Према последњем попису становништва које је спроведено 2011. године у нашој земљи 17,3% грађана егзистира као једнородитељска породица. Овакве заједнице чине један-самохрани родитељ и његово једно дете или више деце. Најчешће су то мајке оскудног материјалног стања приморане да се боре свим средствима за њих и њихову будућност.
Живот у једнородитељским породицама свим члановима је пун многобројних тешкоћа, не само током одрастања, када су најпотребнија оба родитеља за правилан раст и развој психе деце, него и током већег дела животног пута. У већој или мањој мери присутне су бројне нелагодности и неправде по децу и самохране родитеље са последицама којима би друштво могло и требало да посвети већу пажњу него што је прописано законским и моралним нормама.
Све што као обавезу у брачној зајеници поделе оба родитеља, у самохраним породицама се терет свали на једног, најчешће мајку, што је велика неправда, када се ради о разведеним браковима и остављеним женама. Из тих разлога су очекивања од државе и друштва много већа него што су законски бенефити и принадлежности намењене овој рањивој категорији становништва.
У правном смислу самохрани родитељ се сам стара о детету због тога што је други родитељ преминуо, није познат или је лишен родитељског права судском одлуком. Према овој дефиницији самохрано родитељство би требала да буде уставна категорија која ужива посебну заштиту, али је у пракси позиција самохраног родитеља условљена јачином и снагом воље оца или мајке да се сами, појединачно и здушно боре за свако право које могу да оствари за своју породицу. Услов је да су добро обавештени, у противном, требало би да их неко упути на институције у којима ће тражити заштиту.
Постоје и самохрани родитељи који се сами старају о детету иако је други родитељ жив и није лишен родитељског права, али из фактичког разлога не обавља своје родитељске дужности. У већини случајева је то мајка која након развода остане сама са дететом, а отац из неког разлога прекине контакт са бившом супругом и дететом, фактички представља случај самохраног родитеља, иако се у правном смислу она не може сврстати у ту категорију, чак ни најширим могућим тумачењем важећих прописа.
ПРАВА САМОХРАНИХ РОДИТЕЉА
Самохрано родитељство није прецизно одређено, истичу правници, чак ни системским законом који уређује питања из породичног права, већ се у зависности од права које родитељ жели да оствари, на том путу достизања правде упознаје са појмом самохраног родитеља, схватајући да се различито тумачи и да зависи од бројних околности у којима се нађе.
Са установљеном дефиницијом или без ње, под самохраним родитељем се може сматрати родитељ који се у правном или фактичком смислу, сам стара о својој деци. То је довољно да би се са свих аспеката говорило о тешком положају свих оних који се у било којој ситуацији осете погођени овам констатацијом – бити самохрани родитељ. И буквално, сам брине и храни своју децу.
Правна заштита кроз међународна документа и Устав Србије указује на чињеницу да уколико покрену неки поступак у судском спору или неким другим регуларним путем могу очекивати да ће се ствар решити у складу са правом и важеђим законима.
Суочавајући се са бројним проблемима и изазовима, који су најчешће социјално-економског карактера, самохрани родитељи су најчешће принуђени да решавају стамбено питање, изборе се за материјану сигурност, ускладе живот и пословне обавезе са потребама деце. Ако немају кућу или стан, нису запослени, не примају редовно алиментацију од другог родитеља у великом су проблему. Није занемарљива истина да је приметан, и те како, недостатак помоћи другог родитеља и у васпитавању и подизању детета и постизања равнотеже између породичних и пословних обавеза. За велики број наведених проблема не постоје адекватна законска решења, али, важно је знати, одређени правни оквир постоји.
МЕЂУНАРОДНА ПРАВА
Позивајући се на међународна документа оличена у актима светски признатих институција, УН, Савета Европе и ЕУ, успостављени су принципи заштите самохраних родитеља који се односе директно на забрану дискриминације према основама брачног и породичнг статуса, кроз заштиту породице, где се сврставају и породице са једним родитељем, а наравно и кроз одредбе о посебној заштити деце и обезбеђивању услова за њихов правилан развој.
Према тексту Милана Предојевића, са веб странице poslovi.infostud.com, наводимо у овом тексту неке од основних ставки неопоходних за појашњење ситуације самохраних родитеља.
„Повеља УН и Универзална декларација о људским правима, као и друга документа ове светске организације прокламује принцип забране дискриминације према породичном и брачном статусу, принципе заштите материнства, деце и породице. Конвенција Међународне организације рада о једнаком тертману за раднике и раднице са породичним обавезама обавезује државе да развију услуге социјалне заштите које ће помоћи запосленима са породичним обавезама, те да у складу са својим могућностима пропишу мере које ће овим категоријама запослених омогућити одсуствовање са рада и поновно укључивање у рад. Такође, породичне обавезе не смеју да буду разлог за престанак радног односа, што је све веома важно за самохране родитеље“.
