ДОЖИВЕТИ СТОТУ
Портрет Уроша Раденковића
Деценија одрастања тинејџера изузетног талента чије је опредеље за глуму и уметност значило превремени улазак у свет одраслих.
Био је у најважнијем периоду развоја личности маскота велике сцене Позоришта „Масука“, миљеник пубике и позоришних критичара, сада је успешан средњошколац окренут науци и америчком фудбалу. И по овом опредељењу могуће је закључити да је Урош посебан, да га привлаче необичне, значајно различите ствари које се не могу подвести у исту, нити сличну категорију, да му је спектар интересовања широк, а дијапазон могућности флексибилан. У зависности од његових жеља преовладава интересовање за одређену област, а од истрајности зависи колико ће га одрђене ствари држати и у ком смеру водити. Он већ сада има меру за оно што воли и хоће да ради у животу. Онолико колико га нешто привлачи толико даје, себе целог или га једноставно неке ствари не интересују нити га се дотичу. Кад дође време да нечему поклони време и пажњу то чини са потпуном посвећеношћу која је ретка и за одрасле особе. Он успева да усклади све обавезе, да испуни све задатке и да одговори на све захтеве школских и ваннаставних активности. Тако виде овог петнаестогодишњака одрасли и вршњаци.
Урош Раденковић, ђак првог разреда крагујевачке гимназије, вишеструко је талентован младић за уметност, науку и спорт. Све таленте користи да се забави, усаврши и одрасте у човека који ће знати да процени вредности дарова које му је несебично доделила мајка природа. Успео је све што носи у себи као даровитост на прави начин да развије и искористи. Глуми, рецитује, води програме, снима филмиће, бави се спортом и вредно учи математику и остале природе науке од којих ће једног дана изабрати шта ће му бити животни позив. Од оволико природних склоности још није изабрао праву ствар која ће га у потпуности окупирати и определити му правац образовања, али се није одрекао ни једног талента приклањајући се нечему конкретном и одређеном. Оставио је простор да време одради своје током сазревања и одрастања. И даље глуми у драмској секцији дома у коме је смештен као средњошколац, тренира вредно амерички фудбал, свира електричну гитару, помало рецитује, води програме, машта о филмском сценарију који ће сам осмислити и успева да буде одличан ђак у школи. И оно најзанимљивије у овом низу необичности за адолесценте је то што много чита, дебатује када му се за то укаже прилика, посећује културна догађања, не робује дигиталној технологији, воли природу и брине о њој.
Прву улогу имао је као петогодишњак када је прошао глатко аудицију за дечију сцену позоришта „Масука“. Неодољиво шармантан и умиљат лако је освајао публику појавом и осмехом, напором да дочара лик који глуми. Увек запажен крчио је „пут славе“ која је дошла неочекивано у трећем разреду основне школе. Одговарао је узрастом и талентом потребама представе, постао је део тима одраслих у драми „Виа Долорес“ и остао заувек мали принц Позоришта „Масука“. За њега је то била забава, за редитеља Милоша Јагодића откорвење, а за публику освежење и велика радост што малени дечак од непуних десет година успева да држи корак са ветеранима и буде запажен колико и они, на неким наступима изнад њих. Одиграо је током петогодишње турнеје скоро стотину пута младог принца Ђорђа Каракорђевића и постао популаран међу старијим колегама и критичарима позоришне уметности. Тај период одрастања памти као изузертно лепу успомену на путовања, наступе на позорницама широм региона, али и по костиму који је растао заједно са њим.
- Почели смо са тада најмањом кошуљом која је била у фундусу, мењали смо је како сам растао све до тренутка када више нисам могао да будем мали принц и када је било немогуће да играм ову улогу. Одрастао сам када је представа завршила своје путовање – каже Урош, глумац са богатим искуством окренут новим интересовањима. Иако се чини да није од оних тинејџера који се траже на путу одрастања и да увек тачно зна шта хоће, са приметном носталгијом говори о прошлом времену, убеђен да глума није у потпуности потиснута у страну.
- Волим још увек то да радим али сам се последњих неколико година удаљио од позоришта због обавеза, сада због школе у Крагујевцу. Доста ми је значило у оном периоду живота када сам путовао са позориштем на наступе, упознао сам много људи, својих година и старије. Лепо смо се дружили. Имао сам доста успеха, целокупно искуство на сцени је утицало на мој живот, понашање и формирање личности. Помало ми је сметало што сам био озбиљнији него моји вршњаци, али је тај недостатак надоместило искуство које сам стицао. Нисам никада имао трему да причам са неким, прилично сам комуникативан и не стидим се да изразим своје ставове и мишљење, исто тако дозвољавам да другачије мисли неко са ким разговарам. Нисам категоричан али знам да се изборим ако верујем да сам у праву и да не грешим. Члан сам драмске секције у дому, волим да идем на представе, тако одржавам контакт са глумом која ми је увек много значила у животу – прича без напора да остави утисак младић лепог физичког изгледа, насмејан, пример за лепо васпитаног и културног великог дечака који чврсто стоји на ногама као да је савладао све препреке, стекао мудрсот и велико искуство.
