Доживети стоту

Они су били део стогодишње прошлости Позоришта „Масука“

Дуга је листа глумаца који су својим наступима у представама исписали историју једног од најстаријих и најутицајних аматерских позоришта у Србији. Одавно су изван сцене, пре много времена или недавно отишли у вечност, неки од њих заборављени иако су значајан део себе уградили у позоришни живот поморавске вароши на далеко познате по култури и уметничкој манифестацији у којој се одавнина, непун један век, одвија жива комуникација између публике и глумаца. Присећајући се њихових имена и улога у којима су се појављивали пред публиком захвалићемо им се овим путем за допринос развоју културе Велике Плане. Азбучним редом то би изгледало овако:

Оснажене девојке боље прихватају животне ситуације у којима се налазе

Кружне посете у оквиру пројекта „Света речи“ партнерским школама у Крагујевцу, Бору и Деспотовцу

Девојке из крагујевачке, борске, деспотовачке и великоплањанске средње школе након реализације вишемесечног пројекта „СНАЖНО ДА ЖОВОТУ! ОСНАЖИВАЊЕ ДЕВОЈАКА ЗА ПРЕВЛАДАВАЊЕ ЖЕНСКЕ НАУЧЕНЕ БЕСПОМОЋНОСТИ“, који реализује УГ „Свет речи“ уз подршку Екуменске иницијативе жена, Фондације „Филиа“ и Министарства спољњих послова Савезне Републике Немачке, оснажене су да самостално доносе одлуке, размишљају без утицаја околине о својим будућим позивима, поштују своју личност и боре се за равноправност полова. Пројекат им је помогао да гласно и јасно изражавају своје ставове о животу и свему што се (до)тиче њихових права и одлука, могу да буду лидерке и да снажно корачају ка својим циљевима.

Род и родна равноправност тема о којој се све више прича

Пројекат „Света речи“ усмерен на пружање подршке средњошколкама да се ослобођене стереотипа охрабре за самостално доношење одлука о сопственим животним питањим даје очекиване резултате

Девојке из Велике Плане, Бора, Крагујевца и Деспотовца едуковане на новом пројекту „Света речи“ довољно су оснажене након едукација, радионица и рада са менторкама да се знањем и чврстим ставовима о својим вредностима боре за циљеве које су зацртале. Вршњачке едукаторке из партнерских школа на пројекту „Света речи“ су сва стечена знања на тренинзима успешно пренеле вршњакињама у својој средини и тиме идеју о женској родној равноправности прошириле на више стотина девојака из поменутих средина које су се упознале са значајем теме и пројектним активностима који је имао за циљ да оснажи девојке да буду своје, да самостално доносе одлуке и не трпе штетне утицаје околине.

Доживети стоту

Представа може да почне када Љуба да знак

Позориште нису само глумци и редитељи, писци текстова, мајстори светла... Целовиту слику позоришне уметности допуњују људи иза сцене, сценографи, бински радници и остали сарадници који својим залагењем доприносе да на премијери све фунционише беспрекорно.

Позориште „Масука“ имало је среће да уз редитеља Виту Стефановића има Виту сценографа, човека који је својим вишеструким талентима могао да режира, глуми, осмисли и постави сценографију, одабере музику, предложи светлосне ефекте, креира мизансцен, нацрта путању којом ће се кретати глумци док су на сцени. Њему као сликару и ликовном педагогу није било тешко да пронађе најбоље могуће решење за функционалну позорницу, да кулисама и костимима дочара епоху у којој се одвија радња сценске поставке и да тако осмишљен простор изгледа као соба, судница, бојно поље или железничка станица... Његова свака сценографија била је покретна слика, изложбени простор који је имао задатак да помогне глумцу да говором и покретима дочара у омеђеном простору радњу око које се одвијају заплети и расплети драмског текста.

Доживети стоту

Портрет глумца који је био некрунисани краљ комедије, Србислав Срба Миџин

Ни њега више нема. И он је на оној небеској, сунчаној страни улице, у којој се засигурно наставља позоришни живот јер је за сваког од њих, бивших чланова Позоришта „Масука“, било где да им се зауставила душа, позориште значило увек нешто више од игре, живот цели. Посебно ако тај живот траје краће од просечног века старости човека са наших простора. Срба Милошевић Миџин (1949 – 2002) није стигао да иза себе остави више глумачких улога, одиграних и можда режираних представа него што је уписано, не више од тридесет, поред његовог имена у летопису и каталозима представа за 53 године живота. Највеће успехе постигао је као комичар, играјући роле које се памте, посебно у скечевима за Турнир духовитости, где је сопственим креацијама, без консултација са тимом на сцени импровизовао и скупљао поене уз аплаузе и одушевљење публике.

Доживети стоту

Портрет свестраног уметника

Јован Илић – Јова (1949 – 2004), дугогодишњи члан Позоришта „Масука“, један је од оних глумаца из плејаде Масукиних великана сцене, који је дозволио да га кроз живот свом снагом води уметност. Вишеструко надарен био је по опредељењу глумац, по таленту рецитатор, по унутрашњим поривима поета, ревносни ученик који је као учитељ из добрих намера стечена знања здушно преносио на млађе. Подучавао је као цењени ментор децу и школску омладину казивању стихова, режирао представе за њих, покретао културне манифестације,осликаво камење и ћерамиде, уређивао летње позорнице,правио склуптуре у камену...Писао афоризме, објављивао сатиричне приче, сачувао позоришну документацију од заборава.