Доживети стоту
Кад деца постану глумци ветерани
Небојша Милосављевић растао је уз Позориште „Масука“ од седме године, провео у њему скоро пола века и у њему ће дочекати пензију. Позориште му је судбински предодређено.
- Од детета сам у позоришту. Прва улога била је у адаптацији бајке „Пепељуга“, са седам година, са 11 наступам са одраслима у комедији „Да ли ваша жена има чупаве ноге“, следила је „Фарса о храбром Науму“, а са непуних 14 сам добио значајнију улогу, прву велику, може се рећи главну, у драми „Мој тата социјалистички кулак“. Већ у „Тетовираним душама“ сам играо са ондашњим ветеранима – Владом, Јовом, Ратком, Владом Ђурићем... Мој идол је увек био и остао Влада Тасић – овако почиње прича о животном путу најнаграђиванијег глумца аматера у Позоришту „Масука“.
Играо је некада најмађи члан „Масукиног“ позоришта на овој сцени са мајком и својом децом. Последњих година је глумац и бински радник. Позориште је неизоставно саставни део његовог живота. Све у вези са њим везано је за сцену и око ње. У клубу је први пут пољубио своју супругу Ирену и њу заразио „вирусом“ позоришне уметности.
- Прву награду добио сам за представу „Орлови рано лете“ са Лепом Станковић, био сам тада други-трећи разред, играо сам Николицу са приколицом. На премијери, мој Жућко је имао више треме од мене, успаничио се од публике и побегао. Заменили смо га Медолином која је умела да ме прати. За њу сам увек имао шећер и цуцлу. Морао сам да се сналазим и још онда показао да имам дара да се прилагођавам различитим околностима. Освојили смо награду за најбољу мушку улогу на тада веома важном републичком фестивалу дечијих сцена. Ишли смо неким старим црвеним комбијем, било је забавно целом друштву са нашом приколицом. После су се низале награде. Много их има, нисам бројао. Задњих година готово непрекидно, у континуитету, невезано да ли се ради о епизодним или главним улогама. Имам их са свих сцена и такмичења: из Куле неколико пута глумац вечери или глумац фестивала, у Богатићу три за три значајније улоге – присећа се Неша и каже да и њему недостаје она права, Златна маска из Требиња.
Није имао среће да као Злтко добије вредну награду, буренце вина, или као Нена џак шечера, али никад се не зна. Његова каријера трајаће још барем двадесетак година. Тек је непуних пет деценија глумац аматер, ако се узме у обзир период када је занат учио од мамине пријатељице Лепе Станковић која је талентовану децу за уметност, глуму и рецитовање, окупљала у школским драмским секцијама, касније у Дечијој сцени Позоришта „Масука“.
- У позоришту сам са Сашком Вељковић најдуже играо, од 78. Заједно смо дошли, одлазили и враћали се. Цео живот сам практично провео овде, више у позоришту него у својој кући. За мене су то успомене које ме подсећају да сам увек био везан за позоришни живот и људе уз које сам одрастао и постао ово што данас јесан у потпуности посвећен позоришту. Крао сам занат од старијих, поштовао их и дивио им се. Сада се ја трудим да млађима, деци и омладини, пренесем љубав према глуми која свима нама доноси много радости и испуњава нам живот. Радио сам са децом неколико представа, било је то занимљиво и корисно искуство. Сада сам бински радник, не могу да играм веће улоге нити да се озбиљније бавим режијом, али не одустајем, можда ће се указати прилика да поново окупим екипу за неку симпатичну игру са њима на позорници или неком другом простору, као онда када смо се бавили „ружним речима“ – каже Неша, убеђен да је одабрао праву ствар за цео живот, да није погрешио иако му је природа наменила још неке таленте које користи као додатне активности уз позив коме се определио. Бави се успешно фотографијом, по струци је графичар, а по потреби киропрактичар. И све то може да примени за потребе било ког позоришта.
- Најпре је моја мајка играла у „Масуки“, ја са њом наставио, кад су стигла моја деца били су и они у дечијим и омладинским ансамблима. Све три генерације Милосављевића прошло је кроз Позориште. Са супругом ме веже позориште не преко наступа и глуме, први пут смо се пољубили иза сцене, у клубу. Десило се спонтано и траје 27 година, врло реално и успешно. Сара је играла у две омладинске и четири дечије представе, Лука је играо у дечијим, омладинским и са великом сценом у „Сакатом Билију“. Сада су студенти, дођу кад могу и даље их привлачи сцена – каже Небојша, „Масукино“ дете одрасло на великој сцени. Рано је прескочио дечији и омладински узраст и ускочио у поставку одраслих и са успехом одиграо близу стотину улога. Последњих година као бински радник брине о свему важном што се догађа иза сцене, без чега не може да функционише позориште.
