ОГРАНИЧЕНЕ ИЗВОРНЕ МОГУЋНОСТИ ИСТОРИЧАРА

О Великој Плани из наjстаријег доба српске историје

Милош Ивановић, доктор историјских наука, рођен у Великој Плани, део својих истраживања посветио је коренима својих предака настањених у јасеничком крају.  Као историчар бави се у највећој мери средњевековном прошлошћу, у том контексту неки радови односе се на прошлост Велике Плане када Плана није била позната под садашњим именом. Како је овај крај географски припадао Српској држави у том смислу дотиче се података који шире гледано, кроз Поморавље и Подунавље, представљају предмет историјског истраживања завичаја. 

На основу постојеће археолошке грађе  и анализом доступних артефаката ова територија била је настањена у неолиту, затим су ту боравили Трибали, а у 6. веку пре нове ере простор су настанили Келти. У доба Римљана, данашња територија општине Велика Плана ушла је у састав провинције Горње Мезије, а након пада Римског царства у састав Византије. Заузимањем Смедерева 1459. године, Турци освајају читав простор, а из њихових дефтера се види да је током 16. века постојало више насеља око Велике Мораве и доњег тока реке Јасенице. Северна Србија припала је Хабзбуршкој монархији након Пожаревачког мира 1718. године и баш на том простору оформљена је у каснијем периоду Краљевина Србија. Велика Плана се први пут спомиње 1724. године, под именом Плана, али након аустро-турског рата се гаси. Биће обновљена као насеобина у другој половини 18. века доласком већег броја породица са Косова и Старе Србије.

- У раду за зборник на основу скупа одржаног у Смедереву посвећеном значају Подунавља у држави кнеза Лазара бавио сам се овом темом. Сматрао сам да је значајно истаћи када наш крај постаје битан за српску државу, а то је уствари тај период друге половине 14. века када се полако становништво сели из оних области које су Турци угрожавали на југу тадашње српске државе, данашњег Косова и Метохије и Македоније и постепено све више насељава овај део Србије. Тада кнез Лазар у своју титулу уноси Подунавље. Наравно, нисам први који је то уочио, али сам настојао да кроз један рад мало истакнем ту чињеницу – каже историчар и додаје да би се могло још у том правцу истраживати, али су на жалост изворне могућности ограничене. 

МОРАВА И ЈАСЕНИЦА

- Најпре треба рећи да је значај овог краја условљен његовим географским положајем, који опредељују близине две реке  -  Велика Морава и Јасеница. Мало је података када је реч о раној средњевековној историји овог краја, како подаци говоре, што морамо да имамо увек у виду. Терен који нас окружује  је био слабо насељен у десетом и једанаестом веку. Први пут делови овог крај, вероватно у 12 веку,  улазе у састав српске средњевековне државе, за  време владавине Стефана Немање, да би коначно били саставни део овог краја тек  у 13 веку,  у време браће, краљева Милутина и Драгутина, и у њеном саставу остаће до пропасти српске државе  1459. године.

Serbian Despotate 1423

Истражујући у овој области на основу анализа доступних докумената, пре свега османске турске грађе, Ивановић каже да читав крај можемо поделити у две области. Један је припадао области Кучево, чије је средиште било Смедерево, обухвата крај северно од реке Јасенице, док је територија јужно од реке Јасенице, данашња Велика Плана, и још нека насеља, као што је Старо Село које се звало Метохија, припадала крају који је гравитирао утврђењу Некудин, које је у то време, један кратак период, било престоница српске средњевековне државе, као што је и Смедерево од 1430. до  1459. имало исту улогу. У 15. веку, истакао је у свом казивању др Ивановић, крај се боље насељава и путописци говоре да има добрих намирница, да се у њему производи добро вино и да има повољан географски положај.

Значај тог краја ће остати и у време турске владавине. Након 1459. године, постојаће нахија Кучево са седиштем у смедеревској тврђави и нахија Некудим са седиштем у истоименој тврђави. Наводе потврђују подаци из турског дефтера од 1476 -77. који нам говоре о насељу Источник, данашњи Точак,  који је имао 13 кућа. Има података и о насељу Старо Село са 20 кућа. Занимљиво је истаћи да је највеће насеље у овом крају било Милошевац са преко 240 кућа, у једном периоду чак  300 домаћинстава, што значи да је у неком моменту имало и преко хиљаду житеља, и то су врло значајни подаци који нам осветљавају историју овог краја. Као податке историчари су наводили и број удовичких кућа, што је сведочило и о томе колико се гинуло у ратовима и бунама и колико је која кућа имала мушких глава. Река Дунав, на потесу од  данашње Гроцке до самог ушћа Велике Мораве представљала је северну границу Смедеревске власти. Овим делом границе  Кучево се наслањало на подручје јужне  Угарске.

