Доживети стоту
Вукице Ковачевић, глумица Позоришта „Масука“ специјализована је за епизодне улоге у које уноси херцеговачки шарм и поморавски оптимизам, рођена да игра Фјоклу која јој је „на прву легла“ и донела много радости и успеха код публике.
Вукица Ковачевић је, скоро две и по деценије са прекидима, чланица Позоришта „Масука“. За то време одиграла је стотинак представа са око десет улога у којима је била углавном епизодисткиња, што јој није сметало јер се за глуму определила из љубави према позоришној уметности и жељи да се опроба у улогама које јој омогућавају да буде неко други. Њој позив медицинског радника није дозвољавао да се у потпуности преда позоришном аматеризму. У једном периоду уметничког стваралаштва морала је да прави паузу да би била на висини задатка на професионалном пољу који је свакако имао приоритет и увек био на првом месту. Хуманост је оно што њу краси и што је чини женом која је успела да у потпуности оствари своје снове. У глуму уноси целу себе, укључујући урођени босански шарм, симпатичну јекавско-екавсаку дикцију и сремску лакоћу комуникације коју је покупила успут док је радила у Новом Саду. По доласку у Велику Плану ваљало је све те утицаје средине спојити у једну препознатљиву и остати свој на своме. А она је то успела, доказала је пуно пута пред својом публиком, код нас редовно, повремено у Старој Херцеговини, на гостовањима у Фочи и Требињу.
- У позоришту сам од, за многе преломене 2000. године, када је чика Вита долазио на неке прегледе у Дом здравља и вероватно заинтригиран мојим спонтаним начином комуникације са људима ме питао да ли бих дошла у позориште. Рекла сам, да би можда моја јекавица била проблем, али ме је он уверио да се све то може исправити, не баш буквално, али научити за потребе сцене и да би можда понекад и одговарало да будем онаква каква изворно јесам. Почели смо да спремамо „Шопаловиће“ и тако је почело – прича о својим почецима некада чланица драмске секције у родној Фочи, дуги низ година чланица Позоришта „Масука“.
- Рођена сам у Херцеговини – каже са нескривеним поносом на порекло и завичај - радила у Новом Саду. Много тога се за непуне три деценије боравка у Србији променило, акценат је остао, јекавица је део мене, ваљда несвесно. Кад је моја Сара пошла у школу училе смо заједно, ја екавицу она да чита и пише. Трудила сам се да је не збуним кад вежбамо диктат и да домаћи не буде као да смо у мом старом завичају. Најтеже ми је било када смо два пута били у Требињу, на фестивалу. Сви људи причају као ја, а моја улога захтева екавицу. Имала сам велики проблем да се трансформишем, искључим се два три сата пред представу да ништа не говорим са мојим народом – сећа се живо Вукица свих тих догађаја који су јој обележили каријеру и донели много радости у животу.
- Играла сам једино код Ђокице Миљковића, „Други живот краља Освалда“, главну улогу, после тога нисам могла да се уклопим у обавезе. Била сам у хитној и нисам могла да ускладим смене, одустала сам на неко време док нисам добила ресор који је имао стандардно радно време, пре или после подне. Вратила сам се кад смо радили „Ожалошћену породицу“ са Цицмиловићем, следиле су „Жендиба“, „Кућа на граници“, „Шалтер“, „Сакати Били са Инишмана“, „Госпођа министарка“, „Мрешћење шарана“, „Чудо у Шаргану“... Прошле године нисам играла, а ни ове. Позориште опет нисам могла да ускладим са породичним обавезама, а за касније видећомо. Мало ме је стигао умор, можда сам се презазитила, сцена ме после очеве смрти није привлачила као некада. Нисам могла да се вратим, нити сам желела да будем неко други. Потребно ми је било да тугујем и одболујем сама неке преломне тренутке у животу који су ме много болелеи. Умрли су ми мајка, брат, па отац, све је то била велика траума за мене. Понекад ми се јављала жеља да будем на сцени, али још нисам преломила – правда свој изостанак са сцене у два комада Вукица која широким осмехом, пуна ведрине и оптимизма, осваја све око себе.
- У време короне, када смо били сви у неким карантинима, мало ми је недостајало да се дружимо и кад смо почели да радимо „Мрешћење шарана“ била је права еуфорија. Свима је било потребно да смо у позоришту, окупирани око нове представе. Томе је у великој мери допринео Цицмиловић који је знао да нас мотивише, покрене, убеди да радимо нешто што ће бити лепо и успешно. Буквално он је направио нас, а ми њему помогли да буде још бољи и траженији. Две године за редом смо са њим стигли до Требиња, тамо били једном најбољи. После тога су га сви тражили да режира – каже Вукица, глумица на аматерској сцени којој пријају аплаузи, воли кад публика реагује на прави начин кад игра, али којој нису важне награде и признања..
