Шта значи Плана и шта би све могло да значи име насеља чији трагови датирају из времена турских освајања
Нема поузданих историјских података о настанку насеља чије се име помиње тек у 17 веку. Због тога је тешко утврдити када је подигнуто и у ком потезу данашње територије општине Велика Плана су први становници кућили куће. По неким белешкама ране насеобине биле су везане за долину реке Мораве где су се лоцирали први житељи овог краја. Због честих поплава временом су су се иселили на безбеднији део територије око Гложе и Буковице.
У старом градсом гробљу наилази се на споменике из друге половине 18. века, али исти трагови историје сусрећу се и на Буковичком гробљу заједно са остацима неких зидина из истог периода што наводи на закључак да су се истовремено формирале насеобине у овим деловима данашње територије општине Велика Плана.
Постоје различита тумачења назива Велике Плане и више легенди које су се сачувале у предањима потомака и списима историчара овог краја. Записујући о лепотама Србије, људима и догађајима с почетка 20 века, Миливој Гавриловић забележио је легенду о Великој Плани. По његовим записима у доба турске владавине, на простору између Цариградског друма и реке Јасенице, почев од Узун ћуприје испред Паланке, па све до великоорашког атара, простирала су се поља и ливаде, које су касније добиле име Везирове ливаде. Ту се налазило велико пландиште, гај за стоку у хладу, по коме је село добило име.
Реч Плана, бележи локални историчар, Дарко Ивановић, означава равно земљиште, а у латинском језику planus значи раван. У попису насеља северне Србије из времена аустријске окупације од 1718. до 1739. године Велика Плана није споменута, бар не под овим именом.
Крајем пак истога века аустријски војни обавештајци, који су обилазили Србију у циљу прибављања података о њеним насељима и саобраћајним везама, споменули су у својим извештајима село „Плано”, удаљено један час хода од Аџибеговца. По њиховим белешкама било је то мало село од 14 хришћанских кућа, смештено на једној узвишици, које се уздиже изнад једне сасвим питоме долине.
ПОРЕКЛО НАСЕЉА
Плана може да буде женско име од миља – скраћено од Планинка, а на то указују архивски подаци о досељавању становника у овај крај најездом Турака. Многобројни топоними брда, потока и насеља на Копаонику носе назив Плана, бележи локални хроничар Боривоје Перић у „Моравским свитањима“, а у Топличком крају постоје насеља Велика и Мала Плана. Копорићи су насеље испод Копаоника, манастир Копорин је у непсоредној близини Велике и Мале Плане. Истражујући порекло и име насеља, професор Милија Ђорђевић из Смедеревске Паланке, сматра могућом претпоставку да су придошли Плањани са Копаоника и јужних крајева око Топлице поновили име места.
Бавећи се анализом топонима неки су ишли толико далеко доказујући да се места истог имена налазе у Ирској и Непалу. У Протоколу таксила Смедеревског дистрикта из 1734. године место уз Цариградски друм, између Јасенице и Мораве, означено је као Плавна, што би требало да значи да се налазило на плавном земљишту.
Назив Плана Велика се одомаћио с почетка 19. века. Јован Гавриловић је сачинио „Географијско- статистични речник Србије“ и у издању из 1846. под овим именом обележио насеље које данас носи име Велика Плана. Јован Ердељанин записао је далеке 1908. да народ не зна да објасни име Плана. Прикупљајући етнолошку грађу Шумадије тврдио је да је насељу дало име становништво збегова из Буковице и Селишта, пошто се склонило и настанило по луговима.
Гордана М. Милетић у свом раду “Смедерево и околина у путописима страних путописаца 15, 16. и 17. века” нигде не наводи неки податак за Велику Плану. Само се наслућује из описа других топонима да су путници на исток пролазили кроз овај крај који територијално припада Великој Плани.
“Путујући трасом Цариградског друма путници су најчешће ишли у два правца: један је водио преко Смедерева, а други преко Колара, па се ова два места најчешће и помињу у путописима. Нажалост, у белешкама страних путника који су путовали Србијом нема много података о Смедереву и околним местима, јер су многи само прошли овуда без задржавања.”
Најстарије путне белешке о Смедереву и околини које су њој биле доступне потичу из друге половине петнаестог века из забелешки француског племића Бертрандона де ла Брокијера и турског државног службеника Дурсун-бега.
“Први је 1433. прошао кроз Србију на повратку с путовања на Исток и оставио белешке о пределима кроз које је прошао, као и о деспоту Ђурђу, његовим синовима и неким обичајима. Други аутор је османски државни чиновник који је учествовао у неуспелом походу Махмуд-паше на Смедерево 1458. године. За 16. и 17. век карактеристична је жива путничка активност становника европских земаља, посебно оних из вишег сталежа који су из различитих побуда кретали на путовања по Европи и далеким земљама Истока. Од половине 16. века појављују се и прва упутства и приручници, који не само да информишу будућег путника већ и усмеравају његову пажњу.”
Подручје Велике Плане није археолошки истражено, нема трагова праисторије, али се обрадом земљишта наилазило на предмете млађег каменог доба. На падинама Карауле у Радовању пронађено је неколико фрагмената камених секира и један неолитски бат од белог камена пешчара.
