Доживети стоту
Зоран Митић, глумац Позоришта „Масука“, специјализован за епизодне улоге
Награде увек припадну неком другом, ја се потрудим да глумом оставим печат и будем најбољи што могу. Претекну ме Неша, Златко, Марко, други Марко, они имају запаженије роле
Четири деценије, скоро читав нечији радни век, Зоран Митић Киле провео је, са краћим паузама, на позоришним даскама Центра за културу „Масука“. Члан је позоришта од 85. године када је као средњошколац у драмској секцији коју је водио професор Ђоко Перовић играо главну улогу у култној Молијеровој комедији „Тврдица“. Чинило се тада да је сам Жан Батист Поклен улогу намени баш овом глумцу почетнику коме је и главна улога припала сасвим случајно, сплетом чудних околности због којих је касније Митић одлучио да се посвети позоришном аматеризму.
- Дошао сам као средњошколац, мислим да је била 85-6 година. У средњошколској представи сам први пут играо неку епизодну улогу у адаптираном комаду „Тврдица“ са професором Перовићем. У међувремену је дошло до промене, главни глумац је морао да откаже учешће па сам ја преузео главну. Прва улога па главна и једино тада, после су се низале само епизоде. Заразио сам се – признаје уз широки осмех - и одлучио да се опроба са старијим глумцима Позоришта „Масука“ који су тада били омиљени ликови у граду.
- Дошао сам на Владин позов и ту остао. Било ми је занимљиво, волео сам да будем са њима док су се дружили и припремали за представу. Мени је све то било ново и забавно. Најпре сам уносио кулисе, помагао око сцене, мотао се око мајстора. Једно време сам био на студијама и долазио повремено. Нешто ме је вукло у позориште. У лето, деведесетих година, почео сам да играм и будем чешће на сцени. За време „Вождових дана“ увек сам добијао неку мању улогу и имао среће да у Радовањском лугу будем поред професионалаца који су тих година били гостујући глумци – радо се сећа Киле тог периода када је било најинтересантније и најинспиративније јулске вреле дане проводити на летњој позорници, уз бардове српског глумишта.
- Ми смо као аматери учили од њих, крали неке њихове форе, трудили се да што више упијемо од глумачког заната. То нам је практично била школа, велико искуство и непроцењива благодет да се глуми учимо од најбољих. Наставио сам после летњих ангажмана да долазим у позориште и будем активнији на сцени. Добијао сам мање епизодне улоге, по неколико реченица, али сам већ тада поучен искуствима ветерана знао како да од мале улоге направим запажен наступ који ће по нечему привући пажњу публике – каже Митић враћајући се на глумачке почетке када је по интуицији и саветима старијих градио лик који тумачи и борио се за симпатије публике.
Уследиле су представе и улоге у „Госпођи министарки“, „Вожду“, епу „Уста раја ко из земље трава“, па у драми „Сад се смеј Сотире“ која је у то време, деведесетих година, била најнаграђиванија представа на свим фестивалима. Играо је и у „Црном Ђорђију“, „Станоју Главашу“, „Протекцији“ и њему најдражој представи „Маратонци трче почасни круг“, „Сабирном центру“... Одиграо је запажене улоге у циклусу представа са тематимом посвећеном вожду Првог српског устана, Карађорђу Петровићу, опет мање али упечатљиве улоге. Био је чистач ципела у комаду „Господин Фока“, Филип Трнавац у „Путујућем позоришту Шопаловић“, Жика у „Офиру“, Милутин у „Вожду“, један од споредних ликова у добро оцењеној и вишеструко награђиваној „Мрачној комедији“. У новије време у готово свим представама које су биле на „Масукином“ репертоару, осим у „Женидби“ која је била најтрофејнија и најбоља у новијој ери Позоришта.
- У то време почео сам интензивније да се бавим музиком, завршио сам музичку школу али се тиме нисам бавио. Био сам некако у тим водама када ми се учинило да је могуће остваривати додатну зараду наступима. Тих година сам направио оркестар коме смо дали име „Театар“ зато што је настао овде у Позоришту, на дружењима после представа. Свирали смо неколико пута, свидело се како радимо свима и од тада почиње да траје паралелно још једна музичка каријера. Постојимо и данас, свирамо у нешто измењеном саставу скоро три и по деценије. Када сам почињао са свиркама било је тешко остварити приход, криза свуда, па сам ређе био на позоришној сцени. Пропустио сам Требиње са „Женидбом“ због чега ми је и данас жао, мимо мене су прошли ти највећи успеси „Масуке“ – прича о свом животном путу глумца и музичара опредељеног за обе уметничке творевине које захтевају непрекидни рад и пуну посвећеност.