- Кад идемо на госотвање, Киле и ја стижемо раније, пакујемо сценографију, питају нас кад долазе глумци – ми смо глумци, кажемо и настане забуна. Не верују нам да обављамо и ове послове за представу – прича Неша о новим обавезама, али се радије присећа времена када је Позориште било место окупљања не само заљубљеника у Талијину уметност, него и оних који су важили за боеме мале вароши.
- Пре је било мало другачије, људи су имали више времена, дружили смо се овде у клубу, делили радост, дочикивали Нове године... Сада је све убрзано, право лудило од живота и обавеза. Пакујемо ових дана документацију и наилазимо на записе чика Владе Ђурића. Пажљиво је водио статистку кад је и колико људи гледало представу, ко је глумио, где су све путовали. Права ризница докумената вредних пажње. Некада ћемо то изложити као историјски документ о трајању установе. Биће занимљиво да се упореде ондашњи и садашњи резултати који сведоче о напретку институције културе познате ван граница Србије. За све нас Позориште је нешто као кад неко иде на пецање или гледа у голубове. Љубав и зараза, страст и начин живота. Овде је мени лепо, осећам се пријатно и сигурно, свој сам на своме. Волим позориште уопште, да видим добар комад, да играм, да радим било шта што је у интересу добре представе – преноси одавно велики Неша своје емоције везане за позориште, глуму, оно што ради и што воли, и закључује спонтано.
- Добар сам у трансформацијама, ако треба могу и шарпланинца верно да дочарам – каже шеретски се осмехујући, исто онако као кад на сцени заводи публику и издваја једну улогу испред свих осталих, а било их је ни сам не зна колико.
- „Маратонци трче почасни круг“, Лука Кецман је режирао, играо сам Ђенку и то ми је било најдраже у мојој дугој и шареноликој каријери глумца комедија, драма, водвиља... Биле су овације публике, аплаузи на отворенпој сцени. Свака од улога има неки развојни пут и јачину. Кад одем негде на страну и кад ме неко препозна, подсети ме шта сам играо, обрадујем се што ме памте по улогама. То значи да сам нешто добро радио, да сам оставио утисак на публику, урадио нешто добро - тако гледам на похвале и минули рад. Сваке године је практично била по једна улога некад и две одкада сам почео аматерски да се бавим глумом – прича радо се враћајући у за њега не тако далеку прошлост.
- Имао сам пре десетак година у једној недељи пет различитих сценских појава: у „Женидби“ код нас, у Старом Селу сам играо „Живот у тесним ципелама“, био на замени у Рачи за „Госпођу министарку“ где после три дана добијем награду. То је био шок за све нас - дођем на блиц, кратак рок да научим текст и будем награђен, а само ја знам колико је тешко и захтевно. Са Иваном сам у то време имао редовна гостовања са одломцима из драме „Карађорђе“. Већ двадесет година у драмском приказу „Карађорђа“ са Иваном Вучковићем, где он игра вожда, ја се смењујем у улогама Наума Крнара, Лисовића, Вујице, слуге вечитог и „Никог“, неког ко му даје упутство шта да ради, са ким он у сновима и недоумицама разговара... То играмо две деценије. Преко 450 играња смо остварили и то нам је практично највећи глумачки успех. Још увек трајемо – каже Неша позоришни глумац са неколико филмских и серијских рола у својој богатој каријери.
- Статирали смо прву пут у серији „Приче преко пуне линије“, а први професионални уговор сам имао 82. у драми „Карађорђе“, Кадијевић је снимао. Све сами великани – Марко Николић, Бора Тодоровић, Павле Вујисић, Александар Берчек... Уговор је потписала мајка Гоца, ја сам био клинац. Три дана смо снимали, а на крају сам могао у то време, за исплаћени хонорар три бицикле да купим. Био сам у „Убицама“ са Лечићем и Ристовским, у међувремену уписао средњу, графичку школу, и упоредо похађао глумачку школу код Бате Грбића – присећа се тог периода Небојша који је могао да буде судбински за њега.
- Ишао сам да видим како раде пријемни за глумачку школу. Био сам уигран, са већ тада богатим искуством на сцени уз професионалне редитеље и чика Виту. Кажу изведи то, импровизуј, отпевај... Ја све урадим како сам и навикао код нас. Кажу вас седам сте прошли, после извесног времена обавесте ме да је дошло до неких промена. Јасно, нечији син је морао да буде примљен. То ми је био први велики ударац, никада више нисам покушавао да упишем глуму, ни академију кад сам одрастао. Вратио сам се из Београда, играо сам у мом позоришту и испуњавао жељу да будем на сцени. Деведесетих ме је Радован Кнежевић звао да конкуришем, да покушам са пријемним, али је тада било време када сам морао да идем у Бугарску, да шверцујем, да бих мало боље живео – враћа странице своје биографскоге бележнице Небојша Милосављевић, стални члан Позоришта „Масука“ чим је проходао. Својим наступима на овој сцени исписао је половину стогодишњег постојања једне од најстаријих аматерских институција у Србији.
