Анализом резултата истраживачког тима на пројекту „Култура рађања и партнерски односи у Србији“ Института за социолошка истраживања Филозофског факултета Универзитета у Београду у сарадњи са Центром за маме 2017. године, дошло се до податка да већина мама у Србији зарађује мање од 300 евра месечно. Овај податак говори и више него довољно о ситуацији већине жене остварених као мајке у овом делу Европе. Њихова примања преточена у динаре била би негде око просека у Србији, мало више него вредност минималца који се тренутно исплаћује, а знатно мање него примања жена у државама у окружењу, још мање него у Европи и већем делу света.
Након непуне три године није се битно променила слика која сугерише тегобан живот велике већине запослених мајки у нашој држави и непосредном окружењу. Још је трагичније што си ни у блиској и даљој будућности неће догодити битне промене у корист ове групације становништва Србије.
Најмању зараду од једва 150 евра остварује 14,7 одсто запослених мајки у Србији, од 150 до 300 евра прима 46,9 процената српских мајки, од 300 до 500 не више од 29 одсто мама, од 500 до 700 само 5,9 одсто, а преко 700 једва 3,4 одсто мајки, а да притом ни оне не обилују луксузом и не живе раскошно.
Овим истраживањима утврђено је да само 4 одсто очева је пристало, уз сугестију супруга, силом прилика, или се пријавило по сопственој жељи, да користи породиљско одсуство.
Алармантан је податак у оквиру овог истраживачког рада да 39,5 одсто разведених мајки не прима алиментацију, 36,8 одсто жена морало је да покрене судску парницу за алиментацију, док 20 одсто жена не прима редовно ову принадлежност иако су оствариле право на редовна месечна примања у складу са приходима другог супружника преузимањем бриге о деци у бракоразводној парници.
Овакви резултати спроведеног истраживаеа на узорку од 1.560 мајки показују да су и даље мајке у Србији прилично угрожена категорија жена, посебно оне које се сврставају међу самохране родитеље.
Један од аутора пројектних активности Нада Секулић рекла да је истраживање показало и да је један од озбиљних проблема у животу жена остваривање животног баланса између посла и приватног живота.
"Додатни проблем је да терет приватних послова и даље пада пре свега на жене. Уз све то, имамо колизије више различитих родних политика на нивоу државе, укључујући популациону политику која женама практично поставља захтев да рађају, не обезбеђујући неопходне услове за срећно родитељство", рекла је она представницима медија на презентацији резултата истраживачког тима.
Сумирањем одговора испитаница истраживање је наметнуло закључак да млађе жене имају већу патријархалну оријентацију према друштву него старије, као и да је од сваке пете жене приликом разговора за посао тражено да се изјасни да ли намерава да рађа, што је законом забрањено.
Према њеним речима, једно од истраживања показује и да данас млађи очеви имају тенденцију да преузму више бригу о деци него што су то чиниле генерације њихових очева.
"Међутим, то није само ствар добре воље. Жене су мање плаћене и онда она узима боловање или одсуство јер већи приход долази од мушкарца", рекла је она, што указује на чињеницу да су жене и у овом погледу у извесној мери зависне од мужева који неретко подвлаче ову ставку као разлог да буду поштовани и цењени као носећи стубови брачне заједнице.
Јована Ружичић из београдског Центра за маме истакла је у прилог теми да се маме сусрећу са много проблема - од радне дискриминације до немогућности успостављања животног баланса.
Да би жене биле мање дискриминисане, Ружичић сматра да је прва ствар која треба да се мијења - менталитет и начин размишљања.
Истраживање је имало је за циљ боље разумевање положаја и улоге мајки у Србији, стицање сазнања о непосредним искуствима мајки, истовремено је омогућило презентацију њихових ставова и мишљења о проблемима друштвене подршке материнству, планирању родитељства, партнерству и рађању.
На основу ових података могло би се очекивати да друштвена заједница, надлежне институције и ресорна министарства од чијих програма зависи даља судбина и побољшање положаја ове угрожене групације становништва, озбиљније се позабаве проблемима самохраних мајки, материјално угрожених породица на чијем челу је најчешће жена и помогне им да родитељство буде уживање, а не борба за голи живот.
Под оваквим околностима, када већина мама својом платом не може да подмири ни основне потребе породице, тешко би се могло разговарати о побољшању демографске слике Србије и повећању наталитета у градовима у којима живимо.
