ГЛУМЦИ У АНЕГДОТАМА
„Комедијаши и комедијанти“ на позоришној сцени, духовите шаљивџије и занимљиви људи у стварном животу
Запамћене су и сачуване бројне анегдоте које сведоче о духовитим сценама ван позорнице, ведром духу глумаца и њиховим догодовштинама. Радо се препричавају на седељкама у клубу, када се актери шаљивих прича присећају свега што је некад било. Ветерани су били махом учесници, а ови млађи знају за догађаје из њихових прича па их зато радо препричавају. Наравно, као у свим народним приповедањима која се преносе с генерације на генерацију, неко увек нешто допише, нацифра да све изгледа још занимљивије и симпатичније. Најчешће су креатири тих лудих ситуација били Вита, Влада Тасић, Влада Ђурић, Жира Деда, Ђокица Миљковић и за промену неко од осталих сталних чланова Позоришта.
***Кад је долазио код нас као гостујући глумац Милош Жутић, био је смештен у хотелу, имао пун комфор, било му је све обезбеђено што доликује једном глумцу националног значаја. За изласке и неки провод који би њему, човеку који је прошао свет, оставио утисак није било лако определити се. „Водили смо га где год је било прикладно да буде на вечери једна таква величина“ – причају глумци. Једном је Влади пало на памет да га одведе у кафану „Зора“. Звала се по жени тог имена, а не по рујној зори, како су многи били у дилеми и због тога је погрешно наглашавали. Тамо, атмосфера за штимунг, виолина и хармоника, домаћа атмосфера, храна као код куће. Био је одушевљен, причао је свима о томе. И домаћини су били поносни, држали његову слику на зиду. Када је умро, дошла је Катарина, његова и Цецина ћерка, тражила је да оде у кафану „Зора“. Донела је виски и рекла „ово ми је отац оставио у амантет да донесем пиће и захвалим се у његово име, причао је да се никада није лепше провео него те ноћи код вас.“
Имао је слободу, причао је годинама после тога, потпуну приватност, био је одушевљен пријемом и амбијентом. Невероватно лепо се осећао у правој српској кафани.
***Са Мирком Бабићем играмо у Крушевцу. Волео је вињак, у то време је пио прилично. Пре представе је изразио жељу да идемо у Рубин, да посетимо фабрику и наздравимо за почетак. Одемо тамо, питају шта ћете да попијете. Он по инерцији усред Кушевца наручује Навипов вињак.
Кад смо припремали представе у Радовањском лугу, Љиља донесе из „Навипа“ вињак, два картона, да имају глумци и гости за месец дана. За десет дана нема ништа. Где је, пита онако, реда ради. Појма немамо, а сви знако ко је главни кривац што су флаше празне.
***Драган Николић велики господин, на сцени и ван сцене. Спремали смо се за снимање „Црног Ђорђија“. Играо сам Штитарца, Гага је тада пристао да дође за неке симболичне паре. Сместили смо га код Шише на Морави, друштво су му правили Ђоле Донић и Блокар. Обезбедили су све за пиће, пријатну музику, домаћу храна... То је било за Гагу незаборавно. Звао је своје пријатеље да им се похвали где је. Одушевљавао се Моравом, шетао поред реке.
Ђоле се са њим спријатељио, шалили су се као стари другари.
– Није ти лако Драгане, колико си жена имао, а коликом си тек морао да одбијеш. Зато ја никад нисам пожелео да будем глумац.
***Влада је био генијалац за поређења. Кад је лоша представа само је говорио качамак и млеко. Просто, да простије не може да буде. Кад хоће да каже да је нешто било страшно послужи се метафором - био сам жут ко жуто плетиво. Било је са њим свакаквих догодовштина.
Опште је познато да су му смрделе ноге и да је тешко било глумцима да спавају у истој соби са њим. Кад смо били у Врању пријавили су ватрогасцима да их нешто гуши кад је изуо чарапе и изнео их испред врата. Дошли су ватрогасци по позиву, истински, нису били колеге глумци, мислећи стварно да се нешто десило, спремни да гасе пожар.
***Влада Матори је био добар део живота поборник алкохола. У једном периоду није могао без нечег жестоког. Ако не попије ништа дрхте му руке, кризира без пића. Да би сакрио од Вите да пије, носио је са собом флашу од коле. „Ово је мој сок, не дам никоме. Немој неко да је узео“. Ствварно нисмо узимали поштујући му године, међутим кад је Вита провалио да је у колу сипао вињак, и да је потезао кад год му дође да попије нешто, избила је револуција. Узимали су му чак и ципеле да не би излазио да купује пиће, али то ништа није вредело. Знао је бос да иде у кафану. Каже, „сви ме гледају, ја их уверавам да је то нормална ствар за мене. Ништа људи, тако сам навико“.
***Једне године, играмо представу у Кули, Републички фестивал. Важимо за фаворите. Надамо се да одемо у Требиње. Сат пред наступ Влада Ђурић – Ћале, ништа не пије. Шета нервозно, осврће се око себе, тражи некакву помоћ, ми не знамо шта му је. У једном тренутку буквално кризира. Бледи, руке му дрхте, не може да стоји на ногама.