У Републици Србији правна заштита самохраних родитеља регулисана је чланом 66. став 1. Устава Републике Србије којим се гарантује посебна заштита породици, самохраном родитељу, мајци и детету, у складу са законом. Наведена одредба Устава упућује да се заштита самохраних родитеља обезбеђује посебним законским прописима којима се прописују њихова права.
Постоји низ стратешких докумената који декларишу спремност државе да се посвети решавању проблема који су од значаја за самохране родитеље. Што се тиче прописа, постоји немали број закона којима се директно или посредно регулишу права родитеља уопште, па и самохраних родитеља, међутим, пракса је нешто друго, тврде сви они који се налазе у овој групаци недовољно заштићених и прилично угрожених људи примораних да се боре за оно што би требало да представља ствар која се подразумева и о којој не би требало расправљати и полемисати.
ИСКУСТВА САМОХРАНИХ РОДИТЕЉА
На основу разговора са неким од родитеља који врше самостално родитељске дужности и обавезе, најчешће истицан проблем је материјална ситуација. Мајка једне тинејџерке (М. Н), незапослена, са пензијом од покојног супруга, није у могућности да обезбеди нужне трошкове за њу и дете. Плаћа стан, нема могућности да оствари попуст на струју, телефон, комуналне обавезе, не добија бесплатно уџбенике, нити је у предшкослкој установи могла да оствари попуст на смештај и рекреативну наставу. Приморана је да ради послове који јој се понуде, често за зараду код приватника која је неретко испод минималца.
Радећи на одређено, преко агенције, у некој од друштвених фирми не може да добије уговор на дужи период, не зна да ли ће поново бити ангажована, да ли ће уговор бити на основу јавних радова, где су примања знатно нижа, или по основу привремених и повремених послова, са нешто већом зарадом. Послодавац врло често, због уштеде, не склапа уговор који обухвата почетак или крај обрачунског периода који падне за викенд или у време празника, па је и по том основу за неколико дневница мања зарада.
У обавези је да ради суботом и прековремено због чега није у могућности да се посвети васпитању и одрастању детета. Ако не прихвати понуђене услове, остаје без прихода који су преко потребни за режијске трошкове. Када се ради о будућности детета, без сталног запослења, није у ситуацији да размишља о школаринама, студирању и усавршавању талената које дете поседује и жели да развије.
Самохрани родитељи истичу да ни по ком основу нису у приоритету у односу на друге родитеље и да се никога у друштву и држави не тиче ако нису у могућности да сервисирају рачуне, лече се изван државних здравствених установа у којима не ретко нису у могућности да добију компчлетну здравствену заштиту.
Додатно отежавајуће околности прате самохрану мајку (А. С) која ни после 10 година рада у друштвеном сектору није добила стално запослење. Предност су, по њеним речима имали кандидати по основу страначке припадности, због чега је морала да ради као испомоћ у кући без стажа и осигурања, бави се додатним делатностима, препродајом робе, сезонским пословима и да од тих прихода школује децу. Притом трпи насиље од стране бившег мужа алкохоличара.
М.С. је мајка троје деце, самохрана, корисница социјалне помоћи. Располагала је средствима која јој по закону припадају на основу материјалне ситуације, без посла, куће и економске сигурности, помоћи другог родитеља и шире породице. Ако би прихватила привремене и сезонске послове, остајала би без редовних прихода за социјално угрожене, није била у могућности ни да се пријави за послове у оквиру конкурса јавних радова, а без образовања и стручне спреме није имала шансу да добије боље плаћени посао. На разговорима код потенцијалних послодаваца није наилазила на разумевање да ради искључиво у преподневним сатима због бриге о девојчицама.
Отац двеју девојчица, А. А, који није био у материјалном шкрипцу, имао је све предуслове да деца припадну њему у парничном поступку који је уследио након развода, пуне три године борио се да добије родитељско право бриге о деци иако је било очито да мајка нема довољно капацитета да се о њима стара. Тим пре што је била психијатријски болесник, насилна у васпитавању девојчица и жеље деце да буду додељена оцу.
Много је оваквих и сличних примера, још више оних поносних и скромних мајки које не желе јавно да говоре о својим проблемима због чега би друштво морало да се у већој мери посвети заштити деце и родитеља како би се рађале нове бебе, а мајке биле ослобођене страха да ће у случају развода или самохраног родитељства уз помоћ институција извести на пут дете које не сноси одговорност што је рођено у немаштини и браку без љубави, разумевања или материјалне сигурности.