Овим крајем пролазила су бројна племена са севера на југ, из северног Подунавља на Балкан. На време честих миграција бронзаног доба указује пронађена шакаста гривна у Старом Селу. У гвозденом добу овде су живели Трибали, и на њихов боравак указују нађени предмети. Сменили су их Келти, а сва ископана грађа као сведок постојања насеобине из периода пре нове ере, чува се у Народном музеју у Смедеревској Паланци.
РИМСКО ДОБА
На римско доба и војне логоре уз пут Via Militaris, који је ишао десном обалом Мораве, упућују делови римских водоводних цеви, бронзане фигуре Меркура, Ескулапа и Баха, ископане у Старом Селу, сачуване у Народном музеју у Београду, римски новчићи, опеке, делови за керамичке пећи, терме и гробнице.
У време велике сеобе народа, плањански крај, као и цела Горња Мезија, доживеће пустошења Хуна, Острогота, Сармата, Лангобарда...
Непотпуна је слика о средњевековним насељима великоморавске долине. Да су људи били сконценртисани у овом потесу потврда је средњевековни манастир Копорин из 1402. године, задужбина Деспота Стефана Лазаревића. Плану помиње и стари путописац, Антун Вранчић, 1553, под називом Ливаде. Кретао се на путу за Цариград Моравским путем и у његовим белешкама сусрећемо се са појмовима и локалитетима који и данас носе исти назив: Моравин рукавац, Ломница, Селиште, Караула…
Аустријанци су по освајању северне Србије вршећи попис 1717. годину у смедеревски дистрикт убележили 19 насељених места, међу њима Ливаду, Лозовик, Милошевац и Плану. У писаним изворима Велика Плана се под називом Плана први пут помиње 1724. Десет година касније бележи се да има 26 кућа.
Аустријски географ Лангер за време аустријске окупације северне Србије израдио је географску карту 1739. године на којој су уцртана готово сва садашња насеља око Мораве. У рату Аустрије и Турске, 1737-1739, Србија се поново запалила устанком чији је пожар пошао са Косова, и још једном је због потпуног хришћанског пораза, постала предмет турске одмазде. Како пише Дарко Ивановић, вероватно је тада Плана смештена у Селишту, око Великог Орашја, нестала као насеље. Народ се поново нашао у збеговима. Мали број мештана, углавном старијих и немоћних, крио се по шумама. Ови сведоци аустријске власти вратили су се на попаљена огњишта да би са досељеницима чекајући повратак својих наставили континуитет села.
Столеће касније, у забелешкама Феликса Каница наилази се у више наврата на помен Велике Плане новијег доба. Најчешће као саобраћајне дестинације на железничкој траси и насељима дуж цариградског друма. “Испред уредне станичне зграде, која је прилично удаљена од села, промет је необично жив; на овом саобраћајном чвору који, свакако има лепу будућност, лако се може уочити како европски начин одевања, нарочито међу радницима, потискује шарено сељачко одело.” У архивама су историчари пронашли податак да је 1844. године Велика Плана имала 477 пореских глава. Толико пореских обвезника нису имала у том периоду многа среска места и данас неки градови у околини, па ни многа окружна места у Србији.
Велика Плана је краљевим указом 30. априла 1924. проглашена варошицом.
ЛЕГЕНДЕ
Два сеоска насеља општине Велика Плана, Старо и Ново Село, потичу од Аџибеговца, села које је често помињано у дефтерима турске царевине. Име је добило по Хаџи бегу који је живео у том крају. По предању био је преке нарави. Једном се разљутио на рају, окупио виђеније људе из села, повео их према Радовању и на једном узвишењу изнад Копорина их погубио. По једној од ондашњих жртава брег се зове Милијин, или Милин брег.
Једну од легенди овог краја забележио је летописац Смедеревског Поморавља, Миливоје Гавриловић. „Између Новог и Старог Села налази се потес Жаово. На пар стотина метара од данашњег гробља пронађен је темељ неке старе грађевине. Легенда каже да је ту некада постојала црква. Једном, о неком празнику, код цркве је било доста младежи. Изненада бану Турци, опколе сав тај народ и ставе под нож, да нико жив умакао није. Од жалости због тог догађаја место је названо Жаово“.
Уз Цариградски друм смештена су села која легендама чувају сећање на турско ропство. Од Ракинца према Купусини, на споредном путу ка Рачи и Паланци, који су Турци користили као пречицу до карауле у Радовању, једном су хајдуци пресрели харачлије, побили су их и отели им прикупљени порез. За одмазду војска из карауле и Паланке покупила је житеље ових села и погубила их на истом месту. По месту где су Турци искасапили српаку рају, брдо се зове Касапница.
У новијој историји за ово брдо је везана још једна легенда. Купусинци су се често шалили да и они, као житељи већих градова и варошица, имају своју касапницу. За време Првог светског рата, Андрија Живојиновић из Купусине, био је заробљен на Церу и послат у Сегедин. У заробљеништву се у њега, наочитог и лепог момка, загледала млада Мађарица Бежика. Да би је освојио, Андрија је причао како се живи у његовом селу и како имају касапницу. Поласкана лепим причама Бежика по завршетку рата крену са Андријом у Србију. Није било касапнице, ни раскошног живота, па ипак Мађарица оста у селу. Изродила је седморо деце, четири сина и три кћери. Лепо је кувала разна јела, није било свадбе и весеља а да на њему није кувала Бешка. Село је деценијама касније остало на десетак кућа. Данас у њему живи само неколико старачких породица. У селу је до пре пет година био само један ђак, бројно стање ништа није боље ни данас.
