Доживети стоту
Глума је његов живот, а рад са млађим генерацијама инспирација која га држи више од деценије
Стеван Јовановић млади српски глумац пронашао је себе у раду са децом и омладином
Рођен за уметност, опредељен за глуму, талентован за музику, одабрао је да му животни позив буде једна од шест основних уметности формираних још у античком добу. Припада млађој генерацији српских глумаца који срце остављају на сцени, који је увек знао да је искључиво глума једина могућа опција којој посвећује цео свој живот. Поникао на „Масукиним“ позоришним даскама учио се глуми од оних који су пратили његов раст и развој, који га знају још док је вирио иза сцене као малени дечак предшколског узраста заљубљен у позорину. По завршетку Академије вратио се на „место злочина“, тамо где је све почело. Пожелео је да стечено знање на студијама пренесе на децу и младе у истом окружењу где је и он започео свој пут. Завршио је мастер студије и урадио све што је до сада зацртао као циљ.
Прво извођење представе „Љубавно писмо“ Косте Трипковића, после дипломског испита свршених студената Факултета драмских уметности Универзитета у Приштини, у којој игра једну од улога, догодило се баш у Великој Плани. Ово је била прилика да узврати својом првом улогом публици и колегама за подстрек и подршку током студија и жестоке борбе да студира глуму. Успех су са њим поделили су сви они који су веровали у њега и радовали се због још једне дипломе академског глумца из малог места где се негује култ позоришне уметности. Тада је дао своју прву изјаву као дипломирани глумац, баш на месту где је први пут осетио привлачну силу позорнице.
- Као признање за четворогодишње студије добили смо на завршном испиту десетке. Тиме смо потврдили да смо се као генерација нашли на правом месту и у добром друштву. Колико смо савладали оно што се од нас тражило током студирања није на нама да говоримо. Оцена је ваљда неки знак да смо били добри, а на крају, све је питање публике како ће наше ангажовање прихватити, какве ће бити критике, тек тада ћемо знати колико смо добри. На дипломском публика је добро прихватила, али су у сали седели наши пријатељи и рођаци, наша навијачка публика и професори. Једина објективна ствар остаје оно што су рекли професори, као објективне судије у амфитеатру и шта ће рећи публика која није неко ко познаје наш рад – говорио је не тако давно Стева, дечак из краја коме је глума била писана још у забавишту када је показивао склоности ка рецитовању и јавним наступима, касније казивању стихова. Прешао је све инстанце од дечијег позоришта, преко омладинског студија „Масука“ до велике сцене суочавајући се постепено са захтевним драмским улогама.
- Моја цела фамилија је у сликарству, искорачио сам и одлучио да мало променим. Оставио сам им боје да уживају, а ја се определио за глуму. То је можда најбоља ствар која ми се десила, да одрастам у уметничкој породици, у окружењу које разуме како је покушати једном, па други пут, пасти и дизати се повређен што ниси успео да оствариш своје планове. Имао сам подршку од стране родитеља, што многи нису имали због чега је велики број талената пропао. Немају ту уметничку визуру, схватање да је уметност нешто што испуни човека, да му значај, држи га у животу да хода усправно. У овој земљи глумци и остали свршени студенти било ког факултета имају подједнаке шансе, скоро никакве. Чак је глумац донекле у предности, може да ради разне послове, трансформише се кроз живот као кроз улоге... Широки су нам путеви сада када смо завршили. Већ касније, кад се определимо за нешто, није тако једноставно експериментисати и тражити се – прича надахнуто причу о себи и глуми дипломирани мастер глумац Стеван Јовановић, наше дете, младић који заједно са Анитом Стојановић и Оливером Бацић, колегиницама са Београдског факултета драмских уметности, проносити глас по Србији о малој вароши до сада познатој по позоришном аматеризму и Вити Стефановићу.
Имао је среће да бављење глумом започне баш код чика Вите, доајена српског аматеризма који га је по свој прилици заразио идејом да му позориште буде на првом месту.
- Почео сам да глумим са шест година. Био сам сасвим мали, али сам поред себе имао сјајног педагога и ментора, Витомира Стефановића, који ме је научио свему што има упориште у уметности, од позоршта и страсти према поезији, до вештина које су ми касније значиле на сцени и ван ње. Данас на мој начин враћам дуг новим генерацијама. Учим их да и они уколико поседују страст према овој врсти уметности буду припремљени на сва изненађења која их чекају уколико су пожелели да се окушају као глумци. Трудим се да и ја радим исто на савременији начин. Покушавам да их вратим читању, да им покажем колико је важно да им дан започне или се заврши са књигом у коју ће заронити као да крећу у неку пустоловину. Објашњавам им да им телефони и екрани не служе само за друштвене мреже, него и за слање мејлова, откривање вредности гугл претраживача што ће им бити и те како корисно у каснијем животу.