- Волим да рецитујем био сам више пута на сморти рецитатора међу победницима и финалистима, успешнији сам као рецитатор али је мени дража глума – каже враћајући се на сам почетак јавних наступа који за њега у том добу нису били стресни. Већ у првом разреду основне школе био је другопласирани на Републичкој сморти рецитатора у млађем узрасту у Ваљеву.
- Кад сам био предшколац играо сам први пут у дечијем ансамблу, док је прва значајнија улога била у представи „Вија Долорес“. Било је то незаборавно искуство, наступали смо пет година, играли свуда по региону. Изводили смо ову представу на скоро свим аматерским и неким професионалним позорницама. Доста награда смо освојили као тим, неке ја сам као најмлађи глумац. Бројне су дипломе, захвалнице, разна нека признања и награде али су ми најзначајније похвале мојих колега са којима сам радио представу јер те награде које сам добијао на папиру, или су представљале материјалне вредности, нису ми значиле толико колико њихова подршка и то како су ме прихватили. Иако сам био доста млађи од њих, сматрали су ме за свог пријатеља – каже узвраћајући поштовање старијим глумцима мали принц Позоришта „Масука“.
- Представа је трајала пет година, мењали смо униформу како сам растао. Расла је кошуља са мном. Кад погледам све те слике осећам носталгију, сећам се тих година када смо стално негде путовали. За мене је то био доживљај. Ишли смо у Босну и Херцеговину, обишли смо доста срспких градова и сећам се тих момената када ми је било важно што радим нешто занимљиво и битно у свету одраслих. Тада сам осећао да стварно припадам тиму, екипи која даје допринос нашој култури, оживљава националну историју. То нисам разумео онда, али ми је сада значајно што сам и ја својом појавом помогао да пројекат буде успешан и што смо оставили трага у скоро стогодишњем постојању Позоришта „Масука“ – прави анализу ондашњег и садашњег начина размишљања дечак који је као принц Карађорђевић дао све од себе да буде уверљив, упечатљив и на висини повереног му задатка.
- Било је најзанимљивије у Бања Луци – каже Урош срећан што је путујући са глумцима на гостовањима имао прилику да упозна културу српског народа изван њему доступног окружења.
- Они су Срби као и ми али се по много чему разликујемо. Иако нама блиска држава, још тада сам уочио да је приметна разлика у начину живота, културном наслеђу, систему вредности и још много чему што ми је било интересантно када сам одлазио тамо где раније нисам био и добио прилику да упознам људе о којима сам само слушао. Иако су ми позориште и култура веома значајни били у једном периоду живота, тај део свог одрстања уз глуму схватам као хоби и не бих желео тиме да се бавим у професионалном смислу. Мислим да ће овај избор усмерења више да ми деонесе задовољстава и да ћу бити испуњенији него да сам одабрао за животни позив уметност или културу. Рано је да о томе говорим, али ми се чини да проналазим себе у стварима које тренутно радим – истиче самоуверено Урош као да не оставља могућност да промени став иако има тек 15-16 година.
- То ми остаје надаље важан сегмент живота. Сматрам да људи не би могли без уметноси да живе, мислим да је то значајније од науке. Без филма, читања, музике и емоција које ми побуђује уметност не могу да проведем дан. Мислим да све врсте уметности имају велики утицај на људе, да их испуњавају осећањима која их чине бољим особама.
Урош сматра да му је позориште помогло да шири спектар интересовања, изгради критеријуме који му помажу да разликује квалитетну од квази уметности и да због прилика које је имао да се упознаје са поезијом и драмом сада лакше бира шта гледа и чита.
- Најрадије бирам акционе филмове и документарце, буквално гледам све што ми се свиди. Није до жанра, више је до глуме и садржаја филма. Остаје ми доста времена за ова задовољства, читам доста. Научну фантастику опет радије бирам него неке друге књижевне форме, то ми је у последње време на известан начин преокупација. Волим историјске догађаје у романима, књижевност базирану на истинитим догађајима. Представе мање гледам од када сам престао да се бавим интензивно глумом, зато што немам много прилика. Ни једна најава позоришног комада које су ми доступне није ме привукла, а да идем наменски у Београд због одређене представе нисам у могућности. Ишао сам са школом, колективно, али то није био мој избор. Раније сам волео комедије – прича као да је дуг животни пут иза њега убеђен да је искусио на прагу животног пута много тога што његови вршњаци нису.
