четвртак 24. октобар 2019.
"Идите, и нека вас по љубави вашој знају да сте моји ученици"! Господ нам је дао што ни један човек не може узети: слободу да исповедамо име Његово, и љубав, да у име Његово волимо и будемо вољени. Сви који то чине, апостоли су Христови, јер испуњавају највеће заповести Његове...
Вођени, и призвани љубављу, у освит новог дана кренусмо на пут - са вером да је од Господа, у част Свете Петке, благословен. Са надом да ћемо макар и једно лице озарити срећом, али и сведочити да свако, малим искораком из свакодневне учмалости, може бити другом на радост.
Низали су се километри кроз уснулу поморавску равницу, сунцем пробуђену маглу дуж нишке и лесковачке котлине, непредвидиву клисуру импозантног јужног крака Коридора 10, јутарњу тишину Сурдулице. Већина од путника намерника по први пут је залазила у ове крајеве...
Боје јесени, у свој својој раскоши, учиниле су да успон уз серпентине очас буде савладан. Стижемо на раскршће путева: ка Риду, и даље, ка Стрезимировцима и Божици. Са Промаје пуца видик на језеро које је многе опчинило својом јединственошћу...
По договору, тамо нам се придружују људи из Горске службе који су нам указали на ову породицу, и упућујемо се ка циљаном одредишту - Власини Округлици. Не знамо шта да очекујемо. Знамо тек да је реч о породици са седморо деце која се доселила из Сурдулице, и којој смо, Божјим промислом, и ми сами послани.
Велико и лепо уређено школско двориште, кућа која с пута заклања школску зграду, попакована дрва припремљена за зиму, цвеће, опране дечје ствари суше се на планинском сунцу. Дочекује нас породица Стевановић: млада жена са шестомесечним Луком у рукама, Михајло, близанци Александар и Александра. Мирјана, ђак првак, у школи је, као и Емилија, предшколац, Вељко,син из претходног брака њеног супруга Мирослава тренутно је одсутан. Ту је и дека, помаже око цепања дрва. Помало смо затечени енергијом која зрачи из ове храбре жене, њеном ведрином и позитивним ставом.
- Трудимо се да деци обезбедимо најпотребније у оквиру наших могућности. Хвала Богу, нису гладни ни жедни, ни боси, али нам свака помоћ, поготово у храни, добро дође. Супруг нема сталан посао, ради као возач и надничар. Захвални смо школи која нам је понудила овај стан, и председнику општине Сурдулица који је омогућио да се кућа среди. Услов за наш боравак овде је да деца иду у ову школу - каже Валентина.
У непосредној близини школе, у просторијама месне канцеларије, смештена је још једна породица, са троје мале деце. Они нису били отворени за дружење и разговор, али је нешто од помоћи коју смо допремили, њима однето.
Одлазимо и до осмогодишње школе која носи име мештанина академика Ђорђа Лазаревића, почасног доктора београдског универзитета и првог председника Југословенског друштва грађевинских конструктора, а која данас броји тек осморо ученика. "Ремети" мало наставу која се одвија у топлим и пространим учионицама наша мала "делегација", изазива дозу позитивне радозналости од куда и са каквим намерама долазимо. Наилазимо на топао пријем од стране директора Ненада Стошића и запослених, разговору никад краја...
Испраћени од наше хероине, која се расплакала када смо јој даривали икону светог Димитрија, њихове крсне славе, крећемо даље. Зове Власина, својом од Бога дарованом лепотом, да је упознају, упију и са собом у срцима, ноздрвама и мислима понесу путници намерници - до поновног сусрета. Размењујемо утиске, испуњени радошћу што смо, како рече отац Предраг Поповић, вођа ове мале експедиције "помогли када је требало, а, даће Господ да ова деца одрасту и постану људи који ће мењати свет".
Зато, хвала свима који су помогли у овом малом подухвату и донирали новац, намирнице, одећу, обућу, хемију, јер, да поновим речи оца Предрага с почетка овог текста: Господ нам је дао што ни један човек не може узети: слободу да исповедамо име Његово, и љубав, да у име Његово волимо и будемо вољени. Сви који то чине, апостоли су Христови, јер испуњавају највеће заповести Његове...