Стева се први пут појављује значајнијом улогом на „Масукиној“ сцени у представи „Београдска трилогија“ 2009. године, следио је одмах потом изазов у Шекспировом комаду „Сан летње ноћи“, док је у гимназијској секцији остао запамћен по улози Мелхиора у „Буђењу пролећа“. Представа „Београдска трилогија“ Позоришта „Масука“, по оцени стручног жирија, била је те године најбоља на првом Фестивалу омладинских сцена Србије (ФОС) у Белој Паланци. Било је у том добу на десетине републичких и других награда, али су оне за Стевана биле само потврда да је за занимање одабрао оно што најбоље ради. Данас је за њега изазов рад са децом оног узраста када је сам себи рекао шта жели и шта ће бити кад порасте.
За рад са децом Стеван се одлучио после завршених студија и повратка у Плану. Кад му је постало досадно да чека праву велику улогу која би била оличење његових надања, остварење великих жеља које су га, не без разлога и повода, одвеле пут глуме. Како углавном не иде глатко на самом почетку каријере, како се баш не отимају редитељи о све младе глумце и глумице, ваљало је сачекати. Да не чека дуго и буде изван одабраног животног позива, рад са децом био је најбоља опција и улазак у свет нечега што је блиско глуми, а опет довољно изазовно да тражи нове идеје и ново усавршавање својих вештина и способности окренутих позоришту и светлости позорнице.
- Знам из личног искуства да је понекад деци тешко да пронађу занимацију или нешто што ће им заокупити мисли, а још мање нешто што ће их заинтригирати и пробудити радозналост. Период одрастања и пре свега период основне школе, може да буде незгодан - ја сам у том узрасту био прилично несташан, понекад чак и проблематичан па поуздано знам колико може да значи простор и друштво где дете може да се преопозна и изрази. Управо то покушавам да пружим деци са којом радим. Да бих стекао њихово поверење нисам се постављао као наставник, неко ко је изнад њих по годинама и знању. Био сам им друг и пријатељ, тако се више допало мени и њима, а тако сам и био успешнији педагог кога су, чини ми се, волели и поштовали.
Да је Стева успео са децом потврђују представе које су имале одјека у позоришним круговима, сакупљао је похвале и награде, био пример деци и младима како се не одустаје од остварења дечачких снова, како се постаје слободан на сцени, како глума преноси стварни живот на сцену и како се воли оно што се из срца и душе ради. Играла су деца у његовим представама, глумила, певала, учествовала у реализацији цедлокупне поставке сцене. Учећи се глуми дошли су до идеје која је у први мах изгледала захтевнија и компликованија него што се чинило док су размишљали заједно и гласно шта све може да буде позориште ако се глуми придода још нека уметност.
- Првобитна замисао је била да се припреми представа, међутим када нам се посрећило да у тиму одабраних имамо четири девојчице које похађају соло певање у музичкој школи, родила се замисао да направимо, ни мање ни више, него дечији мјузикл. Кад год приметим да неко од деце има склоности, неког скривеног потенцијала који их издваја од других, трудим се да им помогнем да се развију даље, да им дам простора да покажу које дарове природе носе у себи. Мислим да је пожељно деци указивати на таленте којих нису ни сами свесни. Не треба их спутавати, нити им незаинтересованим односом према природним склоностима убијати вољу да се опробају у нечему што желе и могу. Често се дешава да у мјузиклима деца певају на плејбек, мој став је био да уколико си на сцени, треба да обавиш свој посао у потпуности. Другим речима, уколико постоје таленти за певање, свирање, плес или било шта друго, требало би их укључим у представу и приказати на сцени. Деца се тако охрабрују да се отварају, ослободе пред публиком, да раде на себи и усавершавају таленте које поседују. Исто тако сматрам да децу не би требало присиљавати да раде ствари које не желе, или које им не пријају, па ма колико су талентовани и способни да одраде то што се од њих очекује – преноси своја искуства рада са децом педагог који је оставио трага на млађим генерацијама глумаца АП „Масука“.