СМЕДЕРЕВСКИ САНЏАК

На основу до сада саопштених подтака јасно је да се и данашњи великоплањански крај налазио усаставу ове власти. Интереснтно је истаћи да је Милошевац представљао највеће сеоско насеље у читавом Смедеревском санџаку са 242 потпуна и два удовичка домаћинства, према дефтеру за истоимену област из 1476/8.године. Својом величином истицало се у то доба и Трновче. Може се претпоставити да су ова насеља постојала и пре пада Десптовине под турску власт.

102 smederevo fortress smederevska tvrdjava1

- Подвлачимо још једном да све речено о границама власти треба узети са резервом, поготово када се зна да подела територије санџака на нахије није била довољно чврста првих  двадесетак година по његовом оснивању. Са наше стрне можемо додати да је списак власти на територији Деспотовине далеко од коначног. Од насеља која и данас можемо идентификовати у великоплањанском крају, дефтер за смедеревски санџак из 1476/8 помиње следећа села: Ливађе (вероватно данашња Ливадица), Крушево, данас заселак Великог Орашја, Лозовик, Кудреч (потес у селу Крњеву), Ораш (можда садашње Велико Орашје) и Гамзово (потес у атару села Крњева).

Заједничко за Смедерево  и   Голубац је да су у то време били градови од  изузетно великог стратешког значаја, како за Србију, тако и за суседне  велике силе,, Угарско краљевство и Османско царство. Оба града лежала су на Дунаву,  који је одувек важио за битну природну границу. Последњих година постојања Деспотовине Смедеревска  и   Голубачка власт су чиниле значајни део њене целокупне територије. Турци су освајањем тих крајева стекли значајне   мостобране за своје продоре  у Угарску и уопште даље  ширење  у Европи – написао је у свом раду др Ивановић, а ми овај део издвајамо као значајан за поимање поделе територија Србије у деспотовине, након најезде селџука на Балкан. 

- Претпостављам да ће колеге које се баве више османском историјом у оквиру једне монографије презентовати своје најновије резултате када је у питању истраживање о слабо познатној историји овог краја у турском периоду.  За неколико година, нешто и мојим трудом и залагањем других колега , надам се да ћемо допунити наша сазнања и верификовати оно што је до сада добро речено и урађено – закључује излагање др Ивановић.

НЕКУДИМ – СРПСКА АТЛАНТИДА

despotИ

Средњовековни град Некудим, деспота Стефана Лазаревића, касније и деспота Ђурђа Бранковића, формиран крајем 14 и почетком 15. века на подручју данашње Смедеревске Паланке, у селу Придворице, вероватно је једини град који живи у легенди и историји, а да од њега ни цигла није пронађена до данашњег дана.

Име места Некудим први пут се у српској историји помиње за време владавине деспота Стефана Лазаревића. Град је касније, у време владавине деспота Ђурђа Бранковића био “варош власти”. За време његовог деспотства у Некудим су долазиле бројне делегације Дубровчана и Млечана, Угара, Грка, Турака, што говори да је град тада, поред Београда, био српска престоница, центар војно-административне области (Некудимске власти). Од раније је познато да се Некудим,налазио код данашњег села Придворице, а Церовац је такође припадао његовој власти..

Први и до скоро непознати податак о тврђави Некудим (Castrum Nicodem) потиче из једне повеље угарског краља Жигмунда из 1389. године.

Етимолошки посматрано Некудим код Келта значи “тврђава од дрвета” или “дрвена тврђава”, а у турском језику реч паланка има значење утврђења или тврђаве ограђене дрвеним кољем, односно палисадама.

То значи да у лингвистичком тумачењу, у једној и другој култури, назив имена престонице и садашњег местау непосредној близини некадашње тврђаве, имају исто значење. Једно место у два језика и код два народа која су се срела на нашим просторима, Некудим и Паланка су два име за једно исто место.

Након османског освајања Србије 1459. године, формирана је нахија Некудим, док је само насеље Некудим постало мање село – 1476. године бројало је 12 кућа. Некудим се налазио код села Придворице, југозападно од Смедеревске Паланке због чега се може претпоставити да је садашње име насеља дато да би се скренула пажња путнику намернику на историјски значаји и постојање на тој локацији места које је било двор српског владара из периода отоманске владавине.

Min Kultura2