- Био сам позван сваки пут кад се прави нова подела, али нисам смео да прихватим већу обавезу због могућих ангажовања са оркестром. Обезбеђивао сам музику за представе, био присутан кад год ми је време дозвољавало. Од 2017. сам стално запослен као домар, сад као бински мајстор уместо чувеног Љубе Пешића. Водим рачуна о расвети, реквизитима... Задњих година побољшали смо светлосни парк, више не дрма струја, као некада Љубу, иде се напред. Тежим да за ових десетак година колико још будем радио у „Масуки“ до пензије, оставим да све фукционише без проблема – говори као да даје заклетву глумац у улози бинског радника додајући, вероватно у знак захвалности надлежним органима, да имају пуно разумевања од локалне самоуправе, која последњих година издваја значајнија средства за побољшање услова рада у институцијама културе.
Доста је урађено на реконструкцији и адаптацији постојећег простора, сала је добила нови изглед, клубом би могло да се подичи и озбиљније српско професионално позориште. Будућност позоришта више није неизвесна, можда је само питање облика финансирања, наводе запослени у установи, уз напомену да се заговарају могућности улагања приватног сектора кроз донације и друге облике дотирања култури и позоришту. Није ништа дефинисано, али се наслућују могуће промене.
- Ми имамо одличне услове, у врху смо српских позоришта по квалитету и условима рада. Победник овогодишњег фестивала у Требињу, Театар 011, нема простор за рад, изнајмљују салу, све плаћају, зарађују од представа за нове пројекте. На срећу ми смо збринути, побољшавамо услове, планирамо да заменимо патос на сцени, није рађен од када је постављен, требало би да ремонтујемо цугове, завесе су мењане, за самотопиве још немамо пара. Прижељкујемо основце и средњошколце да нам чешће долазе и наставе традицију – говори Митић као бински радник, одговоран за услове рада и беспрекорно функционисање сектора иза сцене.
Годинама се преплићу улоге глумаца и радника у позоришту, мешају им се надлежности па ни мало није чудно када на гостовањима наилазе на чуђење како успевају да обаве све обавезе. Онај лепши део уметности су наступи који се памте.
- Деведесетих година сам се бавио рецитовањем, привлачила ме је поезија, био сам престар да се такмичим са омладином али се указала прилика да учествујем на Републичкој сморти „Песниче народа мог“ и будем финалиста у Ужицу. Имао сам 25-6 година, тек сам се вратио из Београда, сви остали рецитатори су били знатно млађи, око пунолетства. Било ме је срамота да се са њима такмичим, али успело је. Говорио сам песму Милана Ненадића „У ћутању безбедан“. Памтим једну занимљиву ситуацију. Предраг Крсмановић, Сандра Стојиловић, Иван Вучковић, Сашка Вељковић, одлични рецитатори, борили су се за одлазак на републичко такмичење. Ја сам ишао као замена, петопласирани иза њих, више навијач него такмичар. Чекамо после наступа да Ику прогласе за победника, Сандру или Предрага, читају се резултате жирија, нас нигде. Кад су прочитали моје име као победника регионалне сморте сви смо се зачудили шта се догодило. Имао сам дугу косу, носио браду, изгледао као Исус. Одем у Ужице као аутсајдер и уђем у финале. Око мене деца, ја најстари међу њима – прича сликовито некадашњи спикер Радио Плане, глумац по опредељењу, бински радник по занимању, музичар по вокацији, рецитатор из сенке...
- Позоришту сам поклонио скоро 40 година са прекидима. Када нисам био ту телом, био сам духом, или у неком задатку са стране. Улога тридесетак. Никада нисам бројао, углавном епизодне, рачунајући наступе са по неколико реченица у представама са професионалцима где смо ми из „Масуке“ углавном били епизодисти и статисти. Било је то велико искуство. Само да их гледаш на пробама па ћеш научити доста. Милош Жутић, Данило Лазовић, Танасије Узуновић, Мирко Бабић... били су нам истински професори глуме. Имали смо страхопоштовање према њима, кад питају нешто, просто се збуниш, заледи се мисао не знаш шта да кажеш. Све то нам је било од великог значаја и помоћи у наставку каријери, за нас у том периоду младе глумце огромна срећа што смо имали ту прилику да радимо са њима. Били су према нама трпељиви на пробама, радо су нам излазили у сусрет, подучавали нас у свакој прилици, указивали на грешке, саветовали шта да радимо.
