Међу руским породицама које су се у време ширења комунизма и Октобарске револуције, протерани из царске Русије као белогардејци, обрели у Србији при крају и по завршетку Великог рата, нашао се и професор Анатолиј Кесељ. Интелектуалац широког поља интересовања, добар човек у души, благ и способан учитељ не само руског језика и физике, него и животних вредности, начина живота и свега што је успутна етапа одрастања деце и омладине.
---------------------------------------------
Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат листа МОРАВА ПРЕС и портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019. години Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
----------------------------------------------------------------
Заједно са својим ђацима, гимназијалцима, школске 1952/3. године радном акцијом за обнову земље професор Анатолиј Кесељ подигао је школски парк у гимназијском дворишту, касније и градски парк у центру Велике Плане, преко пута кланице. Генерације ђака памте га као добричину, професора који је подстицао најбоље у њима, трудио се да постану добри људи.
Градски парк, зелена оаза у центру Велике Плане, заоставштина је послератних генерација које су се потрудиле да на клупама испод дебеле хладовине платана, липа и по неког четинара путници одморе, родитељи доведу децу да се играју са другом децом, момци и девојке, тек закорачили у живот осете прве нежности, пензионери на миру прочитају новине и размене ставове са својим исписницима. Навикнути деценијама на његово постојање и присутност не приметимо лепоту и благодати које нам нуди, значај постојања стабала испод чијих крошњи може да се предахне од дугог пешачења, напорног рада, размишља у тишини, размене речи са познатим и непознатим комшијама, сања усред дана на клупама које крију безброј прича из живота сваког од оних који су макар свратили да се надишу свежег ваздха, науче децу да уживају у природи.
На све то је мислио професор Кесељ кад је започињао акцију подизања зелене оазе усред центра вароши. Као да је овим активностима испунио давношњу жељу да уградњом себу у овај део места које је одабрао за старост и вечно боравиште обезбеди себи споменик за живота.
Сећања сада већ времешних учесника акције у пошумљавању градског парка и планирању простора за стазе и цветне леје крећу од почетка педесетих година када је гимназијски професор Анатолиј Кесељ, Рус пореколом, са својим ђацима подигао себи за живота најлепше спомен обележје – парк у гимназијском дворишту, са високим боровима и градски парк са платанима, четинарима и у оно време ретким биљним врстама.
Тражећи податке о човеку кога се радо сећају прве генерације плањанских гимназијалаца, у монографијама о Гимназији и Великој Плани, професора Дарка Ивановића и Жељка Ђуровића, наилазимо на белешку о професору Кесељу. Рођен је 1891. године у Змејској, завршио је студије на Лазаревском институту (Филозофски факултет) и допунио учитељске испите у Земуну у периоду од 1923 – 1933. године. У Србији се обрео у време Октобарске револуције, 1918. године и ту остао до краја живота. Започео је каријеру као тузлански васпитач, наставио као учитељ у Великим Црљенима, Дучини, Тополивнику, Заклопачи, Гроцкој, Ритопеку, Симићеву, а последњих девет година радног стажа у Великој Плани од 1950. до 1959. Умро је у Великој Плани десет година касније.
Професор Кесељ припадао је старом типу просветних радника, бележи хроничар Дарко Ивановић, истичући да је био вредан, радан и одговоран. Поседовао је ауторитет професора који се поштује, али никада није био строг и непопустљив. Волео је децу и професуру, рад са децом био је неприкосновен за њега. Генерације ђака су га обожавале и дивиле му се. „Анатолиј је окарактерисан као типични руски интеелктуалац, угледни грађанин и у животу практичан" - бележи о професору Кесељу Дарко Ивановић.
О угледном професору Кесељу његови ученици чувају драге успомене и топла сећања на период када им је предавао предмете из обавезне наставе и подучавао их разним стварима из живота. Од њега су добијали прва сазнања о европским метрополама које је обишао или о њима научио из књига, о земљама света које су им биле далеке и недоступне. Држао је приватне часове ђацима из руског језика и других предмета и никада није наплаћивао услуге. Приближавао им је руску књижевност, преводио им класике, доприносио да сазнају више о култури блиског словенског народа. Учио их свему што је знао и умео.
Био је мост међу генерацијама руске и наше деце, давао ученицима адресе вршњака из Русије, преводио писма и текстове, усмеравао их ка правим вредностима живота. Предавао је руски језик и физику, подучавао генерације руској уметности и историји, давао поуке о пољопривреди.
Сећања на професора Кесеља, човека са широком и племенитом словенском душом чува и Властимир Михајловић, дугогодишњи члан позоришта „Масука“, сакупљач података о старој Плани и Плањанима, догађајима који су обележили живот бројних генерација предратног и послератног периода вароши у којој се примало све што је било на известан начин ново и напредно.
- Професор Кесељ је био драг и племенит човек. Никада није подизао глас нити је имао потребе да батинама или виком реализује оно што је замислио. Волели смо га и поштовали. Био је узор и пример, професор и отац свима нама, саветник и педагог. Није му било важно да само учимо и стичемо знања. Трудио се да уз образовање добијемо онај део васпитања који нас чини људима, одговорним и вредним поштовања. Тражио је да одлучни и храбри корачамо кроз живот, будемо хумани и солидарни, способни да доносимо одлуке сами и да се не стидимо онога што радимо и говоримо. Много смо научили од њега учећи и радећи истовремено – присећа се својих школских дана и рада на уређењу градског парка његов ђак Властимир Михајловић.
Др Љиљана Марковић Јанковић се сећа професора као изузетно поштеног и доброг човека који је водио рачуна да оцени праведно и подстакне код ђака жељу да се образују.
- Читао нам је и преводио разне текстове, давао нам адресе ђака из Совјетског Савеза, подстицао нас да се дописујемо са њима и стичемо пријатеље међу Русима. У живом сећању ми је остао његов топао и дубок глас, његова љубав према нама.
Годину дана после смрти професора Анатолија Кесеља, 1970. године, његови бивши ученици, ондашњи угледни грађани Велике Плане, покренули су акцију за подизање споменика човеку који је задужио културу овог краја. Успели су да обезбеде средства, дозволу и простор за спомен обележје омиљеном професору и његовој супрузи Милојки, учитељици у градској школи. Сматрали су да су се овим чином на достојан начин одужили професору који је оставио дубок траг у њиховим животима, истовремено и граду у коме је провео последње деценије живот. Тако је и парк живо сећање на њега, место које надилази време и простор, које ће и будућим генерацијама ђака бити исто оно што је био ондашњим и садашњим - место за сусрете и растанке, пољубце и уздисаје.