Доживети стоту
Стара глумачка гарда носи пријатна сећања на године проведене у Позоришту „Масука“
Портрет Властимира Михајловића Власте, глумца који је више од четири деценије прошлог века провео на даскама Позоришта „Масука“. Добитник је на десетине фестивалских награда, има Златну значку Културно просветне заједнице Србије и више кулских признања за најбољег лумца фестивала.
Власта је први пут ушао у Позориште са 19 година, док још глумачкo друштво „Масука“, иако је већ тада важило за значајну културну институцију, није имало своје просторије. Као тек свршени средњошколац, дошљак из власинског краја, пореклом са Модре Стене, једва навикнут на дикцију и поморавски говор, добио је прву улогу у комедији „Свет“. Пре тога глумом се „заразио“ у школској представи у улози Вука. Свидело му се како функционише позоришни живот, допало се и Вити како глуми, па је у истој години добио прилику да заигра у новој драми „Отац“. Годину дана касније игра у представи „Лицем у лице“, па у „Број 634“... „Сви моји синови“ су уследили 63, а потом су се низале улоге у сваком комаду који је био на репертоару Позоришта „Масука“. Биле су то плодне године за глумце и аматеризам.
Играо је споредне и главне улоге у представама: „Било их је седам“, „Лекција“, „Прозивка“, „Дим и људи“, „Ожалошћена породица“, „И плови бели облак“, „Сребрна кутија“, „Човек с Марса“, „Бикови и људи“, „Вир“, „Свет“, „Хитлер у падртизанима“, „Умирање земље“, „Дан одмора“, „Торта са пет спратова“, „Вук“, „Суд“, „Кривоклетници“, „Небески одред“, „Колубарска битка“, „Тетовиране душе“, „Полтрон“, поново „Вук“, „Судбине ратника“, „Мрешћење шарана“, „Сива боја разума“, „Косовски бој“, „Слово о Арсенију“, „На чијој страни“. Био је деведесетих година увек у глумачком тиму у драмама посвећеним животу и смрти вожда Првог српског устанка, што би укупно било више од педесет улога. Прва значајнија била му је у комаду Ивана Студена „Број 634“, где је тумачио лик Готфреја Каса.
Дуго је био позиван на манифестације, обележавање значајних историјских датума и догађаја тумачећи монодраму „Умирање земље“. Српски сељак Радоје доживео је више од стотину извођења, његова борба са поплавама, помахниталом Моравом и недаћама које загорчавају живот ратарима, остала је и данас у сећањима публике. У сељачком гуњу, са шајкачом на глави и мочугом у рукама, забаченом шареницом преко рамена, у гуњу и сукненим панталонама, пропутовао је целу Србију и пола Југославије. Говорио је надахмнуто, искрено из срца, са поморавско власинским акцентом који је додатно давао шарм и аутентичност сељачкој муци.
Михајловић је за дугогодишњи рад у култури и уметности српског аматеризма награђен Златном значком Културно просветне заједнице Србије осамдесетих година прошлог века. За тумачење ликова Јапанца и Павла у представама „Бикови и људи“ и „Полтрон“ проглашен је 73, и 87. године најбољим глумцем на Фестивалу позоришта Јужног Баната и Србије. Добио је 80. године награду за најбољу улогу на Републичком фестивалу у Кули тумачећи Јордана у драми „Суд“.
Властимир је током дугогодишњега рада у Позоришту „Масука“ режирао неколико представа. Највеће успехе остварио је позоришним комадима „И плови бели облак“, „Лекција“ и „Небески одред“. У „Лекцији“ је тумачио лик професора Хајдуковића, истовремено је потписао, осмислио и реализовао сценографију, а за неколико сеоских драмских секција урадио је представе које су биле запажене на фестивалима драмских аматера села. Љубав према уметности пренео је на старију ћерку, Ксенију Михајловић, која је била успешна рецитаторка, неколико пута учесница финалних вечери Републичке смотре рецитатора - 81. била је победница смотре у млађем узрасту када је говорила песму „Улична светла у кући“ Монгеја Вели Сероте.
Богату збирку докумената, записа, фотографија и белешки о култури и уметничком животу Велике Плане Властимир је оставио посленицима у култури који на основу његових сачуваних докумената могу да сачине комплетну монографију о позоришту, успесима рецитатора, наступима глумаца на „Турниру духовитости“ и почецима дуговечне манифестације Ликовна колонија „Покајница“. За њега је позориште од шездесетих па све до почетка новог миленијума, када је активно играо у представама, имало изузетно значајну улогу, по свему судећи главну после породице и обавеза на послу. Често је истицао да је сцена за њега у том периоду била најважнија споредна ствар у животу као што фудбал за многе представља инспирацију и надахнуће, тако је глума њему била предодређена низом животних околности.
Власта је један од ретких глумаца ветерана који се сећа некада значајних ликова позоришне уметности чији су животи, попут његовог тесно везани за даске које живот значе. Тих касних педесетих и шездесетих година прошлог века један од најзначајнијих књижевника, драмских писаца са ових простора био је Светолик Станишић, познатији под псеудонимом Иван Студен.
- Био је маркантан, крупан и висок, са бујоном црном косом. Некако горд и достојанствен. Његово држање примећено је међу стотинама других. Прави ерудита, познавалац културе и позоришне уметности, много тога смо од њега тада могли да чујемо и сазнамо. Деловало је као да нас при сваком сусрету нечему подучава – сећа се Власта.
