Имале су снажну улогу у позоришту и пантомими
Њима се могло завести, заварати, сакрити и отворено исмејавати, ругати, скренути пражњу на проблем ...
Нисмо често имали прилике да у Позоришту „Масука“ гледамо представе у којима се глумци појављују са маскама. Ова појава више нас асоцира на бал под маскама, маскембале и представе из доба Млетачке републике, Дубровника, веселих комада са европских дворова и сличних манифестиција на којима маске играју важну улогу. Чињеница да су маске старе скоро колико и човечанство, подстакла нас је да се позабавимо маскама као важним чиниоцем развоја позоришне уметности.
У историји друштва срећемо се са маскама које карактеришу одређен период развоја заједнице. Некада су биле корисне и неопходне, често злоупотребљаване и коришћене у неморалне и нимало етичке сврхе. У најновије време, у периоду короне штитиле су од заразе, биле обавезан део опреме за приступ јавним установама, за боравак на отвореном, улазак у колектив. Код Срба маске су у најстаријем добу коришћене као реквизит за изражавање емоција, најчешће у обредно-обичајним радњама које су најављивале велики Васкршњи пост или означавале радње којима се упућују молбе да би се умилостиве натприродне силе. Шта о маскама кажу историчари, костимографи, модни креатори и остали стручњаци којима маске значе нешто више од обичних позоришних реквизира поз6абавићемо се у овом тексту.
Током средњовековног периода, због верске репресије у Италији, људи су сматрали да је слобода изражавања ограничена. Иза маске, свако је могао да има другачији идентитет, и да се без страха споји, са било којим аспектом друштва. Својом магичном привлачношћу маске плене пажњу посматрача, а онима који их носе дају снагу и моћ. Потекле су из жеље да изазову страхопоштовање, ужас или смех. Кроз историју маске су биле коришћене на пуно начина. Као реквизит у култним обредима, церемонијама, ради заштите од несрећа, урока и злих духова.
„Њима се могло завести, заварати, сакрити и отворено исмејавати, ругати. Имале су снажну улогу у позоришту и пантомими. Вешто направљене и с мером декорисане маске су увек биле вољене, скупљане и показиване чисто ради своје лепоте. Маске у Венецији играле су главну улогу у свакодневном животу, стога су донешена строга правила о њиховом ношењу. Први записи о карневалу у Венецији датирају из 1286. године. На почетку јавно ношење маски изван времена карневала било је забрањено, осим искључивог права племства које их је могло носити на приватним забавама. Нешто касније, закони су се променили. Осим у време адвента и поста, маске су се могле носити јавно током целе године. То је у први план избацило две најпознатије маске "Bautu" i "Volto" "Бауту" које су постале свакодневни део одеће племства.
"Bautu" је имала црни огртач с капуљачом, најчешће од свиле. Испод пелерине могла се назирати богата одећа носиоца. На глави су носили црни традиционални троугласти шешир, прелепо украшен, а његова улога осим декоративне, била је да придржава маску "Bautu" i "Volto" на месту. "Bautu" је прекривала већи део лица али онај ко је носио могао је слободно јести и пити без скидања.
Ако је жена носила "Volto" могле су се назирати груди и јарко црвено обојене брадавице. Моралност, а камоли скромност 1500. године у Венецији није постојала. Били су модерни дубоки деколтеи који су пуно откривали, а били су познати и озлоглашени у целој Европи. Анонимност је била осигурана тако што су људе који су их носили ословљавали са господин или госпођа маска. Носећи маску људи су могли чинити сва аморална дела анонимно. Племићи у дуговима искориштавали су анонимност маске толико да је 1702. године забрањено ношење маски у коцкарници.
„Морета“ је маска коју су носиле само жене. Она је служила завођењу. Мала, тамна и јајолика била је прекривена црним баршуном. Нема маска, која се придржавала зубима угризом за дугме и онемогућавала је оног ко је носи да говори. Она је прекривала очи, нос и уста. Немост женске особе, изложеност груди прекривених прозирном тканином пружала је врхунско задовољство посматрачу. Ако је одобравала удварање, жена је само требала скинути маску.
Комедиа дел Арте имала је велик утицај на иконографију карневала и популарност маски и костима које су носили глумци. За разлику од дворског позоришта, које је било популарно међу племством и извођено само у палатама, Цомедиа делл Арте одлазила је на турнеје са глумцима међу грађанство. На гостовања су путовали са целокупном опремом, сценогрфијом, костимима и маскама. Комедиа дел Арте која још увек плени пажњу, створила је типизиране ликове, улоге које се нису ни до данас у суштини промениле. Сваки лик имао је своју типизирану, посебно израђену маску која је била саставни део целокупне продукције.На тај начин ликови су били лако препознатљиви, иако су се њихове персоналности и костими мењали. Пример је Арлекин, један од главних ликова, који се први пут појавио као сиромашни неспретни слуга, одевен у закрпе, да би касније постао углађен, оштрог језика, паметан са костимом црвеног, плавог и жутог ромбоидног узорка....