- Моје улоге нису биле главне, играла сам, како Бора каже, само епизоде... У „Ожалошћеној породици“ сам била Вида, Танасијева жена, у „Министарки“ сам играла разведену жену... Смејали смо се кад ја кажем „не морам да глумим, само да се понашам у складу са осећањима“. У „Шарану“ сам играла Госпаву, у „Шалтеру“ смо сви имали неке епизодне улоге, па се нисам осећала као да сам скрајнута. У „Женидби“ сам играла проводаџику Фјоклу и то ми је најдража улога. Некако ми је легла, прирасла за срце. Са ћерком Саром сам била на сцени и позориште је после толико година први пут отишло у Требиње. Све се уклопило како се пожелети може. Сара је играла Дуњашу, била је ведра и полетна, као да је и њој било важно да баш тамо, на мом терену будемо најбољи што можемо. Са „Жендбом“ смо имали 40 гостовања, обишли смо све фестивале, позорнице у Србији и региону. Били у Словенији, БИХ-у, Црној Гори... Играли смо у мојој Фочи и то ми је био најважнији догађај у не тако плодоносној позоришној каријери. Пред својим људима сам играла, имала сам неописиву трему како ће све изгледати, иако је у публици било мало људи које сам некада познавала. Многи су отишли, неких више није било... Тај осећај да играм у свом граду био је оптерећење за мене, као испит, истовремено и најлепше искуство везано за период мог бављења глумом. То никад не могу да заборавим, због тога ми је „Женидба“ увек на првом месту када говорим о улогама које сам имала. Да ли зато што сам играла са Саром или што је то била моја Фоча, тек ја сам тај наступ доживела као најлепши и најважнији док ми је позориште представљало важан сегмент у животу – прича Вукица сликовито као да је овог трена на позорници, још увек свежих сећања на овај наступ, помало носталгично због својих Фочана, успомена и лепих сећања на период живота који је био испуњен жељом да све што ради уради најбоље што може и уме.
- Сви су били одушевљени Фочом и дуго су после тога причали када ћемо поново у Фочу. Говорила сам им, сва важна као да ја одлучујем, кад заслужите. То су биле епизоде из мог живота којих се радо сећам као што су ми све епизодне улоге уредно посложене у меморији. Волим да идем у Богатић, јако су пријатни и гостољубиви... У изузетно лепом сећању ми је остало гостовање у Бијелом Пољу, исто тако Пријепоље и Нова Варош. Да ли зато што су нам менталитети слични, моји и њихови, или нас нешто друго спаја, тек тамо сам се осећала најлепше. Били смо у Словенији, свуда по Србији. Било ми је лепо, радо се сећам свега што је везано за позориште и са великом љубављу говорим о томе. Ипак, дође тренутак кад осетим потребу да се мало одвојим од свега што ми чини додатну обавезу, кад ме уплаши да ли ћу моћи да ускладим све што бих желела. Можда ће доћи тренутак да се вратим, ако се деси биће ми драго да поново будем на сцени и да будем бар на тренутак неко други око кога ћу се потрудити да га публици представим најбоље што умем – каже помало сетно Вукица која би могла још много тога да да позоришној уметности и још много епизодних улога да одигра које ће надградити каријеру успешне аматерске глумице.
Иако се Вукица не сећа да је добила неку значајнију награду, нашли смо податак да је представа ,,Мрешћење шарана", по тексту Александра Поповића, а у режији Дејана Цицмиловића коју изводе глумци позоришта ЦЗК „Масука”, освојила треће место и Бронзану плакету на Републичком фестивалу аматерских позоришта Србије, одржаном у Кули. Глумице Нена Бајић и Вукица Ковачевић и глумац Небојша Милосављевић добитници су похвале за глумачка остварења.
- Кад сам брата испратила у понедељак, у среду сам дошла да играм „Сакатог Билија“ зато што је представа била заказана за селектора. Говорили су сви, можемо да откажемо, ја нисам пристала. Одиграла сам због екипе и тад сам била изузетно поносна на себе. Тај тренутак када сам после четири дана од губитка свог најдражег бића смогла снаге да изађем на свцену за мене је био велика победа саме себе. Знала сам да после тога све могу што пожелим и што хоћу. За мене је то био најзначајнији печат који сам оставила у нашем позоришту. Да ме охрабре, ваљда подстакну да издржим сви су тада рекли „играмо за Жељка“. Знали су га. Дочекао нас је у Фочи и направио дочек који сви памтимо. То су симболичне ствара које су остале за цео живот. Вероватно због тога тренутно нисам у стању да после свих губитака најближих и очеве смрти будем на позорници – као да правда себе, наставља причу Вукица, очито прижељкујучи да поново буде део тима „Масука“.