Вита и остали забринути за његово здравље и представу приде, воде га код лекара. На срећу дом здравља у Кули је близу позоришта. Доктор затвара врата и остаје сам са Владом. За десет минута излази Ћале као нов. Као да се ништа није догодило. Ми питамо шта је било, он каже препорођен: „Доктор је одмах успоставио дијагнозу. Дао ми једну ђуловачу вињака и сад можемо да идемо. Представа може да почне.“
*** Давно, педесетих година послератног периода, често су глумци позоришне дружине „Масука“ ишли по оближњим селима да играју представе. Некад су то биле академије, игрокази, краћи програми са песмом и игром све у циљу уздизања сеоског културног живота у Србији и анимирања мештана да прате културна догађања. Говорио је својевремено Вита да су једном приликом играли у препуној сали сеоског дома у Крњеву или Трновчу, није се сећао баш тачно где. Пуцкета ватра, седе људи упарађени, чекају да почне представа. Кад је кренула нека сцена на позорници која се публици учинила неприкладом, почели су да вичу и гласно добацују шта глумци треба да раде. Псовали, саживели се са радњом на позорници. У једном тренутку се заплакала беба. Никако да престане. Устаје партијски комесар села са титовком на глави, у кожном капуту и чизмама. Опомиње да се смире. Галама још већа, дете не престаје да плаче.
- Подој то дете, је..м те па тебе, па да наставимо.
*** Били су глумци у том периоду соцреализма прави шерети на сцени и ван ње. Причао је Вита, гостујући у нашим радијским емисијама, како су се понашали на гостовањима. Од свега су правили шегу и забаву. Једном су пред наступ у Смедереву шетали главном улицом. Све мангуп, до мангупа. У једном тренутку жена је са унутрашње стране излога рибала стакло. Докон Њужа Дене, савио се као да подмеће задњицу. Изгледало је да му жена брише д..е. Занета послом није приметила шта се догађа док народ није почео да се окупља испред излога и да се смеје.
*** Влада Тасић је био по сопственом опредељењу задужен за морал и расположење глумаца на гостовањима. Смишљао је приче, увесељавао народ, измишљао сцене да би се смејали. Једном приликом догодила се ситуација која је дуго препричавана међу глумцима.
У Требињу, на Фестивалу фестивала, у хотолу где су били смештени глумци, неколико пута за редом су на менију имали рибу. Подносили су то стојички све док Влада није позвао конобара. Тражио је да му доведу главног кувара како би му се захвалио за храну коју припрема за госте. Долази човек из кухиње, на глави висока капа, кецеља везана око струка, прави правцати кувар. Каже Влада: „Свиђа ми се ваша скуша, али имам ја предлог за вас, како да буде још боља“.
Конобар знатижељно чека.
Ставите на шпорет тигањ са уљем да се греје. Узмете велики бели папир, намажете га масноћом, ставите добро посољену рибу. Поред поређате шаргарепу, кромпир, лук, паприку... и ређа тако сво могуће поврће. Кувар пажљиво слуша. Мисли стварно постоји рецепт.
- Кад то посолите – наставља Влада - и добро зачините першуном и вегетом, увијете све у онај намашћен папир и баците кроз прозор у три лепе... а тамо у оно уље, у тигању што се греје, ставите два јаја да се испрже на око да слатко једем нешто што волим.
Конобар је био одушевљен рецептом, није се наљутио, наравно. Спремао је глумцима сваки дан специјалитете са роштиња и питао како им се свиђа.
***Београдски глумац Лепомир Ивковић је по сваку цену хтео да игра Карађорђа. Љиља Дунда му није дала, није га видела као вожда. Пре тога су били у тој улози Јова, Моца, Небојша Кундачина, никако он. Кад није успео да измоли од Љиље улогу, оде код Јоце Арсића, тада је био председник општине, по помоћ. Пита га из душе, сав очајан.
- Што ми Љиља не да да играм Карађорђа?
Јоца му каже помирљиво, да се не увреди.
- Много си глават, не личиш. Не можеш да играш Карађорђа.
После неколико година ипак је играо. Донео је прасе да части екипу. Те године није била класична представа. Изводили су неки ревијални програм са етно музиком, рециталом и фолклором. Наступали су Бора Дугић и Светлана Стевић. Тада је Лепомир могао да буде Карађорђе.
***Сваки пут када се играла представа у Радовањском лугу, у јулу на дан Карађорђеве смрти, дешавале су се неке необјашњиво чудне природне појаве. Провала облака, муње севају, пуцају громови, као да се отворило небо. На сцени Милош Жутић, игра кнеза Милоша, Љубица је Горица Поповић. Да не поверујеш. Проломи се прасак, засија муња на небу баш у тренутку када се одиграва сцена Карађорђевог смакнућа. У тренутку када Љуба Пешић, у улози убице подиже секиру, почне да дува ветар као да је неко укључио вентилатор. Лишће лети на све стране. Ковитла се ветар као у пустињи, да се најежиш. У једном тренутку се појављује пас, усред представе иде уз вожда... После представе га теражимо, нема га нигде. Интересантне ствари су то, готово паранормалне. Причају глумци.
Казивања забележена из сведочења Ратка Кованџића, Лозанке Вељковић, Нене Бајић, Небојше Милосављевића и Зорана Митића.