Остали ликови у Комеди дел Арте укључују још сиромашних и полуписмених слуга. Пулцинела који је био јако популаран. Бригела супериорнији, надмоћнији слуга, Панталоне злочести стари трговац чија је маска данас најсличнија изворном оригиналу. Лик Капетана који има или нема маску, хвали се својим јуначким делима и храброшћу, али се понаша супротно. Маске у Комедији дел Арте рађене су великим знањем и стручношћу. Откривале су већи део главе, да би се препознао гест, мимика лица интерпретатора. Оригиналне маске рађене су од коже, а како би маска глумца савршено пристајала, рађени су калупи према њеном или његовом лицу. Након основне израде приступали су детаљном украшавању. Усавршавањем технологије, са истом су прецизношћу и уметничком квалитетом радили у техници “papier machea”.“
Венецијанске маске носиле су се свуда. Постојала су тако ривалства међу корисницима и произвођачима, ко ће носити, а ко израдити квалитетнију маску. Хедонистичко, неморално и екстравагантно понашање у Венецијанској Републици трајало је све до забране Наполеона (1797.г.) који је забранио ношење маски јавно и приватно. Након забране маске су полако бледиле из свести житеља Венеције. Скоро два века касније 1980. године почело је поновно рађење у жељи да се традиција и израда маски обнови. Откривањем како их направити откривамо и значај маски у историји. Увек је постојала и постојаће страст за преображајем, променом идентитета, слободом коју пружа тај “мрачан” предмет жеља - маска.
У савременом добу, венецијанске маске се користе током карневала. Сувенир су туриста и лепа успомена на занимљива путовања. Традиционално, база маске је извајана од глине, такође су прављене и од папира, преко којег иде и слој малтера, ради чврстине. Дизајниране су са пуно јарких боја, шљокица, перја и мноство разноликих украса.
Враћајући се вековима у назад, у античко доба настанка и развоја свих врста уметности позориште какво је нама доступно данас се развило из античке драме у 5. веку пре нове ере, а „маскарада“ га прати од самог настанка. Историјски посматрано, од маски је све и почело. „Ритуално маскирање током светковина у част Диониса имало је за циљ да симболизује појаву бога током обреда, а човек који би представљао Диониса током ритуала морао је да говори у првом лицу како би божанска манифестација била уверљива. Обредно опонашање је на тај начин утрло пут развоју глумачког умећа, што доводи до устоличења античког театра.“
И саме музе позоришне уметности имале су своје маске које су остале симбол позоришта. Насмејана Талија је муза комедије, а ражалошћена Мелпомена муза трагедије а заједно приказују два екстрема људске психе. „Њихов изразито наглашен израз, одлика свих грчких маски, омогућавао је лако разазнавање са велике даљине, јер је величина грчких амфитеатара то захтевала. Маске су израђиване од коже или обојеног платна, а омогућавале су и да се испоштује једна од конвенција грчке трагедије – само три глумца су могла да учествују, те су сменом маски глумци успевали да прикажу знатно већи распон ликова на сцени.“
Употреба маски пренета из античких времена, са истим значењем и симболиком, настављена је у средњовековном позоришту. Религиозне средњовековне представе такозване „мистерије“ развијају из литургија са циљем да драматизу одређене делове Библије. Акценат је стављан на гротескне призоре ђавола, демона кроз персонификацију седам смртних греха. У те сврхе коришћене су папирне маске, у које су неретко уграђивани механизми за бљување ватре.
И ван Европе маске су биле интегрални део театра, најизразитији примери су у Јапану који уз традиционално кабуки позориште представља најважнију тековину позоришта Јапана где им је дат посреднички израз, што значи да не изражавају јединствена и непромењена осећања, већ омогућавају глумцу да прикаже шири спектар емоција. Преламање светла брижљиво осмишљеним маскама даје срећан или тужан израз у зависности од тога да ли је усмерена нагоре или надоле.
Како се од краја 18. века употреба маски у позоришту постепено напуштана, осим тамо где висококанонизована форма то није допуштала, маске су нам данас стране, углавном симпатична појава коју сваки пут уочимо уколико се негде појављују у сврху позоришне уметности. Оно што је некад било правило, у 20. веку је више егзотични изузетак који су на моменте оживљавали кубистички и надреалистички оријентисани ствараоци попут Пикаса и Пирандела.
Радује истинске љубитеље традиције што модерни театар понекад уме да посегне за маскама када хоће да изрази нешто типско или архетипско. Глумци, промовишући представе или када желе да укажу на неки проблем у друштву, неретко посежу за маскама. Са штулама, у примереним позоришним костимима и са живописним маскама на лицу, циљано осмишљеним перформансима, сучељавају пролазнике са универзалним проблемима наше свакодневице. Уочљивији као маскирани на упечатљив начин шаљу поруку шта о одређеним појавама мисле.