- Буде ми повремено жао што нисам отишао на пријемни за академију, ипак не жалим превише. Ко зна шта би се све догађало, да ли бих остао са Иреном. Овако је боље, не бих ништа мењао. Играм и даље, радим што волим. Кад је Анђелка режирала код нас „Мрачну комедију“ играо сам неког енглеског племића, геја... после премијере дође Жира и каже „играо си овог нашег педера“, вероватно је мислио да је требало некако другачије да одиграм улогу. Питао сам да ми објасни каква је разлика да бих знао шта да играм у будуће. То само говори да сви ми имамо права на анализу туђег успеха или неуспеха, да смо позвани све да анализирамо и коментаришемо. Сматрам да публика има права да јој се нешто допадне или не. Уосталом тако и реагује, награди аплаузом или звиждањем. Изазов је свакако наћи се у различитим улогама. Увек сам спреман да се опробам чак и кад нико неће да се прихвати неке шкакљиве улоге као што је то било са енглеским педером – закључује Неша и додаје да је скоро све играо до сада што је пожело. Све остало ће бити неки след глумачког пута који му је Гопсод Бог одредио.
- Више сам драмски глумац него комичар, захтевнија је комедија и тежа, требало би да даш све од себе да не би карикирао и да не постанеш у тим напорима карикатура од глумца. Ја сам увек пун обавеза, тражио сам да играм мање улоге, да не бих ометао колеге ако не будем у ситуацији да наступам. Увек сам успевао од малих улога да направим епизоду са печатом и немам проблема са тим да играм споредне улоге. Битно ми је да играмо сви добро, да је тим уигран, да делујемо као целина. Последњих година буде помало „смешно“ кад у Кули још не почне фестивал, а зна се ко ће да победи. Има кувања, са превише зачина свуда. По неком кључу се шаљу на фестивале ансамбли који те године не буду најбољи што тешко пада нама који смо навикли на квалитет и знамо шта је позориште. Кад стварно нисмо најбољи и не прођемо даље, немамо разлога да се љутимо, али кад будемо изиграни тешко нам пада – прича помало резигнирано када се поведе прича о неправди гумац са највише улога у Позоришту „Масука“.
- Има близу стотину улога иза мене – смеје се задовољно, као да прима још једну награду на неком фестивалу, можда баш ону једину која му недостаје – Златну маску.
- Ту сам, ту и остајем. Најдраже би ми било да дођу млађи и да заволе ове наше даске, да уживају, да воле да дођу, да им буде лепо, бар делић онога колико је нама било и лепо и важно да смо на позорници. Имамо дечију и омладинску сцену. Буде их доста, наставе школовање, оду од нас у живот, неко се врати, неко само повремено дође да погледа представу и види како сада функционишемо. Могу да бирају, будућност је њихова. Ја сам некад био мали Неша, сад је то давно прошло време. Мајка ме доводила овде, тада сам видео Владу и Јову, моје идоле. Реакао сам - како је ово добро и ја бих волео да глумим- сећам се тога сваки пут кад дође неко дете заинтересовано за сцену. Убеђен сам, поведен својим искуством, да кад год неко нешто пожели то може да оствари ако довољно жели.Требају нам млађи, зато се трудим да сваком новом члану Позоришта приближим живот нас глумаца и особља окупљених око позоришне уметности. Задовољства су велика – каже Неша надајући се да ће будући клинци радо долазити у кућу која је њему постала други дом.
- Аплауз је диван кад публика одушевљено поздрави глумце. Ми живимо за тај њихов од срца узвраћен наклон који нам говори да смо дали себе за чисте емоције оних који су дошли да доживе нешто гледајући представу. Прелеп је осећај кад знаш да је аплауз намењен свима, целом тиму а не само теби као главном глумцу. Не битно је ко добије јачи аплауз, ја Јелена, Марко... неко други. Важно је да смо као представа сви добри. Награде значе подсетник, понекад и подстрек, добијао сам их кад сам се најмање надао. Једном приликом је Цицмиловић рекао - првих седам година сам играо за награде, никад ништа нисам освојио. Кад сам престао да играм за награде, све сам освојио што постоји – то ми је потврда да све бива у своје време – мудрује одрасло дете Позоришта „Масука“, глумац са близу стотину улога и скоро толико награда, осим оне најважније.
- Фали ми само Златна маска. Треба да се склопе коцкице као оне године када смо освојили пет Златних маски у Требињу. Биће прилике надам се. Живот ме научио стрпљењу, ја сам још ту, на даскама које ми без дилеме и премишљања значе живот, ма колико била излизана фраза која многима најјасније у две речи опише читав живот. Мој живот јесте позориште.