- Још нисам добио прилику да идем у Књажевско српски театар, а баш бих волео. Дани су ми заузети. Имам тренинге, много учим. Много обавеза се наметне током недеље. Кад будем слободнији и када будем имао довољно времена за све изазове вратићу се позоришту. То остаје као моја највећа љубав, аматерски наравно, професионално дефинитивно не. Волим да снимам кратке ангажоване филмове са одређеном темом која ми се наметне кад о нечему интензивно размишљам, писање сценарија за филмове ми делује занимљиво, волело бих да то радим некада. Нисам имао прилике да играм у неком филму, то би ми свакако било забавно и инспиративно. Млађима бих поручио да одаберу позориште ако имају дара и сензибилитета за ову врсту уметности. Сматрам да је то добро и креативно за развијање критичког мишљења и правилно одрастање. Добро утиче на формирање личности, генерално, највише за стицање сигурности и ослобађање треме на јавним наступима – истиче предности и бенефите које доноси детету опредељење за било коју врсту уметности.
- Имао сам трему када сам одрастао, као дете не. Чим изађем на сцену и почнем да говорим текст нестане, као да је није било. Мислим да ми је то била она позитивна трема која покреће и мобилише човека да да све од себе када се нађе у ситуацији да људи гледају у њега. Кључ је у томе да се не гледа директно у публику, бар док не нестане трема, да се предаш глуми и играш као да си сам на сцени. Онако сам за себе. Мени је успевало сваки пут кад рецитујем или играм у представи.
Свака улога би требало да буде мало импровизована, размишља гласно Урош и пре сваке припреме за улазак у лик воли да му редитељ исприча неку причу кроз коју је лик који тумачи прошао.
- Да откријем неку позадину увек ми је било занимљиво и на неки начин ми омогућавало да уроним у свет маште. Са сестрама сам започео своју каријеру, рекао бих случајно, када су оне отишле на аудицију. Хтео сам само да их гледам, нисам ни знао шта је глума и позориште. Свидело ми се шта су тражили од деце која су дошла да покажу шта могу и шта знају, па сам и ја непланирано урадио неку импровизацију и прошао.
Урош је у време короне корисно искористио мањак школских обавеза. Завршио је он лајн школу глуме „Први кораци“ Неле Михаиловић за коју каже да му је било изузетно важно и корисно искуство.
- Била је то права школа глуме, са професионалним глумцима који се тиме баве цео свој живот. Доста смо научили на вежбама, како да представимо ликове на сцени, да покажемо емоције, да не претерујемо у глуми... Мислим да је било изузетно корисно искуство за нас који смо имали прилике да будемо полазници такве школе. Добили смо нова сазнања, почели смо другачије да мислимо о томе како се постаје глумац и колико је захтевно ући у нечији лик који представљаш публици. Да би ти веровали мораш да будеш убедљив, није довољно да кажеш текст и прошеташ значајно сценом као да се цео свет врти око тебе. Мораш да покажеш емоцију и да изазовеш неко осећање код посматрача. Ако нема тог узајамног односа ниси успео као глумац – закључује свој део приче о себи и позоришту мали принц Позоришта „Масука“ који је у међувремену порастао и постао свестан својих могућности и жеља.
Мама Александра, менторка на такмичењима рецитатора, преузима део одговорности за усмерење у правцу уметности. Каже да је његовом динамичном и ведром духу, заинтересованом за различите ствари одговарало да буде истовремено глумац, рецитатор, полазник музичке школе, да трчи за лоптом и троши енергију на корисне ствари.
- Увек је био отворен и превише брбљив, слободан и комуникативан. За њега није проблем јавни наступ, лако склапа пријатељства, све обавезе извршава и свему приступа одговорно. Симпатичан је и доминантан. Најважније похвале су нам биле од Неле Михаиловић, Андреја Шепетковског, Калине Ковачевић ... предавача у малој школи глуме. Перформанс су имали у Театру 78, добили одређене задатке и показали се као добри ђаци. Добио је дипломицу која му је, рекла бих, била веома важна док је позориште било у фокусу његових интересовања.
Урош је стигао да за десет година бављења глумом одигра праву дечију монодраму писану за њега „Муке по Укију“, за коју је добио награду на конкурсу дечијег стваралаштва у Лесковцу. Рокер је у души, образује се у граду познатом по доброј музици, носи дугу косу, облачи се модерно и размишља о бенду. Музичку основу има, завршених пет разреда школе хармонике, а шта ће даље бити зависиће само од њега. Могућности су велике, таленти многобројни и различити. Знаће да изабере прави пут са јасно изграђеним системом вредности за добро и лоше, прихватљиво и оно што одбацује априори.