У Стевиној школи глуме деца су учествовала у целом процесу стварања представе. Осим што су учили текст и били подучавани како да га изведу, а да не претерају у експресијама које код деце углавном бивају предимензиониране, па неретко преглуме од силне жеље да покажу шта су научили, сви су имали прилику да се упознају са атмосфером иза сцене. Било је занимљиво откриће шта све чини једну представу осим онога што публика види. Светла, сенке, костими, музика, пратећи ефекти... Да би били део машинерије која доноси публици чаролију, није нужно потребно да се неко појави на позорници. Важни су и остали сегменти који чине представу, схватили су мали ђаци у Стевиној школи глуме па су се ту нашли клинци талентовани за цртање, музику, диск џокеји... Све је то било ништа мање изазовно него појавити се на позорници кад се завеса подигне и представа крене.
- Чим приметим да дете има неку искру и да му позориште представља задовољство, сматрам да је, уколико жели, право место за њега школа глуме. Овде су се деца научила да се ослободе треме, стекли су искуство јавног наступа, осокољени су да подстичу своје таленте. Школа је бесплатна, нема никакве чланарине нити било каквог давања и оптерећења кућног буџета за родитељ. Сви су доброршли – правило је рада школе.
- Свако дете учи другачије. То је стварно занимљиво, истовремено представља изазов за онога ко ради са њима. Да бих постигао што боље разултате моје поље интересовања због њих је у једном трернутку постала педагогија. Читам и учим занимљиве ствари о методици рада са децом, методама подучавања глуме, развијања талентата у најмлађем узрасту. Све то радим из задовољства, помало из знатижеље, највише да бих подигао квалитет рада и деци пружио што више информација о глуми, позоришту, учењу и прилагођавању условима у којима се задесимо радећи на некој представи или мјузиклу. Увек сам у трагању за најбољим решењима, у намери да код деце пробудим интересовање и жељу да се баве глумом, позориштем уопште, да их подстакнем да вреднују уметност и стваралаштво, да од малих нагу науче шта је позориште, шта театар, које су разлике између драме и комедије, како се излази пред публику...
Стеван је целог живота маштао о позоришту и глуми, сања сан о светлима позорнице, више је себе видео на позоришним даскама него испред камере, на филму и телевизији. Мада не би било за њега и његове способности трансформисања ништа чудно да буде на сету за неки филм по његовој мери. Важно је да целокупним својим бићем осети потребу за метаморфозом да чаролија почне.
- Никада нисам одустао од глуме ни када нису стизали позиви за улоге. Једини тренутак када сам имао дилему да ли ипак нешто друго, било је пред упис у средњу школу када ми се идеја о инжењерству чинила занимљивијом. Уписао сам природни смер у гимназији, али је идеја одлепршала брзо као бљесак муње. Наставио сам даље, али сам до краја средње школе био сигуран да је глума моје једино опредељење. То, или ништа. Да успем најпре да упишем факултет, касније да га завршим, било је и остало задовољство које осећам када глумим. Срећан сам у туђој кожи, буди моју машту помисао да могу да будем те вечери, у том лику, неко други, можда бољи човек него шта сам ја сам. Такав став према позоришту и глуми остао је непромењен и даље је главни покретач свега што радим на себи или деци и младима са којима радим и будим у њима сличне осећаје – каже глумац који за себе каже да увек хода усправно, трезвене главе и чистих мисли.
- Никад ме нису вукли слава и успех ради успеха. Задовољство које осећам кад сам на позорници је изнад свих могућих покретача који ме усмеравају да будем оно што сам одувек желео. Глумац остаје глумац без обзира на околности и прилике у којима се нађе. Одржава ме у овим намерама жеља да допринесем покретању уметничких активности у мањим местима да би једног дана, било би идеално кад бисмо могли да кажемо ускоро, и они имали исту жељу да се у њиховим срединама дешава позориште. У том случају би и већи градови били богатији по броју квалитетних људи и садржа који привлаче пажњу публике.
Стева је добар и као песник, што није ни мало чудно. Осећа поезију, говори стихове као да чита књигу, тако да се можда може очекивати једног дана да младима пробуди интересовање за поетску мисао. Уосталом, све што ради са њима корисно је и значајно, племенито и поучно. Педагошки рад лежи му колико и глума и било који облик уметничког изражавања који су себи сублимира све врстге уметности почев од музике, преко глуме завршно са игром и песмом. 
