Каква је судбина деце без родитељског старања?

„Прве слике која нам падну на памет када помислимо на децу смештену у домове, углавном се односе на причу Чарлса Дикенса “Оливер Твист”. Јадна, напуштена, прљава и невољена дечица – стереотип је који нема више никакве додирне тачке са стварношћу.

Иако их трагичне околности, немаштина, социопатско понашање стављају у позицију да морају да промене своју породичну средину, честе приче о успешности ових малих а великих бораца, дају нам наду да у нашем друштву увек има места за разумевање и подршку“ – овако започиње један од текстова у којима су актери приче деца без родитељскг старања..

Број породица заинтересованих за чување деце у порасту последсњих година

Пооштрени критеријуми за добијање деце на чување нису смањили интересовање хранитеља да се баве овим позивом. Без завршене обуке и строге контроле надлежних служи центра за социјални рад није могуће преузети дете из Центра за породични смештај и усвајање у Милошевцу. Милошевац и даље остаје једно од најсигурнијег уточишта за децу без родитељске бриге.

СЕЋАЊА БИВШИХ ШТИЋЕНИКА

Често се у Милошевцу окупе бивши штићеници некадашње дечије колоније, последњих деценија Центра за породични смештај и усвајање. Вуче их носталгија и жеља да поново виде људе са којима су одрастали; да дођу у место за које их вежу лепе успомене, захвалност и сазнање да су ту провели део живота спремајући се за нова искушења. Одатле су одлазили у загрљаје сопственим родитељима, враћали се природној породици или били принуђени да почетак новог живота искушају сами на неком дргом месту, без заштите и пружене руке за подршку и ослонац. Готово сви са сетом говоре о периоду када су незнајући зашто ни како су остали без родитеља, главног ослонца у животу, били принуђени да одрастају у туђим кућама. Овде у Милошевцу, где их је пут нанео и прст судбине усмерио, добили су нове родитеље, велику породицу, браћу и сестре по судбини.

Хранитељице Милошевца су годинама у назад показивале и доказивале да могу све и више од тога. Успешне су запослене жене, добре мајке, суприге вредне љубави и поштовања, марљиве домаћице, едуковане хранитељице, амбициозне предузетнице, савремене жене ... Постижу све то радећи савесно било који посао коме су посвећене и све остале који су део свакодневних обавеза једне жене на селу. Стижу и не одустају, не жале се и не одлажу обавезе за наредни дан. Модел понашања младим хранитељицама су старије од којих уче и угледају се на њих.

Није живот у свим селима Србије тежак, пун обавеза и једноличан. У Милошевцу је боље него у другим мањим местима, рећи ће сви житељи овог насеља са око 3.400 становника које је током девет деценија постојања Центра за породични смештај деце без родитељског старања збринуло и однеговала више од 6.000 деце без родитељске бриге. Многи од њих су након пунолетства остали да живе код хранитеља, ту где су одрасли засновали породице и сами постали хранитељи.

Из ресорног министарства кажу да је Србија у врху земаља по оствареној деинституционализацији деце. Скоро половина деце на смештају у хранитељским породицама се по одласку из хранитељске враћа у сопствену породицу. 

Деинституционализација (ДИ) je, иначе, процес систематичног преласка са система резиденцијалне бриге и збрињавања у институцијама на систем бриге о особи у породичном окружењу, уз коришћење услуга и служби подршке у заједници. Основна сврха деинституционализације је спровођење системских промена које би требало да омогуће пуно укључивање корисника система социјалне заштите у све сфере живота у заједници.