанку. Ту се данас наилази на мало и велико камење и кречни малтер, бележи локални хронбичар, а по казивању житеља Бугарије на овом месту је у време владавине деспота Ђурђа Бранковића и градње смедеревске тврђаве, подигнута црква (1428 – 1430). Народ је кулуком превозио камен са каменолома у Караули, истог места одакле је вађен камен за Копорин. „Уз пут су људи, да би олакшали товар, на овом месту остављали камен. Временом је гомила расла, те кад се накупило доста камења, мештани подигоше цркву.“ Не зна се коме је она била намењена – посвећена. По неким причама могла би бити даривана св. Магдалени, Марији из Магдале, а по другим казвањима, прихватљивијим за мештане, могла би бити посвећена Св. Ани, мајци пресвете Богородице.
РАНО ХРИШЋАНСТВО
„У непосредној близини срушене цркве налазе се римске водоводне цеви, што може указати на некадашње присуство раног хришћанства. Болесници су и у овом веку долазили у Црквину да се умивају водом која је капала са беле лозе, уверени у њену лековитост. Слично је било са водама других црквина и цркава као што су Покајница, Видовача у Водицама, Копорин“ - пише Ивановић.
У непосредној близини срушене цркве налазе се римске водоводне цеви које су одводиле воду из Црквеног потока у неку римску вилу или мање насеље. Данас се овај простор налази под шумом и не обрађује се. Према мишљењу проте др Радомира Милошевића, у питању је манастир Ваведење код села Буковице, у Ломничкој нахији која се помиње у турском попису из 1572. године када је имао два монаха.
„Треба истаћи да се раније поменута црквина налази у близини Буковичког потока. Насеље Буковица било је смештено на ушћу Буковичког потока у Рит (отока Јасенице) а његово гробље код данашње Буковичке ћуприје на Паланачком путу.
Гробље је уништено копањем земље за плањанску циглану. У Буковици се сада приликом ископавања проналазе кости, прстење, грнчарија, цигле, шљунак и камење са Карауле. О томе је писао Јован Ердељановић 1908. године. Народно предање нас обавештава да је Буковица страдала у епидемији куге или колере. Преживели мештани се населише у неготински крај где основаше село Јасеницу“.