- Некао је одскакао од наше мале средине, као да се није уклапао у обичан свет. Рођен је у Београду, тамо се школовао. Био је учесник народно-ослободилачког покрета током Другог светског рата, најпре као београдски илегалац, а потом и као борац на Сремском фронту, где је рањен и постао најмлађи рањеник Треће крајишке бригаде. После ослобођења послат је по партијској дужности на Косово, касније пребачен у Крагујевц, па у Велику Плану, учествујући у организовању културног живота у овим крајевима. И у томе је у потпуности успевао. Као да је оживео уз његову свесрдмну помоћ културни живот у нашој варошици која се тих година борила за напредак у свим областима. Кад је завршио мисију код нас, од 1973. па све до смрти 2008, живео је у Београду – присећа се Власта и подсећа на још неке моменте Студенове биографије.
Године 1951. Студен започиње књижевну делатност, најпре као песник и приповедач, а потом као драмски писац, какав је глумцима Позоришта „Масука“ познат и најзначајнији. Највећи успех постигао је драмом „Вожд“, која је 1968. награђена на конкурсу поводом стогодишњице Народног позоришта у Београду, где је исте године, истим поводом драма премијерно изведена с првацима београдског глумишта Петром Банићевићем, Браниславом Цигом Јеринићем, Јованом Милићевићем и Миром Ступицом. По овом драмском делу академик Станојло Рајичић компоновао је прву југословенску ТВ оперу - "Карађорђе" ("Семе зла"), која је први пут изведена 1976. године. Главну ролу, лик Милоша Обреновића, изводио је тадашњи доајен београдске оперске сцене, Мирослав Чангаловић.
Драма „Вожд“ посвећена Карађорђевој погибији први пут је изведена 1968. на сцени Народног позоришта у Београду, а код нас по Студеновом тексту 1991. године када је Јова Илић играо Карађорђа, а Влада Тасић Милоша Обреновића, Власта је добио прилику да тада игра Вујицу. Студенова драма „Број 634“ - посвећена употреби атомске бомбе, први пут изведена је 1958. на сцени Народног позоришта у Приштини, код нас 1963. године – Властимир Михајловић тада игра Готфреј Каса.
Друга његова драма „Вук“ објављена 1971, у издању предузећа Хермес из Смедеревске Паланке, играна је код нас 78, а обновљена 86/7. На наступима је Јова Илић побрао све могуће награде и похвале, са штулом и фесом обишао све веће градове и вароши ондашње велике Југославије и био позиван на манифестације у организацији дијаспоре Србије.
- Студеново најзначајније дело по оцени критике је свакако драма „Вожд“ која је нама Плањанима отворила пут ка признатим аматерским позориштима Србије позиваним да гостујемо разним поводима на сценама чак и професионалних позоришта. „Вожд“ за нас има још шире значење од овог истакнутог. Захваљујући овој представи родила се идеја да покренемо манифестацију „У славу великог вожда“ посвећену страдању вође Првог српског устанка. Баш на месту његовог погубљења, изводили смо незаборавне представе. Точак значајних догађања покренут је баш овом класичном српском драмом када смо деведесетих година у Радовањском лугу играли са професионалним глумцима сваке године по једну нову представу посвећену Карађорђу. Студенова дела извођена су у свим позориштима бивше велике државе, док смо ми били опредељени за три – „Број 634“, „Вук“ и „Вожд“. Са свим играњима остварили смо велике успехе – присећа се радо Власта.
Властимир Михајловић, један од малобројних глумаца ветерана који су имали част да раде са Витом, Владом, Владом Маторим, Јовом, Србом, подсећа да је још један наш суграђанин, др Љубиша Јовановић, дао значајан допринос развоју културе и позоришног живота Велике Плане.
- Др. Љубиша је у оном периоду када смо ми играли, уз Душана Ковачевића и Бранислава Нушића, био један од најзауступљених писаца на сцени Позоришта „Масука“. Драма „Дим и људи“ премијерно је изведена у сезони 69/70, годину дана касније „Бикови и људи“ којом смо изборили право учешћа на фестивалу у Кули, где је доктор освојио прву награду за драмски текст. Његову монодраму „Умирање земље“ изводио сам дуги низ година на бројним сценама широм Србије, док су његову драму „Узроци пропасти српске“, за коју је награђен признањем од стране Удружења драмских уметника Србије, играла нека професионална позоришта. Запажене сатиричне и хумористичке текстове доктор је писао током такмичарског циклуса „Турнира духовитости“. Тада је све врцао од хумора, радовали смо се сваком наступу, новим текстовима који су нас чинили препознатљивим на турниру по стилу, убојитим жаокама и глумачком умећу. Били смо тада на врхунцу аматерске славе – листа странице истрије глумац који је дао велики допринос да многи догађаји на „Масукиној“ сцени уђу у историју.
Власта се радо сећа још једног домаћег аутора драмских текстова чије је дело играно на „Масукиној“ сцени. Добрила Николић, песникиња, преводилац дечије књижевности са афричког континента, више пута награђивана књижевница на савезним и републичким конкурсима, рођена у Великој Плани, објавила је осамдесетих година драму „Пред земљаним вратима“. Премијера је изведена 14. децембра 1990. године код нас. Добрила је, између осталог, објавила романе „Време јагориде“ и „Бранко“, као и самосталну збирку песама „Зле воде“. Овај други роман посвећен је пријатељству и љубави према великом српском, трагично преминулом песнику, Бранку Миљковићу. Са њим је објавила заједничку збирку „Седам небеских кола“. Цео њен живот вртео се око овог Добрилиног сећања због чега је остала упамћена као велика неостварена Бранкова љубав.