- Нема улога које прижељкујем. У „Шопаловићима“ је Томанија за мене била инспирација и изазов, због текста и моје јекавице, Фјокла је највише текста имала. Нисам имала неке велике жеље да будем главна, да се све врти на сцени око мене. Драже ми је да са стране посматрам и искористим тренутак кад имам реплику. Нисам била у позоришту због награда, није их ни било, него зато што је мени било лепо да на сцени будем неко други. Никад нисам прижељкивала да играм Јулију, Офелију, неки Шекспиров лик, не никако... Нисам ја за то нити сам икада размишљала да ми нешто више и боље припада. Знала сам да се изборим за оно што ми је важно у животу, да томе дам предност. Позориште и глума су споредна ствар која ме испуњава. Цицмиловић је увек непогрешиво знао да направи поделу, само би смо се сложили са њим и радили оно што је тражио од нас. Знао нас је добро и тако делио улого према нашем сензибилитету и по карактерним цртама које поседујемо да смо се увек саглашавали са његовим одабиром – каже Вукица сигурна у себе и оно што жели. Таква је увек била, непоколебљива, јасна и одговорна.
- Осећам се лепо на сцени, некако имаш утисак да си неко други, неки нови свет је око тебе. Кад ти аплаудирају мало те то понесе, уздигне у висине. Помислиш била сам добра, допада им се. Глумац уосталом живи за аплауз и стварно је леп осећај кад те поздраве аплаузом. То је исто као кад некоме помогнеш у хитној и спасеш му живот. А тај осећај блиских веза са публиком, додир који спаја, је нешто што нас подржава у одлуци да будемо такви и још бољи сутра, сваки пут кад се игра представа. Осетимо одмах по реакцији публике да ли нас је прихватила или смо на различитим таласним дужинама. То се одмах препозна.
О костимина Вукица не размишља, битно је да је хаљина не стеже, да је чиста и да може да игра у одећи коју носи.
- Весна нам донесе, одабере шта би ишло, редитељ одобри. Увек смо били скоцкани. Волела сам моје костиме, лепо сам се у њима осећала и били су лепи - радије говори Вукица о ликовима који су је намучили или разгалили док се са њима борила да их савлада, него о неким стварима које су саставни део глуме и успеха на сцени.
- Фјокла ми је по сензибилитету у потпуности легла, изгледом и карактером, слична је мени на неки начин... Пуно прича, а ја волим да причам, Госпава је била горда Црногорка, жена коју вара муж у време комунизма. Остаје без ичега, тужна, осиромашена, нисам се пронашла али сам баш била Госпава јер су ми људи честитали због акцента, и држања, некако ми је то урођено. Кад смо у Требињу играли „Кућу на граници“ похвали су мој акценат, ваљда први пут. Играла сам неког босанског амбасадора, рекли су ми да сам феноменално скинула дикцију, скоро као професионалци. Ћутала сам док све није било завршено. Прво сам рекла вежбало се, смејали смо се од срца сви... Како да ти кажем из Фоче сам кад чекамо неку награду. Да упропастим прилику за још једну маску – враћа се опет на акценат и своје порекло, Вукица, жена која по потреби мења дијалекте - јекавски и екавски и ретко кад забрља.
- Кад смо били у Бару, на једном пријему код градоначелника представљамо се домаћинима. Неко каже има златну маску, неко престижну награду, плакету за глуму. Чиме ја да оставим утисак, сетим се у задњем трену да ћу можда проћи запажено ако кажем нешто што је шаљиво. Пружам руку и кажем „најлепша жена Велике Плане и шире околине“. Следеће године отишли смо поново и нешто сам каснила, он пита „где вам је она најлепша жена Велике Плане“. То ми је била сатисфакција да кажем „није запамтио ваше маске и награде, мене јесте“. Смејали смо се сви као у доброј комедији. У Лозници смо имали обичај да се сви представимо на сцени, кажемо ко смо и шта радимо. Ја сам увек говорила с поносом „ја сам из Фоче, порасла на Дрини као ви, дичим се мојом лепотом... Не могу улогама, нисам нека глумица али сам репрезентативна. Све су то лепа сећања и лепе успомене – завршава своје представљање заиста лепа жена која уме лепо да носи оно што јој је дар од Бога. Шарм и способност да остави утисак на сцени и изван ње је нешто што неоспорно поседује у завидним количинама.