Зоран се најрадије сећа Жутића, његовог маестралног наступа у Радовањском лугу у улози Милоша Обреновића од чије глуме се отвара небо.
- Имао је моћан глас, дикцију фантастичну, појава маркантна. Уз све то био је човек енциклопедијског знања, занимљиво је говорио о свему чега смо се дотицали у разговору. Слушали смо пажљиво сви, као студенти на предавањима, упијали шта говори. Сатима је могао да прича о српској историји, због свега тога се и прихватио да буде у нашој представи и да игра Милоша. Све те догађаје који су пратили српску историју познавао је одлично, до детаља нам говорио о свему што нас је занимало – сећа се тог периода као најзанимљивијег раздобља свог живота посвећеног позоришној уметности.
- Најдража ми је улога у „Маратонцима“, играо сам Мирка, „Сад се смеј Сотире“ била је најтрофенија представа крајем деведесетих година. Освојили смо златну маску за глуму, имали најбољу представу, најбољу режију са Магом Милановићем. Убеђен сам да би и сада то била изузетна представа када би је обновили. Душан Станић је радио сценографију, Вита је ликовно осмислио сцену. Знао је уметнички да обоји кулисе, да естетки усклади све елементе, упакује да амбијент буде леп за око и функционалан за игру. Од Владе Тасића сам научио да ситне улоге које сам добијао, када се лепо нијансирају и ако им удахнеш душу, могу да буду уочљиве и примећене – каже Киле анализирајући свој учинак на сцени, смејући се од срца одговарајући на питање о наградама.
- Немам награде, ни једну нисам успео да освојим за готово читав нечији радни век. Углавном играм мање улоге, нису тако атрактивне, мада их иград добро, убеђен сам у то. Међутим, све то што урадим да бих оправдао своје учешће у представи није довољно за награду. Увек ме претекну Неша, Марко, Златко, неко други уместо мене прима дипломе и пехаре. У последње време све ми је теже да ускладим обавезе глумца и бинског радника, зато преузимам мање улоге. Улога бинског радника је важна колико и главна на сцени, све мора да буде на месту, светло, реквизити, музика. Сада капирамо колико је била важна Љубина улога и његово чувено „није крај док ја не кажем да је готово“ и ништа не почиње док он не да знак за почетак – одаје почаст човеку који је до недавно био добри дух Позоришта „Масука“.
- Драмске текстове смо углавним играли, ређе комедије, зато бих волео неки водвиљ. Он је захтеван за глуму, мора да буде брз, динамичан, реплике увежбане, да би било комично и оставило утисак на публику – каже одговарајући на питање шта би још желео да игра док се не повуче са сцене.
Зоран је целу породицу усмерио на позоришну уметност. Близнакиње, Ема и Ната, играле су у неколико представа, дечијих и омладинских, сада студирају и даље воле позориште.
- Значи ми њихова критика и савет. Наталија студира књижевност, она би могла са тог аспекта да укаже на пропусте, подстакне да боље одиграм улогу, зна да направи добар критички осврт, значи ми највише њихово мишљење, Емилија као будући психолог има осећај за емоције... кажу кад им се допадне, исто тако кад имају замерке без увијања критикују. Поштено, не реда ради. Најстрожији критичари су из жеље да то што радим буде успешно и добро. Ништа мање строга није ни супруга, не смем да правим пропусте, не праштају ми ништа – каже са широким осмехом спреман да прими похвале и аплаузе, да се исправи кад погреши.
- Волим кад је добра представа, значе ми аплаз и наклоност публике. Криво ми је што нисмо отишли у Требиње са „Мрешћењем шарана“. Била је одлична представа, наши пријатељи из Богатића, Петровца и других позоришта који су нас гледали где год смо играли, рекли су да је одлична, права фестивалска. У Кули нисмо прошли, били смо тек трећи. Шест награда смо тада добили, али је виша математка однела победу. Идемо даље, сваке године радимо као да ћемо отићи у Кулу и завршити у Требињу. Спремамо се ... Ако не одемо ове, ићићемо наредне, или оне тамо! Нада је увек присутна као мотив који нас води даље.
